Skupljamo se vec u sedam sati, Jocvi, Belavi, Crnogorac, Zaba, Daco, Sele, Mali Boro, Velki Boro, Zoka, Rajko, … svi oni koji nisu negdje otisli. Vecina ima stap a poneko i dva , ako nas iznenadi cuvar. Gliste su se nakopale jos jucer, a Crnogorac je ulovio i par mrmaka i ponosno ih pokazuje u tegli. Prikupljamo pare I dvojica idu da kupe cigare u trafici kod Kose. Odnekud se pojavljuju Lazo I Seskules. Mali su, ne mogu s nama, a ako ih ostavimo, pratice nas. Odlucimo da ih povedemo. Napokon polazimo.
Kod vojne pekare se djoramo sa vojnicima, mijenjamo cigare za cetri struce vruceg kruha. Tek su iz rerne pa ih moramo nositi u majici. Kod bazena izvlacimo slamku. Najkraci mora do Celulozinog mosta go. Zaba izvlaci najkracu. Pita sta ako neko naidje. Normalno zaklonit cemo ga dok ne prodje. Ko zajebe, svi cemo mu suditi. Kod Rebrovackog nailaze neki ljudi i par zena. Stiscemo se uz Zabu. Ljudi prilaze na par metara, a svi se rasprsuju. Ljudi se smiju, a Zaba cucno i pokrio se rukama. Neko predlaze da idemo kraticom, preko Celulozinog kanala pa do usca. Nekolicina nece, oni ce preko malog mosta. Dogovor je da se sretnemo na Bijelom Viru.
Kod kanala se skidamo goli, treba preci pjenu. Zagledamo se. Bibo ima najvecu..., ali je i najstariji. (Poslije ce moj brat, dok roditelji ponosno pokazuju rodjacima spomenik na Sehitlucima, objasniti rodici: “Da vidis kod Bibe…!”) Oprezno prelazimo crvenu pjenu da se ne okliznemo. Zaba prica kako se neko napio vode iz kanala i umro. Sad mi je krivo sto nisam i ja isao preko mosta. Necu da ispadnem kukavica a moram paziti i na brata. Prelazimo sa odjecom na glavi, koju drzimo jednom rukom a u drugoj stapove. Lazu i Seskulesa nose Bibo I Bjelavi na ramenima. Rajko baca odjecu preko pjene, ali mu se bunt raspada i majica pada u kanal. Trci sve do Vrbasa ali ne uspjeva da je izvuce.
Dolazimo do usca i peremo se. Neko zabacuje, ali ne trza. Zato polako idemo prema Bijelom Viru. Usput beremo mlade kukuruze. Rajko I Crnogorac idu da nadju paradaiz. Dolaze i nose nekoliko krastavaca i malu lubenicu. Na Bijelom Viru se srecemo sa ostalima. Oni vec ulovili nekoliko zekica, na kruh. Rasporedjujemo se sve do Crnog Vira. Ja ostajem sa Seletom, tako mi je lakes paziti na njega. Dobro mi ide, Sele nize ribe na vrbovu granu koju stavlja u vodu i podupire kamenom. Uskoro imamo dvadesetak zekica i dvije mrene.
Odjednom cujemo galamu od Crnog Vira. “Cuvar!” neko vice. Bacamo stapove u grmlje i skacemo u vodu. Cuvar nailazi sa par stapova koje je zaplijenio. Pita nas da li pecamo, a mi se pravimo ludi, Gleda po grmlju ali ne nalazi stapove. “Docu ja opet “, prijeti nam.
Skupljamo se za rucak. Saznajemo da je Malom Bori i Daci cuvar uzeo stapove. Pripremamo hranu i lozimo vatru za kukuruz, a Jocvi cisti ribu da je pece na kamenu. Neko je izdubio jednu strucu kruha, samo kora ostala. Lazo odaje Seskulesa. Neko mu dao dvije zekice da stavi u teglu, a on im zadrobio punu teglu kruha. Gledamo tegla puna kruha koji je upio vodu a ribice se i ne vide. Neko pokusava da mu otme teglu, a on place: “To su moje ribe.” Mi se smijemo.
Poslije rucka idemo da se kupamo. Strah nas je, svake godine se na Crnom Viru neko udavi. Zato nema skakanja, dogovaramo se, zbog podvodnih pecina.Crnogorac pliva sve do crne stijene, ali on je i onako lud. Mi plivamo na rubu gdje je plice. Svakih malo neko plivajuci u plicaku, sa nogama u pravcu Crnog Vira pita:”Jesam li sad u Viru?” Sutra ce se svima hvaliti kako je plivao na Crnom Viru.
Dolazi vrijeme da idemo kuci. Polako idemo obalom i pricamo dogodovstine sa cuvarom. Iznenada iz kukuruza nas sacekuju lokalci. Ima ih samo petorica I jaci smo, ali odlucujemo da se ne tucemo. Jedan od njih mase povecim nozem I trazi pare. Mi im kazemo da nemamo ali oni hoce da nam pretresu dzepove.
Idu redom i ne nalaze ni kod koga pare, ja sam na kraju i jedan me pita sta mi je u gornjem dzepu. Nalazi mi nesto sice, jutrosnji kusur od mlijeka. Sve jedno mi je krivo sto sam ispo levat. Mogo sam ih lako sakriti da sam se sjetio. Lokalci odlaze zadovoljni, a neko od nasih komentarise: “Doce oni kad tad u kino Kozaru!?”
Vracamo se ovaj put preko Celulozinog mosta. Kad smo presli Rebrovacki I zasli u Aleju skoro kao da smo bili kod kuce. Pred kucom dajem nekome svoje ribe, nije mi do toga, a za vecerom me Sele cinkari kod staroga da su mi neki oteli pare.
Dragi moj Kec ne mogu, a da se ne oglasim. Prica ti je super. Kao da sam bio sa vama. Sjecam se sve i jednog i svi su mi u srcu. Crnogorac je jos davno otselio mnogo prije zemljotresa. Jocvi,Zabac, Mijo,Vojka, mali Braco, Pop, Zdrale, Medo, mali Kec vise nisu sa nama.
ReplyDeleteBibo je bio golman nase raje. Kad mu dadnes go, ni slucajno ga ne smijes pogledati, a smijati pogotovo. Odmah uzima loptu i napucavate u ledja, a ako profula onda te ganja po terenu.