Odrastanje u Somboru kao u Banjaluci

Zapazicete vjerovatno ono sto sam i ja zapazio, da je jedina razlika u odrastanju u Somboru i Banjaluci tih godina bilo korzo. Ono je u Banjaluci bilo srednjeg, a u Somboru muskog roda.

******************* 

Kada je brat pošao u drugi osnovne, mama je odlučila da je vreme da počne sam da či­sti svoje cipele, a brat je odlučio da neće, ako i Seka sama ne počne da čisti svoje ci­pele. I tako sam ja već u petoj godini posta­la čistač.

U četvrtoj godini išla sam sa bratom u podrum da ga branim od polumraka, dok ne uzme ono po šta ga je mama poslala, iako je bilo dovoljno samo upaliti svetlo.

U četvrtoj godini, stalnim zapitkivanjem, naučila sam da či­tam latinicu, jer živeli smo u Osijeku; u petoj ćirilicu, jer doselili smo u Sombor; u petoj sam, sigur­na u sebe, sama naučila da vozim bicikl, odmah veliki; u petoj sam, bili smo u gostima u Vukovaru, si­gurna u tatinu ruku i talase Vuke, preplivala; u šestoj, mama je odlu­čila da postanem član Pionirske biblioteke, a bibliotekarke su od­lučile i naterale me da naglas či­tam i latinicu i ćirilicu - jer demonstrativno sam odbila da uzmem slikovnicu.

U sedmoj, počela sam da treniram gi­mnastiku, mama je odlučila da je krajnje vreme da prestanem da se svojevoljno ko­trljam po svim mogućim travama, pen­tram po drveću i preskačem sve moguće prepreke.

Kada sam dovoljno prerasla visinu šporeta, mama je zaključila da mogu polako da učim i da kuvam.

Vrlo brzo počela sam i da joj pomažem u šivanju, naučila da iskrojeni materijal ufircam za probu, isprobani da produžavam, skraćujem, porubljujem raznim bodovima, na način koji to materijal zahteva, naučila sam da šavove izrađujem da se ne čijaju, da pravim rupice, prišivam dugmad, drikere, prevrćem kragne, ali kako se kroji - nisam. Mama je krojila direktno na materijalu, krojačkim santimetrom, kredom i makazama.

Vrlo brzo počela sam, ručno, sama da pe­rem i peglam - samo svoj veš.

Spremanje moje sobe bilo je odavno - samo moje.

I, u petnaestoj godini, kada su treneri videli da izrastam u normalno visoku devojku, sa svim oblinama, gimnastiku sam i pored dobrih rezultata, s tugom morala napustiti.

I, sve znam da kuvam, dobro kuvam, ali kuvanje nikada nisam zavolela. Peglanje jesam.

I, sve znam da sašijem i ručno i singericom ali da krojim - nisam poželela.

I, plivam ko riba, čitam nesvesna da li je napisano latinicom ili ćirilicom, vozim bi­cikl, ne bojim se mraka, ne bojim se spre­manja kuće...

A cipele - uvek blistaju.

***

Korzo se u Somboru nalazio na polovini Glavne ulice, na širokoj stazi s leve strane, dugačkoj 600 koraka.

Na korzo se stizalo najkasnije u sedam sati uveče, kada su svi dućani već bili za­tvoreni. Desnom stranom Glavne žurno su prolazili prolaznici, sredinom Glavne auta i biciklisti, a na korzou se - šetalo.

I disalo punim plućima ispod blagorod­nih krošnji bođoša i platana

Na korzo sam prvi put koraknula u toku letnjeg raspusta posle završenog osmog razreda. Iako su telo i mozak još uvek u raskoraku, iako treperiš od nekog čudnog, neprepoznatljivog iščekivanja - baš taj ras­pust, baš to vreme, bilo je za skoro sve Somborce stečeno pravo. Jedno od prvih što ti po svim pravilima odrastanja pripada. Kao i obaveza da si kod kuće najkasnije u devet.

Šetnja bi uvek počinjala desnom stra­nom te leve staze.

Ana, Olgica, Vera i ja, drugarice iz istog kraja lagano smo se pridruživale koloni še­tača koja je bila ispred nas, razdragano ča­vrljale - i najmanje jedna drugu gledale. Po­gled je bio usmeren na levu stranu, kojom je, u susret nama nogu pred nogu korača­la druga kolona svojom desnom stranom I njihov pogled je bio usmeren na levu stra­nu. Na nas.

I svi, kada stignemo do tog šeststotog ko­raka napravimo polukrug, pa koraknemo drugom stranom staze nazad. I opet smo na desnoj strani staze i opet gledamo levo.

Između svih u koloni je pristojan raz­mak i vrlo brzo dve kolone postaju živa elipsa obima hiljadu dvesto koraka.

Oči koje tražiš nekako uvek sretneš na sredini elipse, u mimohodu ih upijaš, pa opet i opet, do osam sati, kada ujednače­no pulsiranje korza polako prestaje, elipsa se sve više proređuje, a šetači odlaze dogo­vorenim putevima. U bioskop, u poslastičarnicu, u park, u kafanu, na igranku, a nas četiri, oko pola devet - kući.

Sa očima u našim očima. I na­dom da ćemo ih sutra ponovo sresti.

******

Moja prva igranka bila je po za­vršetku osmog razreda, u prosto­rijama somborske osnovne škole "21. oktobar". Po podne, uz sendvi­če, sokove, gramofon i budne oči nastavnika a sva lica su zračila. Proslavlja­li smo što više nismo osnovci. Proslava je bila - proslava. Nije se zvala ni "velika" ni "mala matura", ni "banket". I uopšte se ne sećam muzike, da li sam i sa kim plesala, a si­gurno jesam, ne sećam se ni svečane halji­ne. Jedino pamtim da sam prvi put u živo­tu obula cipele sa štiklama i na sveopšte čuđenje odraslih - hodala u njima kao da mi oduvek pripadaju.

Bez budnih očiju odraslih jedne subote zavrtela sam se prvi put u velikoj sali Tre­ćeg rejona, uz muziku i glasove somborskih "Tajfuna", posle završenog prvog ra­zreda srednje škole - i stečenog prava da kući dođem u jedanaest sati. Noću.

Sa moje prve, prave igranke.

Bilo je to vreme kada su momci poste­peno imali sve dužu kosu, devojke sve kra­će suknje, vreme kada su se pojavili "Bitlsi", kada se nije "đuskalo", već "šizilo", a uz laganu zabavnu muziku, ako želiš, plesao "stiskavac"; vreme kada nije bilo kafića diskaća - i straha kako ćemo Ana Olgica Vera i ja same doći i same otići sa igranke. Peške, jer svuda se išlo peške.

Tog leta, jedna subota pretvorila se u svaku subotu. I dobro pamtim kako sam "šizila" i sa kim sam plesala. Uz prigušena svetla bez stiskanja.

ZDENKA FEĐVER

(‘Vreme’)