Vesna Aleksić: ULICA JANG

Oktobra 2002.

Ulica Jang je najduža ulica na svetu. Počinje u srcu grada Toronta, u dauntaunu; počinje u noći, izrasta 1z prezenta, bolno želeći patinu i starost evropskih uličica; izrasta iz buke i slojevitosti razuzdanog noćnog života podarenog za kraj nedelje, kada se pije do besvesti i kada se zaboravlja na rad, rad, rad i novac, na strah 1 prazninu. Svetla je prelivaju kao poplava jasnoće koja razgolićuje, kreću se njom drsko i razuzdano, kao odluka...neka sija, neka treperi, neka grca pod povicima i smehom, neka se savija pod tehno muzikom u disko klubovima, neka mudruje s projekcijama filmova u mamutskom bioskopu gde se doživljaj umnožava u devetnaest sala s devetnaest različitih filmova u istom času. Sve je veliko u ulici Jang. Od restorana u kojem poslužuju kelnerice s enormno velikim grudima (što je zaštitni znak restorana urađen na svetlećoj reklami, bez obzira šta bi na to rekao gospodin Frojd) i džambo pakovanja koka-kole, do drskih bilborda kao imperativnih provodnika male potrošačke sreće, i taksija i automobila koji klize kroz drvorede javora kao niz uglačan crni somot s drečavim šarama.

Pozni je sat kada prolazim početkom ulice Jang, radoznalo posmatrajući grupicu prostitutki. Previše otvoren pogled jednu je povredio pa mi je pokazala neljuba­znu grimasu.

„Oprosti", rekla sam joj u prolazu svojim jezikom, nebitnim za noć i situaciju. I za nju, mladu i doteranu, i negde u svom biću nepomirenu s intenzitetom zahteva života na početku ulice Jang, gde je glamur i sjaj, gde su Gapove i Diorove radnje, gde je vazduh namirisan i gde je iza stakala zaključano sve što vredi. Osim drveća i pro­laznika, naravno. I osim ljubavi u svakom obliku.

Gej varijantu ne zanimaju radoznali pogledi. Put mi preseca par visokih, vitkih mladića koji se drže za ruke, nežno, isprepletenih prstiju. Nikoga ne gledaju. Ništa ih ne zanima. Slično je i sa mladićem i devojkom koji spa­vaju na klupi, ispod nebodera, pod bleštavim staklima banke. U velikoj su, zajedničkoj vreći za spavanje i usnuli su, ne hajući za oštar vetar koji je očistio nebo, i posuo ga oktobarskim krupnim zvezdama, koje se ipak, zbog silnog svetla, ne mogu ni naslutiti. A zvezde idu uz ljubav, u ulici Jang ili bilo gde na svetu.

O ljubavi kao takvoj, mislim već sledećeg jutra na propovedi u srpskoj crkvi u Misisagi.

„Bože, vrati me sebi!" govori stih pesnik, zemljak.

Stih medu stihovima, jedini koji pamtim.

Vrati me ljubavi, prevodim ga odmah u sebi, držeći njegovu knjigu u ruci. Srpska književna zadruga, Beo­grad. Prvi put ga susrećem. Nije više ni Srbin, nije ni Kanađanin. Pesnik je. Dete. Biće. Provodnik te sile, pro­pustio ju je kroz stih da prođe, da mi se ukopa pod kožu. Hvala mu za to.

Posle njega, pred nas izlazi sveštenik.

„Bez ljubavi sam zvono koje zveči...", počinje propoved.

I da je ljubav jača od vere i nade podvući će. Nikad nisam mislila o tim silama, ali sećam se, namah, svog malog zlatnog lančića s ta tri simbola: srce, krstić i sidro. I kako sam ga sakrivala ispod haljinica da ga ne vidi učiteljica. Nije volela krst, takva su bila vremena. Nismo znali koliko je nade polagala u nas, ali osećali smo da nas voli. A to je bio početak života. Kao početak ulice Jang, svetao i sjaktav.

„Gde je kraj ulice Jang?" upitala sam prethodne noći.

„Kraj je na okeanu, dvesta kilometara dalje od početka", rekli su mi.

Kraj je u tišini, na obali, u mraku. Daleko od sjajnih izloga, stakla i metala. Kraj je tamo gde se noću mogu videti zvezde i oslušnuti tišina. Talasa. Kosmosa. Srca. Usamljenosti.

„Uvek je ljubav jača i od vere i od nade", ponavlja sveštenik u Misisagi.

Da se upamti.

Uzimam komad nafore i gutam ga s teškom mu­kom. Izlazim napolje i vidim da su ispred crkve po­stavljene ljupke stoličice presvučene satenom s roze i plavim mašnama. Krštavaće se neko srpsko dete tog podneva u crkvi. Lepa slika. Budi neki spokoj... Gledam je s bolom u očima, s bolom od blistavog sunca i mamurluka, od kafa i alkohola iz Srpske krune, kafane u kojoj se pevalo o ljubavi do jutra, uz miris roštilja i ljutog duvanskog dima. Sa bolom od noćnog provoda u ulici Jang.

Nekako i ne umem da izađem iz nje. Iz osećanja da jedna slika pokreće niz starih, proživljenih. Da jedna reč pokreće toliku silu. Jedna obična reč s namerom izgovorena, reč sa toliko pojavnih oblika i simbola, reč iz propovedi, iz omame svega što postoji.

I nije važno odakle nas vodi, ni kuda nas vodi, može se zvati bilo kako, može Jang, može i život, može i sud­bina, može svakako...

Ništa nije važno, osim potrebe vraćanja sebi. Iznova iznova, uvek iznova...

Vesna Aleksić