 |
Onda sednem u taksi i, naravno, razgovoru nikad kraja. Kaže mi sarajevski taksista, onako da mi dan otpočne još bolje, da se ne boji više ni kredita, ni zaduženosti, koliko se boji sve većeg prisustva Arapa i Turaka u Sarajevu. Naglašavam: taksista Bošnjak, vozimo se po Sarajevu, a brojanica se klati sa retrovizora. Da ne bude zabune. Sad budi pametan pa reci nešto! Počnem o tome da kupuju samo kuće, interesuju ih hoteli, trgovina, a nema ih u proizvodnji. Na to čovek odmah reče da ne zna tek šta bi da počnu i sa proizvodnjom. Ne izdržim da prokomentarišem da u tržnim centrima, finansiranim arapskim kapitalom, nema alkohola, nema krmetine, kako reče direktor jedne važnije institucije u BiH direktno u kamere. Čega ima? Bikinija, donjeg veša, garderobe bez prednjice, zadnjice ili prozirne. To može. Kako to može, ne znam ako ćemo već o adetima.
Ne bojim se ni Arapa, ni Turaka koliko se bojim nas. Kad zatreba, veći smo katolici od pape. Odnosno, čim mrdnemo preko granice, kao kameleoni. Ma, mondijalisti, svetski ljudi, divimo se svemu što u vlastitoj zemlji ili ne vidimo ili preziremo. Naročito smo oduševljeni redom, radom i disciplinom, uz uobičajeni komentar kako vlada sistem. Kod kuće ga ne bi prepoznali ni da iz hleba iskoči. Ili, ako je politički profitabilno, nema toga u šta se nećemo pretvoriti. A i za pare, karijeru i bilo kakav interes. Da budemo pošteni, vrhunac borbe protiv Turaka za onih 500 godina bilo nam je par buna, o kojima ni danas ne prestajemo da pričamo. Jazavac pred sudom je i dalje jedino čime se hvalimo kad je otpor Austrougarima u pitanju. No poodavno nabrojah šta su nam Austrougari napravili čime se i danas dan dičimo, takođe. Turski vakat tumači kako ko stigne i kako mu odgovara. Samo ne kaže da govorimo poluturski i danas dan, da su nam i nošnje i trpeza nalik dobrim delom nalik na turske.
Uglavnom, previše populizma za tako prevrtljivu zemlju ili zemlju sa krajnje prevrtljivom prošlošću. Ovu zemlju valja spašavati ne samo od njene vlasti već i od njenih stanovnika, kojima su predrasude put kojim se lakše ide, a graktanje isključivo u masi vrhunac čojstva i junaštva.
I ne, neće se debate voditi oko kakvog pogona ili rada javnog preduzeća (osim kad je na sceni kadriranje), neće ni o nezaposlenosti, stanju tekućeg računa države ili zašto niko ne zna kuda goni ta Reformska agenda i kakvo li je to pismo namere MMF-u, ali hoće o kladionicama. Tu nam se, inače, vodi društveni i kulturni život, pa i kroje planovi za budućnost. Ono da me hoće strefiti kakav dobitak da rešim sve životne probleme bez rada, a ako ne može to, onda ili
put pod noge da se divimo nekom tamo sistemu i uređenoj državi ili člansku kartu kakve partije na vlasti i studiranje navika i sklonosti partijskog šefa.
U popodnevnim časovima počnem razmišljati da bi valjalo gde na more ovog leta. Lepa je Grčka, lepa i Turska, Italija, da ne govorim o egzotičnim destinacijama, ali i dalje najlepše miriše Jadran. Raspitujem se o smeštaju oko Splita, Zadra, Šibenika i već mi u ušima zrikavci. Ali, avaj! Opomenu me da možda sada to baš nije najbolja destinacija s obzirom na moj bosanski pasoš, a ekavski izgovor. Što, majku mu, pa nikada ranije nisam imala bilo kakvu neprijatnost?! Pa, na parama ne stoji ni dvoglavi orao, ne pričaju ekavski, a i ove zvezdice na pasošu sasvim pitomo izgledaju. Hrvatski odlično razumem, sa svim finesama, a ako mogu da se sporazumem lako i sa Grcima i sa Turcima i sa Arapima, kako neću moći sa braćom Hrvatima?! I do kada će nam se ponavljati smetnje na vezama, odnosno taj nepodobni momenat?
Na kraju još fali da odgledam dnevnike i da odustanem i od sebe i od života, jer, posle dnevnika valja izaći kao fol da vodiš društveni život, koji se uglavnom sastoji od ceđenja kafe ili nekog pića i razglabanja šta da se radi u zemlji u kojoj najmanje radi onaj ko bi najviše morao. Ili koje smo birali da rade i sami odluče i za koju platu i ono sve uz platu.
Kratka je noć, pa i letnja, da se mozak provetri i od sasvim običnog dana, a ni snovi više nisu isti.
(Dani)
No comments:
Post a Comment