Asaf Bečirović: DOBRA JE SVAKA VLADA KOJA SE MOŽE OBORITI

RADNA TEMPERATURA: Evo, razgovaram sa čo­vjekom čija se karijera kretala od punoglavca preko praznoglavca, do dupeglavca. Ne, ni­je niko od predstavnika aktuelne vlasti, ne­go nema veze ko.

Priča o demonstracijama. Kao, demonstranti su u pravu, al' ne valja što blokiraju saobraćaj. Velim, ako su u pravu, pridruži im se, demon­striraj i ako možeš odblokiraj. "Nisam baš spreman da sagorijevam za ideju. Ne mogu da postignem rad­nu temperaturu!" vadi se on. Potom slušam kako ruži Vladu FBiH. Ukratko, ništa ne valja. Velim mu da nije baš tako, da do­bra je svaka vlada koja se može obo­riti. I da najgore su one kojima ni­šta ne možeš.

Tu vladu, za koju kažem da dobra je, on ruži za lošu privatizaciju. Meni, pak, dojadilo slušati ga, pa kažem da privatizacija super je. Da uspjela je dvadeset posto. Jer toliko je familija učinila bogatim. Objasnim i da narod je, u principu, zadovoljan demokratskim promjenama. Prem­da je procent onih koji se samozadovoljavaju i dalje visok.

"A šta misliš, da je zakazan u Sarajevu mi­ting poštenih, koliko bi ljudi došlo?" pitao je. "Za očekivati je, najmanje dvojica!", odgovo­rio sam.

ČAK NORIS: I tako. Dok smo se nas dva natezali, vijesti su javile da građanski plenumi predlažu nove premijere kantonalnih vlada. Predloga sijaset.

Onda je onaj dupeglavac rekao da mu se i ja činim pametnim pa bi me kandidovao za pre­mijera Vlade Sarajevskog kantona. Fino sam mu objasnio da nemam škole, da nisam veeses. "Ko je bio pametan i kupio diplomu na vri­jeme, taj je do danas mogao i da doktorira!", rekao je on, valjda aludirajući na moj kvoci­jent inteligencije.

Istovremeno, plenumu, onom u Tuzli i Sara­jevu, nije išlo baš najbolje sa slaganjem novih kantonalnih vlada, pa sam pomislio da bi im trebale slagalice za niži uzrast. Dupeglavac je, da valjda skrati muke, rekao da ode i on na plenum jer ima sjajan prijedlog. "Predložit ću Čaka Norisa za mandatara! On može da zalupi rotirajuća vrata. Nikad on ne­će doživjeti srčani udar jer njegovo srce nije toliko glupo da ga napadne. Jednom je popio cijelu bočicu tableta za spavanje pa je morao trepnut. A kao mali je spavao sa upaljenim svje­tlom. Ali ne zato što se bojao mraka, nego se mrak bojao njega! Reci, zar ni­je pravi", predlagao je dupeglavac. Šta ću, složim se. Nema nam, velim, boljeg od Čaka.

VJEROVALI ILI NE: Kad je ovaj otišao na plenum, meni je više bilo dosta demonstracija i kuraca palaca. Fino sam otvorio Politikin zabavnik. Meščini, izlazi 75 godina. Najdraža mije ru­brika Vjerovali ili ne.

Pisalo je da na svijetu ima više pilića nego lju­di, da pingvini mogu roniti u dubine i preko 400 metara, da ajkula ne može fasovati rak. Pisalo je da stabla nekih vrsta bambusa dnev­no mogu da narastu 90 centimetara i da pro­sječan čovek zaspi za sedam minuta, da na­ši bubrezi sadrže više od milion malih cijevi. Njihova ukupna dužina, u oba bubrega, izno­si 60 kilometara. E, svašta u bašči božijoj.

"A u Bosni ima sedamsto hiljada gladnih, a vlada je obećala građanima i bolje rezultate!", naum palo mi je da bih stavio u rubriku Vje­rovali ili ne.

I tako. Čitam ja, čitam, kad naleti neka te - ve ekipa.

Predstavlja se novinarka, kao s Pinka je i zani­ma je moj stav o političarima iz Bosne i Herce­govine. Kažem nemojte mene, nisam odavde, a ona će da nema veze što nisam odavde, jer i onaj ko nije odavde može imati svoje mišljenje.

Nije bilo druge pa sam rekao svoje mišljenje o našim politi­čarima.

"Na momente naši političari dje­luju normalno. Ali mislim da su u pitanju prolazne krize!" rekao sam.

Kad se spustio mrak, napenalio sam se pred ekran. Pred Pink. Nigdje one novinarke i moje izjave.

Super! Inače bi me raja zajebava­la. Rekli bi da sam dorastao dvor­skoj budali. Branio bih se rekavši: "Ma, dajte, ne bih ja nikada mo­gao biti dvorska budala. Svoja ku­ćica, svoja slobodica!"

NAR I ŠIPAK: Helem, sklopio sam Zabavnik, jer mi je na um pao šipak. Volim ih jesti. Bojao sam se, kraj im je sezo­ne, pa ih nema za kupit. Skoknem do zelenare koju je držao Alen, Šiptar iz Makedonije. "Ima li šipaka?", pitao sam ga. Alen me pogledao i rekao da šipaka će vazda bit i da ih nikad neće nestati. Skontam o če­mu se radi pa se izvinem, kažem da ništa lo­še nisam mislio. Tu je Alen rekao da nema veze, ali da zapamtim da nar je dar prirode, a šipak - dar društva.

Inače, taj Alen, vlasnik piljare, važi za jednog od bogatijih ljudi u našem kvartu. Radi od šest ujutro do ponoći. I vikendom tako. Pri­čali smo jednom o tome kako naporno radi, pa sam ga ja, među ostalim, pitao i je li bolje umjeti nego imati?

"Jeste! Naročito ako se umije imati!", rekao je on.

('Start')