Dani poznog Šešelja, započeti onomađašnjim maltretmanom Aleksandre Jerkov, nastavljeni gaženjem hrvatske zastave i javnim jebanjem majke ustaške, svoju će završnicu - osim ako se drugačije ne naredi, a čisto sumnjam da hoće - imati na velikom "đurđevdanskom uranku" u Hrtkovcima, gde bi se lako mogao dogoditi pičvajz mnogo teži od goreopisanih, ali možda sa "obrnutim predznakom".
Lako bi se, naime, moglo dogoditi da za razliku od Šešeljevog hrtkovačkog (srbislavskog) mitinga iz devedesetih deblji kraju ovoga puta izvuku i iz Hrtkovaca budu proterani serdar i njegove paravojvode, a ne lokalno stanovništvo, tim pre što su LSV i DS najavili kontrauranak. Ima tu jedna još važnija stvar. Serdar ovoga puta neće imati podršku - bar ne javnu - države Srbije i logistiku određenih državinih službi, koje su odvajkada bile temelj Šešeljeve (povremene) moći. Ne, međutim, bezuslovan. Čak i devedesetih, kad god bi prekardašio - a znao je da prekardaši - službe su povlačile svoju podršku i Šešelj bi se sa visina kabadahijskog Olimpa strmopižđavao u dubine apsana, u kojima - za razliku od nekih drugih znamenitih sužanja - nikada nije ništa naučio.
Iz svega poslednjih godina, meseci i dana priloženog, lepo se vidi da se serdar Šešelj - iako to kao inteligentna osoba uviđa - vrlo teško miri sa činjenicom da su pljačkaška ekonomija i pravo prekog suda - bar u oblicima iz devedesetih - čak i u Srbiji završili u ropotarnici istorije. Nerado, doduše, i pod pritiskom, ali je postšešeljskim političkim elitama ipak došlo iz dupeta u glavu da je nevolja sa pljačkaškom ekonomijom u tome što se - kako je to lepo postavio Miša Vasić - jednom opljačkano ne može ponovo opljačkati, u šta se uverila čak i vesela beogradska bratija kada se, nakon što je popila vrhunska (i bagatelna) erdutska vina, morala vratiti na banatski rizling, umal ne napisah - tečni sumporvodonik.
Sasvim je druga stvar pitanje koje mi je juče u telefonskom razgovoru postavio jedan bliski prijatelj - zašto Šešelja naprosto "ne ugase"? Moj prijatelj, naravno, nije mislio na gašenje u srpskom, junačkom smislu te reči - dakle "gašenje" metkom u leđa ili u potiljak - nego na direktivu državotvornim medijskim kućama da serdara naprosto ignorišu, da ga čak ni u rijalitije ne pozivaju, što bi za rezultat vrlo brzo donelo prekrivanje serdara snegovima, ružmarinom i šašem. To je, da kažemo, čisto filozofsko pitanje. Svega tu ima.
Možebiti da bi neki moćnici - koji li, Bože - u stvari voleli da rade isto što i Šešelj, ali to zbog "viših ciljeva" nisu u prilici, pa im serdarevi pičvajzi dođu kao melem na ranu, a istovremeno i kao upozorenje jednoj strani sveta šta bi se u Srbiji moglo dogoditi ako bi ta strana - daleko bilo - uskratila podršku režimu stabilokratije.
(Danas)
No comments:
Post a Comment