Što bi bilo dobro da u ovoj nesreći pred coronavirosom svako sagleda sebe, od prioriteta do vlastitih izbora. To je ona optimistična u sveopštoj opasnosti od zaraze. Bojim se samo da ćemo eliminisati virus, ali glupost nećemo. Toliko teorija zavere nisam čula za ceo život, a mnogo godina je iza mene. Najava apokalipse, teorija o biološkom ratu, a najgora je ona da je ovo smišljeno negde da se penzioneri pobiju i oslobode penzioni fondovi u svetu. Dakle, neko je, valjda, smislio da pobije i vlastite roditelje. O onoj da je to Kini ubačeno i podmetnuto, ne vredi ni pričati. Podmetneš Kini vlastitu nesreću u drugom koraku?!
Ja se držim onoga kako je formulisao italijanski neomarksista Antonio Gramisci: pesimizam uma i optimizam volje. Suviše nas košta neprosvećeni i neosnovani optimizam, o čemu je pisao i filozof Roger Scruton. Jedan marksista, drugi konzervativac, da naglasim. Pogreška najboljeg slučaja, odnosno zamišljanje najboljeg ishoda i pretpostavka da se ne mora uračunati nijedna druga, koštala nas je nebrojeno puta. Evo, samo ovo usvojite i sve će samo po sebi doći na svoje mesto - najčešće je obrazloženje kad treba nešto progurati na ovaj ili onaj način. Tako razmišljaju kockari, na primer. Ne vide rizik, već samo napreduju ka predodređenom cilju, uz (naše) uobičajeno: "Daće Bog!" Kada se pokažu sve negativnosti, kriva je sudbina ili nešto potpuno izvan nas, neka urota ili nešto na šta, jadni mi, ne možemo uticati.
Sve više o tome razmišljam dok slušam člana Predsedništva BiH i iz reda srpskog naroda kad kritikuje najavu predsednice Europske komisije Ursule von der Leyen da će EU rezervisati zalihe medicinskog materijala pre svega za svoje potrebe: "Očigledno možemo računati da nam s te strane dolaze samo virusi, a ne neka vrsta pomoći". Jedne sekunde nema pomisli da se nismo ni potrudili da se približimo EU, ma šta ja mislila o ponašanju zvaničnika EU, koje je, u najmanju ruku, s dvostrukim aršinima. Sad se moli Turska u pomoć, Kina proglašava bratskom, a ministar bezbednosti reče i da je jedna firma iz Republike Srpske pokušala da trguje s Iranom. I to je srpska politika. Do juče neoosmanske pretenzije, Teheran kao pretnja, Rusija majka, a onda sve potpuno suprotno.
Ne razumem, odnosno neću da razumem. Do juče, takođe, priča o stabilnosti, prosperitetu, o tome da smo jaki, najava meda i mleka iz zlatnog nacionalnog pehara, a danas bacanje krivice i na one koji su te održali na vlasti upravo rešenjima koja nisu htela da vide pogrešku najboljeg slučaja?! Paralelno ide najava da će se od MMF-a tražiti po sto miliona eura kredita za entitete. S jedne strane utopija, obično predizborna, s druge distopija, najčešće kroz teoriju zavere, pa se i glasačka mašinerija vozi između ta dva kraja. Umesto preuzimanja odgovornosti, traga se opet za žrtvom.
A zapravo nas ubijaju nesigurnost i neizvesnost. Ko je stvara? Izabrana politička elita. Nema domaćih investicija, jer u takvoj neizvesnosti, nesigurnosti i blokadama, ko će to lud da se zaduži i investira?! Zato komercijalne banke i drže duplo više sredstava u Centralnoj banci nego što je propisano. Dakle, nema potrebe snižavati stopu obavezne rezerve, samo to ne znači da sve pare sad treba odjednom pljusnuti u ovako malu ekonomiju, jer onda sledi inflacija - previše novca na premalo robe. Može doći i do inflacije tražnje, ako se ništa ne čini na strani proizvodnje, kada je premalo robe za postojeću tražnju. I za to ima mera i za to ima načina.
Šta je prioritet? Održati i agregatnu ponudu i agregatnu tražnju. Ne može se održati agregatna tražnja ako su već sada mnoge uslužne firme otpustile radnike i ostavile ih bez primanja. Sledeća je proizvodnja. Pad industrijske proizvodnje u prethodnoj godini, povećan uvoz i pad izvoza dodatno će pogoršati ekonomsku situaciju izazvanu coranavirusom. Ne želim ni da pomislim šta se još može desiti ako se pojave i u ovoj situaciji oni koji profitiraju na nesreći, kao što smo imali ratne profitere. Ti su nam elementarna nepogoda gora od svega što nas je zadesilo, jer na neizvesnosti i strahu žive.
Prioritet bi bio da se svim raspoloživim sredstvima, pa i onim obećanim od Svetske banke i MMF-a, hitno zbrinu svi nezaposleni, bez previše većanja nekih kriznih štabova i koordinacionih tela, jer džaba to ako se blokira rad državnih institucija i nema usvojenog budžeta. Politička nestabilnost čini budućnost još neizvesnijom, a time i povrat uloženih sredstava, te stoga mimo političke stabilnosti, posebno stimulisati sve domaće investicije. Sad je, nadam se, svima jasno koliko je velika uloga domaće proizvodnje.
Da ne govorim da licemerni sistem teško da će iko braniti, a da je nezaposlenost i pitanje dostojanstva i zdravlja. Ubeđivanje da je država iznad svojih građana često nas je vodilo tome da se traži žrtvovanje manjine za neko opšte dobro, a to navodno opšte dobro određuju oni koji upravljaju državom. I zato nikad nije opšte.
Potreban nam je pluralistički pristup ekonomiji, jer zadatak ekonomije je da nauči kako da se misli, a ne šta da se misli. Iako je ekonomija, zapravo, politički argument, nije oslobođena vrednosnih sudova, da ne zaboravimo ono Ciceronovo ‘Cui bono?’ – ‘U čiju korist?’
Zato i jeste potreban pesimizam uma, a optimizam volje: dovoljno oprezan i dovoljno racionalan da izbegneš pogrešku najboljeg slučaja, a optimista da imaš volje da činiš stalno preispitujući.
Za razliku od ratnih uslova, gde su moćnici sklanjali svoju decu, a sebe smeštali u duboku pozadinu, virus ne bira. Nema garancija, a nema ni bezbednih zona gde se može uteći s parama. Možda će vlast konačno nešto kvalitetno i učiniti. Zbog sebe.
(‘Dani’)
No comments:
Post a Comment