Mozda su stanovnici Baljvina samo pametniji od ostalih Bosanaca, kako to sami, kroz salu, kazu. Mozda je i Bosna nekada bila pametnija nego sada. Mozda... U svakom slucaju, mislim da se radi o pameti.
****************
Stanovnici Baljvina, seoceta u severozapadnoj Bosni, rado pričaju priču o tome kako su na samom početku rata, 1992. godine, šokirali jednog generala bosanskih Srba. U to vreme, nesrpsko stanovništvo je uglavnom već bilo proterano sa teritorija koje su kontrolisali Srbi, pri čemu je više hiljada ljudi ubijeno, dok su animozitet i nepoverenje između Srba i Bošnjaka postajali sve dublji. Ali ne i u Baljvinama.
Jednom prilikom, kada je Momir Talić – general Vojske Republike Srpske, VRS – u kasne sate sazvao sastanak sa Bošnjacima iz Baljvina, na kojem im je rekao da ne mogu ostati u selu, njihov predstavnik Šaban Habibović mu je odgovorio: „Uveravam Vas da mi možemo nastaviti da živimo sa našim srpskim susedima.“ „Kad je tako, da li biste se usudili da sada prođete srpskim delom sela?“, uzvratio mu je Talić pitanjem. „Proći ću celim selom ako treba – ja se nikog ne plašim“, saopštio je Habibović, i potom se okrenuo i otišao pravo u srpski deo sela. A kada je zastao ispred jedne srpske kuće i po imenu pozvao njenog vlasnika, komšija nije počeo da puca, niti da ga vređa – što je očekivao Talić. Umesto toga, on je pogledao kroz prozor i rekao: „Šabane, šta se dešava? Treba li ti pomoć? Čekaj me, dolazim, samo da se obučem!“ Nakon što je bio očevidac tog prijateljskog razgovora, Talić je – verovatno gnevan na stanovnike Baljvina koji nisu želeli da ratuju jedni protiv drugih – uzviknuo: „Niti ste vi Muslimani pravi Muslimani, niti ste vi Srbi pravi Srbi – vi ste neki vrlo čudan narod!“
Ali, stanovnici Baljvina se ponose time što su drugačiji od ostalih. Oni se hvale time što je njihovo selo jedino mesto u Bosni u kojem nikad nije bilo sukoba između Srba i Bošnjaka – niti tokom Drugog svetskog rata, niti devedesetih godina prošlog veka. Nije poznato da je bilo ikakvih pravnih sporova između dveju seoskih zajednica, i smatra se da je ovdašnja džamija jedina u Republici Srpskoj, RS, koja nije srušena ili oštećena tokom rata koji je trajao od 1992. do 1995. godine. „Kada su ljudi pametni i misle dobro, onda nema mržnje. Ali kada mrze jedni druge, tu nema života“, kaže seljanin srpske nacionalnosti, Miroslav Tešanović (85). „Cela Bosna i Hercegovina nema ono što mi imamo u našim Baljvinama.“ Čini se da je to istina, iako je od rata prošlo 15 godina. Bosna je, zbog narastajućeg nacionalizma, zastala na putu ka članstvu u Evropskoj Uniji. Političari iz RS-a prete i otcepljenjem, tvrdeći da ne vide budućnost u jedinstvenoj državi.
U ovoj izbornoj godini, „tolerancija“ i „suživot“ nisu reči koje lokalni političari često upotrebljavaju. Umesto da ohrabruju pomirenje triju nacija duboko pogođenih ratom, oni pothranjuju njihov strah od onih „drugih“. Umesto da podstiču jačanje veza između Bošnjaka, Hrvata i Srba, njihovi lideri samo izazivaju nove razdore. Zemlja koja se nekada ponosila bratstvom i jedinstvom, sada je samo formalno jedinstvena. U stvarnosti, ona je duboko podeljena po etničkim šavovima, sa veoma slabim izgledima za bolju budućnost.
Baljvine su dugo bile izuzetak, iako meštani ni sami ne umeju da objasne kako su uspeli da izbegnu etničke nemire. Neki ukazuju na trajan i uporan zajednički otpor ekstremizmu. Tešanović se priseća kako su tokom Drugog svetskog rata stanovnici Baljvina štitili jedni druge od ultra-nacionalista – kako od ustaša, tako i od četnika. „Toga se veoma dobro sećam“, kaže Miroslav. „Imao sam samo 15 godina. Muslimani nisu dali ustašama da od nas Srba uzmu više stoke i žitarica nego od njih. Kada su kasnije u selo došli četnici, želeli su da opljačkaju i pobiju Muslimane, ali im Srbi nisu to dozvolili.“
Nakon što je 1992. godine izbio rat, Miroslav se – kako kaže – svojim susedima obratio sledećim rečima: „Vi vežite svoje pse, a mi ćemo vezati svoje.“ Stanovnici Baljvina osnovali su i zajedničku patrolu koju su činili i Srbi i Bošnjaci, iako se radi o teritoriji koja je sve vreme bila pod kontrolom VRS-a. To je bio jedini način, kaže Šefko Čaušević (70) – neslužbeni lider Bošnjaka iz Baljvina – da se ekstremisti spreče da „podstaknu mržnju među ljudima i nateraju ih da se bore jedni protiv drugih“. Šefko priča i kako su, čak i na vrhuncu rata, mlađi Srbi iz sela, koji su bili regrutovani u VRS, pazili da ne uvrede svoje komšije Bošnjake. „Kada su dolazili kući sa ratišta i prolazili kroz naš deo sela, uvek su pod jaknama krili naoružanje – jer nisu želeli da ih vidimo kako nose oružje kroz selo. To nam je mnogo značilo“, rekao je on.
Pred sam kraj rata, 1995. godine – kada su selo napale jedinice Hrvatskog vijeća obrane (HVO) – i Srbi i Bošnjaci su iz sela pobegli u obližnje srpsko selo Bočac. Tamo su se Bošnjaci, priča Šefko, četiri dana skrivali pod jednim mostom, oslanjajući se na svoje srpske komšije iz Baljvina, koji su im donosili hranu, vodu i ćebad. „Srpskim vojnicima nije bilo dozvoljeno da nas diraju. Bili smo zaštićeni“, rekao je Šefko. Bošnjaci su iz sela Bočac kasnije otišli u grad Tešanj, a potom se većina njih preselila u Bugojno. „U Baljvine sam se vratio 1998.“, kaže Šefko. „Naše komšije, Srbi, vratili su se nešto ranije.“ Šefko i Miroslav su ostali dobri prijatelji. Prilikom susreta u Miroslavljevoj kući, srdačno su se zagrlili – dugo se nisu videli, uprkos činjenici da su njihove kuće jedna od druge udaljene svega jedan kilometar. „Što te nema da nas posetiš?“, upitao je Šefko svog prijatelja i zagrlio ga. Blago sležući ramenima, Miroslav kaže kako bi još nekako i mogao otići do nižeg dela sela, gde Šefko živi, ali bi mu bilo teško da se uzbrdo vrati natrag.
Bošnjaci žive u donjem delu sela, a Srbi u gornjem. Zemljišni posedi i jednih i drugih nalaze se negde u sredini, ali nikada nije bilo sudskih sporova po tom pitanju – što je u Bosni inače čest slučaj – čime se stanovnici sela takođe ponose. No, uprkos tome što žive kao bliski prijatelji, stanovnici Baljvina se, po Šefkovim rečima, nikada međusobno ne venčavaju. „To ne bi funkcionisalo. Oni su nam kao rođaci“, kaže on. „Ranije se dešavalo da se mlađi ljudi različitih nacionalnosti zaljube, ali da im roditelji to ne dopuštaju. Naši momci su se ženili srpskim devojkama, ali nikada onima iz našeg sela.“ Miroslav i njegova supruga Zorka sede sa svojim gostima u vrtu, uživajući u prvom prolećnom suncu i pozdravljajući susede i prijatelje koji prolaze pored njih. Međutim, nema tu previše mladih ljudi. „Oni ne žele da žive u selu“, kaže Zorka, nudeći goste orasima i sokom.
U stvari, od ukupno 1.600 stanovnika, koliko ih je bilo pre rata, u Baljvinama sada živi manje od trećine. Neki od njih su posle 1995. ostali da žive u mestima u kojima su pronašli utočište, dok su se nakon rata vratili uglavnom oni najstariji. Uprkos ovdašnjem mirnom suživotu, postoje problemi sa nezaposlenošću i infrastrukturom. Seljani kažu kako se mladi radije zapošljavaju u gradu, ili posao traže u inostranstvu – umesto da se bave poljoprivredom, koja je glavni izvor prihoda za seljane. Osim toga, u selu postoji škola samo za prva četiri razreda, pa deca starija od deset godina, da bi nastavila obrazovanje, moraju otići u Mrkonjić Grad, Jajce ili Banja Luku.
Ali, ovo selo i dalje privlači svoje bivše stanovnike. U dvorištu seoske osnovne škole – u kojoj zajedno uče i druže se bošnjačka i srpska deca – Marko Vučenović igra fudbal sa svojim najmlađim sinom Danijelom i meštanima. Iako sa porodicom živi u Banja Luci, Marko svaki vikend provodi u Baljvinama. Mada u selu poseduje veliko imanje i prodavnicu, on ne može sebi da priušti da ovde i živi – pogotovo zbog toga što srednja škola ne postoji, a on ima četvoro dece. Poput ostalih seljana, iako u prvi mah ne želi da priča o ratu, i on se ponosi istorijom seoske tolerancije. „Sećam se bola i patnje, ali Šefko to bolje zna, jer su Bosanci bili u najtežoj situaciji“, priseća se Marko. „Za razliku od njih, mi smo se slobodno mogli uokolo kretati. Oni su sve vreme morali da imaju lične karte sa sobom, jer je VRS sve kontrolisala. Bio je rat, i svaka budala je nosila oružje. I nikada niste znali ko će povući obarač, a ko neće.“
Danas, kaže on, svoju decu uči onome što je naučio od svojih roditelja – da je poštovanje prema susedu jedini pravi način života. Na pitanje o tome da li planira da se jednog dana vrati i naseli na svom imanju, on samo sleže ramenima. No, dvanaestogodišnji Danijel smesta odgovara. „Ja ću se sigurno vratiti kad porastem!“ Šefko kaže da su tokom rata Marko i njegova supruga hranu iz svoje porodične radnje davali svim seljanima, bez obzira na nacionalnost. „Moja porodica bi tokom rata gladovala da nam on nije pomogao“, kaže Šefko, i dodaje kako Markovu decu voli kao da su mu rođeni unuci.
Ljudi iz Baljvina vole da kažu kako dobar čovek ostaje dobar čak i u najtežim vremenima, te kako su oni uvek imali više dobrih i mudrih ljudi u selu, nego loših. „Možda smo naprosto malo pametniji od ostalih Bosanaca“, šali se Marko. Seljani kažu da je njihova džamija podignuta nakon Drugog Svetskog rata, kao i da su svi stanovnici Baljvina, bez obzira na nacionalnost, pomogli pri njenoj izgradnji. U suprotnom pravcu, na brdu, nalazi se Pravoslavna crkva, koju su početkom devedesetih godina takođe sagradili seljani obeju nacionalnosti. Bošnjaci su smatrali da bi, pošto oni već imaju džamiju, i njihovi susedi trebalo da imaju crkvu, pa su čak i donirali novac kako bi pomogli da se ona sagradi. No, u međuvremenu je izbio rat, pa je crkva završena tek pre deset godina.
„Niko ko zaista veruje u Boga neće učiniti ništa loše“, insistira Marko. Šefko kaže kako ne može da razume zbog čega mirni suživot nije moguć i u ostalim delovima, danas duboko etnički podeljene, Bosne. „Ja naprosto ne razumem kako neko ko je odrastao u ovoj zemlji može da je mrzi“, razmišlja Šefko. „Kako mogu mrzeti sopstveno selo? Ovde sam rođen. Kako mogu mrzeti ljude sa kojima sam odrastao, samo zbog toga što pripadaju nekoj drugoj etničkoj grupi? Svaka sveta knjiga kaže da je prva osoba kojoj treba pružiti pomoć i poštovanje – vaš sused. A to je ono što smo mi u Baljvinama uvek radili.“ Trenutna politička situacija u Bosni brine Šefka, koji takvo stanje objašnjava nedostatkom dobrih političara.
„Ne treba kriviti ljude za situaciju u kojoj se nalazimo. Oni nisu loši – pravi zlikovci su političari. Oni su ti koji tvrde da ljudi različitih nacionalnosti ne mogu živeti zajedno, što nije istina“, veli Šefko. A potom sa osmehom dodaje: „Ljudi mogu da žive zajedno, i Baljvine su odličan primer za to.“
Marija Arnautović je obučena novinarka IWPR-a
No comments:
Post a Comment