Ljiljana Jokić Kaspar: Antihaško bratstvo i jedinstvo

Šta reći na poslednji, politički protest studenata u Beogradu. Njihova ogorčenost na nepravdu Haškog tribunala pretvorila se u hepening koji smrdi na desničarsku prošlost omladine JUL-a i Miloševićevog SPS. Gledam ih kako su mladi, lepi i izmanipulisani. Po mučnoj ostrašćenosti nisu daleko odmakli od pomenutih kopija iz prošlosti, sa razlikom što je deo instrumentalizovane omladine od pre dvadeset godina bio u manjini u odnosu na studente zdrave pameti. Ovi današnji nisu bili ni rođeni kada se ubijalo i ratovalo za neostvarive političke ciljeve. Znamo kako se klanica završila, ko je pobedio, a ko izgubio. Posle svega ostala je samo gola mržnja i bes poraženih. Oni što su nekad protestvovali protiv rata, bili nasilno mobilisani, gladovali i smrzavali se u protestnim šetnjama, odavno su napustili Srbiju. Bez svoje krivice i dan-danas ispaštaju grehe srpske politike devedesetih. Iako su građani EU, od njih se zazire.

Neki šetači su se uvalili na domaće, državne jasle, a neki zakasnelo, dupeuvlakački planiraju da se tek „probiju“ na političku scenu (kao izvesni, bivši „otporaš“ koji upravo agituje da se Milošević sahrani u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu). A šta o bliskoj prošlosti mogu da znaju današnji studenti osim onog što ih uče u školi i na fakultetima? Šta mogu da znaju više od onog što piše u njihovim udžbenicima istorije, ili onog što se govori po medijima? Da smo nepravedno stradali i bili najveće žrtve svih ratova na tlu bivše Jugoslavije? Da smo nebeski, pravedni narod koji se isključivo borio za svoju slobodu, ne ugrožavajući slobodu drugih? Nadajmo se da će jednog dana saznati istinu o svemu što se dogodilo. Ako ne pre, onda kad čovekomrzitelji i fašisti biološki nestanu sa političke scene, a srpsko društvo i država se založe za budućnost svojih potomaka.

Logično, našim studentima je pravda Haškog suda jako sumnjiva, jer se do sada najviše sudilo Srbima. Svih ostalih osumnjičenih i osuđenih u tom sudu je mnogo manje. Tačno, ali zar u proteklom ratu i među „ratnicima“ nije bilo najviše Srba? Jesu li Hrvati kao dobrovoljci dolazili u Srbiju da se bore za svoju nezavisnost? Ko je preuzeo JNA, gotovo svo njihovo oružje, bombardovao i razarao gradove po bivšoj Jugoslaviji? Je li bilo koja vojska bivše Jugoslavije, dragovoljačka ili dobrovoljačka, bombardovala gradove u Srbiji? Suprotna, neprijateljska strana u tom krvavom građanskom ratu imala je drugačije ratno-zločinačke metode proterivanja, etničkog čišćenja i ubijanja, pa je samim tim izbegla da bude „uhvaćena na delu“, reče mi izvesni student. Može biti, ali ako je tako, čemu onda tolika kuknjava na nepravdu.

Velika je istina da su vojne akcije Bljesak i Oluja bile etničko čišćenje i da su stradali skoro svi Srbi koji su odbili da napuste svoje domove. Ceo svet zna tu činjenicu, a ako je Haški tribunal odbio da osudi one koji su navodno za to odgovorni, mi tu ne možemo ništa! Najmanje je nužno da se pozivamo na stradanje i prebrojavanje žrtava. Kad god se pominju žrtve svih strana, evidentna je sumnja u apsolutnu pravdu, ali se ona ipak očituje u presudama dokazanih zločina. Žrtve su svedočile. Zato onomad svako ko je hteo da gleda, video je besmislenost studentskog protesta i njegovu instrumentalizaciju. Nema pomoći u ispravljanju nepravde osim što se kroz proteste videlo da studenti ništa ne znaju, pa ni šta se događalo i dogodilo devedesetih. Kukanjem na nepravdu i prebrojavanjem žrtava otkrili su ogromno neznanje. Slušam i čitam po blogovima kako pljuju po bivšoj državi o kojoj ništa ne znaju i, što je najbeslovesnije, ljube četnike i kralja do jaja!

Studenti prava su ovih dana bili iznervirani presudama Haškog tribunala, a ne smeta im nebulozno, neefikasno, nepravedno, domaće sudstvo! Znaju li uopšte kako rade naši sudovi? Ne smetaju im visoke školarine, korupcija, privatni fakulteti na kojima se kupuju ispiti i diplome i što u Srbiji mogu da studiraju samo bogati, a brine ih nepravda svetske politike. Ne smeta im državna korupcija, bogaćenje pojedinaca na krađi društvene imovine, sav jad i beda države u kojoj žive. Nisam razumela šta hoće od Vlade Srbije? Da se složi sa njihovim stavom da se u Hagu sudi samo srpskim zločincima, ili se sudi nevinim Srbima? Pre svega, ima tu nekoliko pravaca i rukavaca do razjašnjenjenja problema sa zahtevima upućenim Vladi Srbije. Tačno je da je srpska javnost sa pravom zgrožena oslobađajućim presudama hrvatskih generala kao i albanskim borcima za nezavisnost Kosova, ali ko bi za to mogao snositi krivicu osim onih koji su trebali da pribave dokaze.

Tužioci su izgubili jer sudu nije dostavljeno dovoljno dokaza. Bez dokaza nema presude, a naši studenti Pravnog fakulteta još nisu stigli do te lekcije. Za mene je mnogo veća nepravda (od puštanja hrvatskih generala na slobodu), to što ti mladi ljudi imaju loše obrazovanje, što su poslednji na lestvici znanja u Evropi, što ih lažu oni koji bi trebali da im govore istinu, što ih niko ne uči kako da prepoznaju zlo. Pitala sam se šta hoće neka mlada lepotica držeći razvijenu srpsku zastavu, pevajući neke novokomponovane pesme? Da se Ratko Mladić i Radovan Karadžić puste na slobodu? Da se zažmuri na hiljade ubijenih samo zato što su bili druge nacije i vere? Da se zažmuri na monstrume koji su pedeset godina od holokausta pravili konclogore usred Evrope na kraju dvadesetog veka? Da se braća monstrumi takođe oslobode, pa da otvore pečenjare i kafiće u Beogradu?

Ti zločinci su ubijali bez milosti i spaljivali žive ljude, a ta činjenica očito nikog ne potresa jer žrtve nisu bili Srbi. Nije čudo što studenti ništa ne znaju, ali je zato sramotno što politički lideri i delovi političkih elita podržavaju oslobađanje dokazanih zločinaca. Iz petnih žila se radi na tome da svi haški osuđenici izdržavaju kazne u zatvorima u Srbiji. Sva sreća, svet nas čuva od naše sopstvene gluposti, inače bi se brzo videlo ko smo i kakvi smo. Sudeći bar prema dosadašnjem iskustvu poricanja bilo kakve krivice, tvrdim da bi svi osuđeni Srbi - ratni zločinci vrlo brzo bili pomilovani i pušteni na slobodu. Možda bi im od države stigla i debela obeštećenja za robijanje, a takva politika bi nas obrukala pred svetom i zavila u crno narednih pedeset godina. I nismo samo mi takvi. Onomad smo videli slavlje i euforiju na Kosovu. Neka ih neka slave. I pored slavlja oni znaju ko su njihovi „heroji“, kao što bi smo i mi znali, pa sve da ih u Hagu i oslobode, ko su Ratko Mladić i Radovan Karadžić.

(e-Novine)