Donald Tramp je 29. maja najavio povlačenje SAD iz Svetske zdravstvene organizacije (SZO), čime bi se međunarodnoj organizaciji uskratio i najveći izvor budžeta (SAD godišnje donira oko 400 miliona dolara, što je više nego ijedna druga zemlja). To je samo poslednji u nizu pokušaja da se krivica za globalnu katastrofu zvanu Covid-19 svali na SZO – deo propagandnog rata u kojem su se, između ostalog, našle i obaveštajne agencije, novinari i istraživači širom sveta, a čije su lažne narative preuzeli i neupućeni domaći mediji, kao i razgranata skupina dežurnih teoretičara zavera na društvenim mrežama.
Naime, suprotno onome što sad već postaje neformalni mejnstrim priče o Covid-19, Svetska zdravstvena organizacija je od prve pojave virusa bila na visini zadatka. Niko nije savršen, naravno, a posebno ne međunarodno zdravstveno telo u svetu kojim dominira neoliberalizam, ali SZO se iz nedelje u nedelju, od januara naovamo, pokazala kao pouzdan i pravovremen izvor informacija, uputstava i saveta, i za razliku od vlasti mnogih zapadnih zemalja koje su njen rad uporno ignorisale, kao vodič koji je zaista ulagao trud u spasavanje ljudskih života.
U svetlu sve jače propagande protiv SZO, njena odbrana postaje i odbrana celokupne struke, medicine uopšte, a posebno javnog zdravlja.
Prva lekcija je i najvažnija: da su države širom sveta reagovale onda kada je SZO govorila da treba da se reaguje, danas bi stotine hiljada ljudi još uvek bilo živo.
***
Nije lako ovako sa distance proceniti kako je izgledao taj presudni januar, kada je u roku od par nedelja postalo jasno da postoji pretnja od pandemije. Nije lako ni ovako sa distance – ovaj put fizičke, kao i saznajne – razumeti ni rasplet događaja u Kini ni prirodu reakcije SZO. U tome svakako ne pomažu mnogi svetski mediji, kao ni državni zvaničnici, koji bi najradije želeli da okrive kuloare kineskog državnog vrha i njihov navodni uticaj na SZO. Ali nema pravih činjenica koje bi išle u prilog teorijama zavere.
Naime, sve važne informacije o tada sasvim nepoznatoj bolesti dobijene su na vreme i transparentno. Krajem decembra prošle godine, kada su prvi simptomatični pacijenti u Vuhanu ukazivali na novi SARS, nije se znalo gotovo ništa: ni kakav je virus u pitanju, ni da li je smrtonosan, niti da li može da se prenosi sa čoveka na čoveka.
Međutim, već 5. januara, kada je broj potvrđeno zaraženih bio samo 41, kineski virolozi iz Nacionalnog instituta za kontrolu i sprečavanje zaraznih bolesti završili su genetičko sekvenciranje novog virusa i predali ga na objavljivanje; 13. januara SARS-Cov-2 postaće zvanično javno dostupan u američkoj bazi GenBank. Postalo je jasno da u pitanju nije SARS, niti neki drugi poznati korona virus, ali je njegova priroda i dalje bila misterija. U to vreme se razboljevaju i prvi lekari u Vuhanu, ali rani testovi, razvijeni neverovatnom brzinom, greškom daju negativne rezultate: još uvek nije bilo jasno da li se virus prenosi među ljudima. SZO 14. januara objavljuje zvaničnu (i svakako tačnu) informaciju zbog koje će kasnije dobiti nezaslužene kritike: navodi da (u tom trenutku) „ne postoji jasan dokaz prenošenja novog korona virusa sa čoveka na čoveka“.
Dani su prolazili bez novih potvrđenih slučajeva, a tek 20. januara stižu prvi pozitivni testovi za zdravstvene radnike: potvrda, drugim rečima, da se novi korona virus prenosi sa osobe na osobu. Istog dana SAD i Južna Koreja prijavljuju prve slučajeve zaraze. Kako opasnost od epidemije postaje jasna, Vuhan zatvara saobraćaj već 23. januara, uključujući i avio transport i vozove: mesecima kasnije, grupa stručnjaka iz Italije i SAD objaviće istraživanje koje pokazuje da je ova rana reakcija usporila širenje virusa van Kine za čak nekoliko nedelja.
SZO 21. januara počinje da objavljuje dnevne izveštaje o zarazi, koje izdaje i danas, a već narednog dana – samo dva dana nakon potvrde prenošenja novog korona virusa sa čoveka na čoveka – održava sednicu na kojoj je glavna tačka dnevnog reda bila proglašenje „javne zdravstvene pretnje od međunarodnog značaja“.
U pitanju je najoštrije upozorenje i poziv na reakciju koje ova organizacija može da proglasi. Ukupan broj potvrđeno zaraženih ljudi tada je bio samo 314, od čega je 309 bilo u Kini. SZO tog dana ne uspeva da dostigne konsenzus po pitanju krize, ali najavljuje da će se Komitet za hitne situacije, koji čini 15 lekara iz institucija širom sveta (od kojih je, usput, samo jedan bio kineski stručnjak), sastati ponovo u najkraćem roku.
Par dana kasnije, 24. januara, pojavljuju se prva istraživanja koja kažu da prenosioci mogu biti zarazni i pre pojave prvih simptoma, a za njima slede i prve preporuke za široku upotrebu zaštitne opreme u kineskim bolnicama. Svest o opasnosti, drugim rečima, još uvek nije sasvim razvijena.
Najzad, SZO 30. januara zvanično saopštava javnu zdravstvenu pretnju od međunarodnog značaja, koja podrazumeva preporuku svim zemljama da „budu spremne da zaustave zarazu, da sprovode aktivno posmatranje, ranu detekciju, izolaciju i negu zaraženih, da prate kontakte i spreče dalje širenje“ novog korona virusa. U samo osam dana od prethodne sednice, broj potvrđeno zaraženih u Kini skočio je na 7.736, ali je u celokupnom ostatku sveta tada bilo otkriveno tek 82 slučaja. Još uvek niko nije bio umro van Kine. Brza reakcija SZO i relativno rano proglašenje uzbune (kao i „zatvaranje“ Kine i otvoreno deljenje laboratorijskih podataka) dalo je ostatku sveta vremena i prilike da se pripremi za novi korona virus i spreči nepotrebno umiranje. Covid-19 je, uz pomoć medicinskog i profesionalnog iskustva, opreza i dobre politike, mogao da postane egzemplar sposobnosti savremene medicine da se izbori sa novom, smrtonosnom bolešću.
Kao što znamo, to se nije desilo.
Narativi o sporoj reakciji SZO tada nisu postojali: oni se javljaju tek mesecima kasnije, kada pre svega SAD, u koju je prvi zaraženi iz Vuhana stigao već 15. januara, ulaze u kritičnu fazu epidemije, i kada postaje jasno koliko su vlasti zapadnih zemalja kao što su SAD, Velika Britanija, Italija i Francuska zakazale u svojim odgovorima na pojavu SARS-Cov-2. Najlakše je okriviti malo poznato međunarodno stručno telo, u čiji portfelj, za razliku od državnih aparata, ne ulazi sprovođenje mera zaštite od epidemije, već međunarodna saradnja, koordinacija podataka i uzbunjivanje.
Ali lakoću sa kojom je anti-SZO narativ prihvaćen u medijima i široj javnosti nije uzrokovao (samo) Donald Tramp: u pitanju je kulminacija višegodišnjih političkih i propagandnih, anti-medicinskih i pseudonaučnih kampanja i teorija zavera kojima je Svetska zdravstvena organizacija samo jedna od meta. One se mogu pratiti sve do osnovnih načela organizacije, koja se principijelno zalaže za vakcinaciju svetskog stanovništva protiv zaraznih bolesti, za dostupnost abortusa i za univerzalnu zdravstvenu zaštitu. A doprinosi SZO nisu se završili u januaru, proglašenjem uzbune.
***
Francuski ministar zdravlja je 14. marta, i to na svom Tviter nalogu, izjavio kako podaci sa terena kažu da je ibuprofen (brufen) opasan kao lek za simptome Covid-19, jer navodno može da ih pogorša. Mada će se kasnije pokazati da za tako nešto ne postoje dokazi, mediji širom sveta preneli su ovu vest bez zadrške, uključujući i renomirane kuće kao što je britanski Guardian. SZO je reagovala brzo, i već 18. marta – samo četiri dana kasnije – objavila zvaničan demant. Jedna naizgled jednostavna i kratka preporuka, kao što je ova o upotrebi ibuprofena, podrazumeva ogroman rad – potrebno je zapravo proveriti, u haosu koji u tom trenutku vlada u zdravstvenim sistemima širom sveta, da li postoje indikacije da je ibuprofen opasan, prikupiti podatke, doći do konsenzusa i stati iza svoje izjave. Ogroman je uspeh uraditi sve to za samo četiri dana: međutim, SZO je svejedno bila optužena za tromost.
Koliko su uputstva SZO bila pravovremena pokazuje i nesrećna priča o hlorokinu i hidroksihlorokinu, antimalaricima koji su, uz pomoć upitnih studija u Francuskoj i bahatog ponašanja Donalda Trampa, tokom aprila okupirali medicinska istraživanja leka za Covid-19. SZO je još krajem marta upozorila1 protiv upotrebe ovih lekova pre adekvatnih kliničkih ispitivanja; i dok se na društvenim mrežama širila teorija zavere po kojoj SZO „po naredbi farmakomafije“ kritikuje lek koji je star, jeftin i jednostavan za proizvodnju (pa samim tim i neprofitabilan), SZO je organizovala najveću kliničku studiju na svetu kako bi proverila uspešnost lekova kao što je hidroksihlorokin – Solidarity Trial u koju je bilo uključeno 400 bolnica i 3.500 pacijenata iz 17 zemalja. Hidroksihlorokin je iz ove studije izuzet 24. maja, na osnovu relevantnih ispitivanja koja su pokazala da lek ne da nije delotvoran, već da njegove nezgodne nuspojave mogu čak povećati smrtnost kod pacijenata koji ga dobiju kao terapiju za Covid-19.
Nema potrebe naglašavati svaki doprinos SZO u borbi protiv Covid-19: između ostalog, ona od januara sprovodi nezapamćenu kampanju informisanja javnosti i razbijanja raznih mitova o virusu, a uputstva koja deli, kao što je vodič za upotrebu zaštitnih maski, od samog početka na vrlo odgovoran način balansiraju zdravstvene potrebe, ali i realnost globalnih nestašica medicinske opreme.
Problem je zapravo u tome što je SZO odbila da bira stranu u političkom sukobu između SAD i Kine. Uspeh Kine, koju je SZO više puta pohvalila zbog brzog odgovora na pandemiju i otvorenosti u deljenju podataka, pokazuje da je postojao „pravi put“ u spasavanju ljudskih života od korona virusa, samo što ga mnoge najbogatije zemlje sveta nisu odabrale. Ako je katastrofalnu smrtnost bilo moguće sprečiti, to znači da krivac nije samo korona virus, već i državne vlasti širom sveta – da u pitanju nije samo prirodna katastrofa, već i društvena. Ali pustimo sad teorije zavere o Kini. Pogledajte datum kada je SZO upozorila sve zemlje sveta da se pripreme. Njena savest je sa razlogom čista. A zatim pogledajte koliko je vremena trebalo da prođe od 30. januara do trenutka kada su vlasti zapadnog sveta odlučile da konačno reaguju, pa će vam postati jasno ko snosi najveću odgovornost za globalnu katastrofu.
Autor je urednik časopisa o nauci u društvu Odiseja.
Peščanik.net, 03.06.2020.
No comments:
Post a Comment