20. JUNI JE MEDJUNARODNI DAN IZBJEGLECA
Prema podacima UNHCR-a u svijetu je danas 11 miliona 700 izbjeglica.
Ovaj dan se ne moze cestitati. Moze i treba se pomenuti i oznaciti.
Ovom Bocinom pricom zelim da bar nekoliko trenutaka posvetimo Medjunarodnom danu izbjeglica.
Svima onima koji su, igrom zle sudbine, i sada ubrojani u ovu kategoriju zelim da vec sutra otpocnu svoju novu buducnost.
"ODUZELI SU MOJU KUCU ALI MI NE MOGU ODUZETI MOJU BUDUCNOST"
*******************
-Једну „горћу“ каву и минералну воду молим- наручио је гост од младог конобара и наставио писати поруку на мобилном телефону.- Једну кафу, три кока коле и две киселе- диктирао је конoбар бармену за шанком приносећи скенеру бар кодове наручених пића.
Некако у исто вријеме, гост заврши своју поруку, а конобар донесе пиће, тако да су успјели размијенити пристојне формалности- „изволите и хвала лијепо.“
Док је одлазио, конобара су посматрале испитивачке очи госта. Гледајући час конобара, час врећицу са шећером, изненадни рески звук телефона , за тренутак му скрену поглед .
„Добро јутро Драгане, Денис овдје. Знам, био је спријећен и ја сам дошао сам, али са собом носим и све његове папире које си тражио. У реду видимо се за пола сата овдје у хотелу. Здраво.“
Напољу је дувао топао октобарски вјетар. Мермерно небо дозвољавало је да заинтересовани посматрач своја очекивања и прогнозе поткријепи присуством облака и рестлова небеског плаветнила. Свеопште шаренило допуњавали су листови кестена и липе у разним бојама. -Само природа може учинити да толико боја ни за тренутак не изгледају ружно-помисли гост,кратећи чекање испитивачким погледом низ улицу , још увијек пусту и спремну да прими прве пролазнике.
Камено, хладно и безизражајно Денисово лице , готово празан хотелски ресторани и мирна главна улица , представљали су идеалне кулисе за игру вјетра са лишћем и гранама градских алеја.
„Помоз' бог господине Денисе“- рече Драган, прилазећи столу
„Мераба ефендија“ – одговори Денис и обојица се гласно насмијаше, видно задовољни што су се, након толико година , поново срели у родном граду .
-Јеси ли се наспавао?
-Нисам болан! Пук'о ми сан око три сата по поноћи и отад па до зоре нисам ока склопијо. Што због хотелског јастука, к'о зехра брате, а што од узбуђење. Ово је први пут да долазим од деведесеттреће- одговори Денис у даху.
-А Ален, зашто он није дошао – упита Драган, гледајући у нову актовку на столици покрај себе.
Право да ти кажем, не знам. До јуће је било све у реду, а онда одједном само јави да неће ићи и да ја понесем и његове папире . Пуно те посаламио и вели да ће други пут максуз доћи да те види. Дај сједи болан , рече Денис спуштајући се у столици.
- Мали!- добаци конобару- дај пиће за мог хабаба- нагласивши задњу ријеч, као да је желио рећи нешто само њима знано.
Изволите господине – упита конобар.
-Дај ми кафу и обичну воду.
– Ма могао сам то и предпоставити za Alena- настави. Кад смо се задњи пут чули телефоном рекао ми је да се боји сусрета са својом кућом. Срце би му пукло, каже, кад би ушао у махалу, а камо ли авлију или недај боже хајат.
-Ма није то болан- рече Денис. Горе би му било кад би видио мухађере да су му у укући. Ћетници.....,- застаде. Јебига, ми тамо тако. Војска их је, ба, све избацила искуће. Мућно је то било. Ни ја нисам боље прош'о, али сам халалио. Нисмо ни ми цвијеће. Било је свега и код нас.
Хтједе наставити даље, али га Драган предухитри .
- Пусти Денисе, нема томе краја. Него, дај да видимо шта се може учинити да уђете у посјед своје имовине. Вјерујем да би и ти људи, у вашим кућама, најрадије ишли натраг у своје. Дај да видим те папире што си донио. Времена се мијењају, а ја ћу на суду гледати погурати све...
Денис се прену. Погледа Драгана, захвалан што га је извадио из „филма“ који је, као да је било јуче, по ко зна који пут, почео премотават. Испружи руку, узе са столице актовку и отвори је. Бравице клепнуше, као да означавају ново поглавље, те из мрака изронише,у два фасцикла, уредно сложени, пожутјели папири.
- Изволи- рече Денис. Ово су Аленови, а ово моји.
Док је Драган прелиставао папире, Денисов се поглед поново заустави на младом конобару. Лијеп, висок и љубазан младић, журно се кретао по сали, јер су стални, јутарњи гости све чешће улазили и наручивали пића без ријећи, само дизањем руке. – Оно моје- изговарао је по неко, а то би било довољно да конобар, без грешке, уз осмијех и неизбјежно- добро јутро- брзо донесе и на сто спусти наручено пиће.
- Овај мали, Драгане – упита Денис. Ћии је он? Изгледа ми познат?
- Није наш, још за вријеме рата, отац му је, са комплетном породицом дошао овамо из Карловца- одговори Драган, спусти поглед и настави превртати папире.
- Мухађер- помисли Дениc не рекавши ништа. Пуно ми je налик на малог Коваћевића, али њега сам видио у Загребу. Завршио је и он угоститељску школу и ради као конобар на колодвору.
- Мухаџер, мој Денисе! Мухаџер је и он и овај наш конобар- рече Драган, уз дискретан и сјетан осмијех на крају усана.
Денис га погледа, кисело се и он насмијеши и замишњено загледа у небо.
– Мухађер, болан! Мој Денисе! Ти си сада мухађер и овдје и тамо. Одавде си отиш'о, кућа ти је, ко бива,тамо, па и овде си онда ...
Тако испаде. Е мој Денисе- ко за себе ће он, дубоко уздахну и спусти поглед на пролазнике.
Ноћ, понедељак на уторак, 21.-22. јули 2008.г.
Слободан –Боцо Бајић
No comments:
Post a Comment