Nekad je kod glavne pošte bila stanica. Ljudi
koji su izlazeći iz gradskih autobusa govorili: stanica Šuplje drvo. Bilo je to
veliko stablo sa šupljinom u sebi. I tako su ljudi ulazili i izlazili kod
stanice Šuplje drvo – godinama. Nikad se nije čulo da je neko rekao stanica –
Glavna pošta. Danas nema stanice -
Šuplje drvo. Pukotina se širila i pojela ga. To niko nije mogao
zaustaviti. Ni čuvar što čuva parkove. Ni šumar što liječi drveće. Tako da drvo
više nije drvo. Ni gradonačelnik nije uspio ništa. Ni gradski parlament iako su
utrošili mnogo vremena. Nedaleko se nalazila Gospodska ulica. Bila je
gospodska. Ne znam kakvu sada ima ulogu
– prazna je. Gradski službenici ne uzgajaju ptice a bilo bi lijepo kada bi ih
uzgajali. Nema nikog ko bi ih uzgajao pa su prepuštene ljudima u soliterima
koji jednom godišnje izlaze u papučama na ulicu. Postoji scena u gradskom
pozorištu: neki ljudi se stalno prepiru. Postoji šahovska tabla na kojoj sve
prolazi sporošću puža. Jedan pisac je prespavao noć na klupi. Nije htio da ode
u svoju sobu. Nije htio ništa. Htio je da ga puste na miru. Tako su ga našli
drugog dana u podne... Niko više ne viče
stanica: Šuplje drvo. Ne viče se ništa. Kad izlaze svi šute. Spomenuo bih arhiv
sa fasadom boje narandže. Međutim arhivi su prošlost. Spomenuo bih i Muzej, ima
ih nekoliko. Ali prošla je i Noć muzeja. Spomenuo bih pjesnika koji je napisao:
'Dalek pogled/ oku lek.' – Ali tu postoji nečiji inat. Na svakom koraku nas
intervjuišu. Pitaju nas i ovo i ono. Ne može se ništa reći jer smo potrošili
sve zalihe riječi.
Na kraju grad je napustio čovjek koji je sa sobom
nosio desetine malih srednjih i većih torbi i torbica u kojima niko nije znao
šta se nalazi. Eto tako: odlaze.
Zdravko Kecman
(književna
Banjaluka)
No comments:
Post a Comment