Siniša Ljepojević: U EU obnova primene sile

Evo jos jedan prilog koji sam dobio, a na temu Evropska Unija i Evropa. Aktuelno, nema sta! Evropa podrhtava - ljudi razmisljaju i pisu! Koliko sam mogao shvatiti Sinisa Ljepojevic  je banjalucki djak ( prezime mi od nekud poznato ali sjecanje ne dobacuje). Slagao se ili ne, ja sam njegov clanak procitao i njegovo misljenje primio k znanju, sto i vama preporucavam, slozili se vi s tim ili ne....
*******************************

Pod plaštom krize i izgovorom spasavanja evra, Evropska unija (EU) je u Grčkoj i Italiji, u stvari, izvršila državne udare. Pod pritiskom i pretnjama EU, a uz direktne zahteve Nemačke i Francuske, u Atini i Rimu su, u osnovi, oterani demokratski izabrani lideri i njihove vlade, a na vlast su dovedeni neizabrani tehnokrati po želji Brisela, Međunarodnog monetarnog fonda i Evropske centralne banke. Nije bilo tenkova i pušaka, razbijenih prozora i poginulih, ali suštinski to su bili državni udari. Na vlast su dovedene cinično nazvane “vlade nacionalnog jedinstva”. A sve to podržali od naroda izabrani poslanici parlamenata. Neverovatno.


Takav razvoj krize znači da se u Evropi, po prvi put od vremena Drugog svetskog rata, primenjuje politika sile. Državni udari u Italiji i Grčkoj su “svečani” povratak politike sile i ponovo je u centru tog poražavajućeg i na kraju besmislenog procesa Nemačka. Ali, ni tom najnovijom politikom sile u Evropi se ne mogu rešiti problemi, to je uzaludan posao. Silom se ne mogu spasiti već propale institucije i potrošene ideje. A u ovom vremenu su to upravo Evropska unija i evro. Svojom organizacijom EU je postala destruktivna i kočeći mehanizam razvoja. To su ostaci prošlosti i nije moguće oživeti ih. Što reče pesnik “izgorelo niko ne zapali”. Sve što se radi u poslednje dve godine zahuktale krize je pokušaj spasavanja pojedinačnih bankarskih interesa i, naravno, same Nemačke, delom i Francuske, koja je oličenje evropske integracije od vremena Mastrihta 1992. godine. Ne rešavaju se, u stvari, suštinski problemi te već prevaziđene integracije.
 
Da bi se razumela suština problema, nephodno je podsetiti se kako je uopšte došlo do stepena integracije koji se zove Evropska unija. Iako je Nemačka najistureniji zagovornik Unije, ona nije kreator te ideje. Autori ideje da Evropska zajednica (EZ) preraste u Evropsku uniju, onakvu kakvu je ozvaničio Ugovor iz Mastrihta, su bivši britanski premijer Margaret Tačer i francuski predsednik Fransoa Miteran. [1] Stvaranje Eu je bio francusko-britanski odgovor na ujedinjenje Nemačke i stvaranje najveće evropske zemlje. Uvlačenjem Nemačke u još dublju evropsku integraciju, London i Pariz su nastojali obuzdati nemačku moć, uvesti tu zemlje pod veću kontrolu Evrope i, na kraju, kroz evropsko zajedništvo zadržati pozicije Francuske i Nemačke, pozicije koje te zemlje ne bi mogle da sačuvaju u direktnom suočavanju sa obnovljenom, moćnom Nemačkom, i po ekonomiji i po broju stanovnika. Duboko uvlačenje Nemačke u izgradnju EU i njene infrastrukture, što je kasnije uobličeno i u nemačkom Ustavu, značilo je da evropska integracija, korak po korak, počinje da funkcioniše po nemačkom državnom modelu, pa je EU, u stvari, postala Nemačka. Tako se izvorna ideja da EU bude instrument obuzdavanja i kontrole Nemačke pretvorila u svoju suprotnost. Proces nemačke unifikacije EU je finalno započet uvođenjem jedinstvene valute. Pokazalo se, međutim, da ta unifikacija, čiji je osnovni simbol evro, nosi mnogo više problema nego pogodnosti. Skoro da je nemoguće unificirati toliko veliki broj zemalja i toliko različitih ekonomija i socijalnih ambijenata prema jednom, nemačkom, modelu. Doduše, taj proces je otvorio nove, velike, mogućnosti nemačkim bankama i nemačkoj privredi koje su, inspirisane tim mogućnostima, intenzivirale centralizaciju i unifikaciju. Ali, pokazalo se da takva politika ima svoje granice i čak pogubnosti.

Obično se veruje da je u ratu prva žrtva istina, a u krizama demokratija. U slučaju savremene krize EU žrtve su i istina i demokratija. Građanin EU po pravilu ništa ne zna šta se “kuva” u EU, jer skoro 90 odsto odluka u Briselu se donosi iza zatvorenih vrata. Istovremeno, Evropska komisija, kao izvršno telo EU, godišnje troši oko pet milijardi evra na propagandu, u prevodu na laži. Tako građani EU svojim novcem finansiraju sopstvene obmane, plaćaju da bi bili prevareni. Što se demokratije tiče, EU je od samog početka bila anti-demokratski ustrojena i ovo što se sada dešava je samo nastavak tog gađenja prema raspoloženju javnosti i njenom mišljenju. Doduše, sada u jednoj “višoj” fazi gde su laži i obmane praćene pretnjom silom i ucenama, kao u slučaju Italije i Grčke, ali i Irske i Portugalije. Kao što je stara konvencija da je rat samo nastavak politike drugim sredstvima, tako je i obnova primene sile u EU “logična” posledica dosadašnjeg neuspeha te integracije. Minulih godina lideri EU uopšte nisu rešavali već očigledne probleme, nego su se sakrivali iza deklaracija, glamuroznih sastanaka i tajnih odluka. Istovremeno su se sve više “zaglavljivali” u donošenje raznih pravila i zabrana, pa je privreda evro-zone i EU postala troma, neefikasna i potpuno oslonjena na monetarizam i vlast bankara, pre svega Evropske centralne banke. Takav ambijent je gušio i guši privredu EU, pa će tako 2015. godine Evropi pripadati samo 10 odsto rasta svetske privrede. Znači, čak 90 odsto svetskog privrednog razvoja će pripadati zemljama izvan EU. [2] Najmoćnije zemlje EU su umesto pomoći razvoja manje razvijenih zemalja tražile samo svoju korist i to kroz plasman svojih proizvoda na evropskom tržištu i kreditiranjem onih koji kupuju njihove proizvode. A to je prikrivano političkim “dimnim zavesama”, a u osnovi EU je postala instrument dominacije moćnih nad manjim zemljama, i njeno izvršno telo Evropska komisija se pretvorila u lobističku grupu koja nikome nije odgovorna. Privreda EU se tako umesto na razvoj oslonila na političko zamajavanje i zaduživanje, uz “zadovoljstvo” najmoćnijih zemalja, pre svega Nemačke i Francuske. Jeftine kredite je omogućila politika niskih kamata politički kontrolisane Evropske centralne banke, pa je umesto privrednog razvoja stvoren kreditni bum. Tome su posebno bile izložene manje razvijene zemlje južnog krila EU. Na primer, nemačke banke su, umesto razvoja grčke privrede, davale Grčkoj jeftine kredite za kupovinu nemačkih proizvoda, a onda od zarade na toj prodaji ponovo finansirale dalje grčke kupovine. Vremenom, to se pretvorilo u pljačku Grčke, pa sada recimo u Grčkoj Grci kupuju grčko maslinovo ulje od Nemaca, a grčki jogurt je proizveden u Nemačkoj. Isti model su primenjivale i Francuska i Holandija. Takva kombinacija u velikoj meri podseća na stanje pre Drugog svetskog rata kada je Amerika davala kredite Nemačkoj kako bi ona plaćala ratnu odštetu, iz Prvog svetskog rata, Francuskoj i Britaniji, a one od tog novca plaćale ratne kredite uzete od Amerike. I tako u krug dok nije izbio Drugi svetski rat.


Sve je to, međutim, imalo i negativne posledice i na samu Nemačku, pa je veliko pitanje koliko je stvarno moćna i kakva su ograničenja nemačke privrede. Ta privreda, pre svega, zavisi od izvoza i trenutno preko 60 odsto nemačkih proizvoda se plasira na tržište evro-zone. Nemačka je, u osnovi, zanemarila svetsko tržište. Ukoliko bi došlo do potpunog kolapsa evro-zone, nemačka privreda bi morala da smanji proizvodnju za oko 25 odsto. [3] I sada je razumljivo zašto se Nemačka i Francuska grčevito bore za kakvo-takvo očuvanje evro-zone i EU.

Dosadašnje mere akcije spasavanja, predvođene Nemačkom i Francuskom, nisu donele željene rezultate. Tačnije, potpuni neuspeh. Takozvani “evropski monetarni fond” je sakupio 440 milijardi evra, ali pokazalo se da je za spas neophodno najmanje 2.000 milijardi. Tog novca nema i, kako stoje stvari, neće ga ni biti. Izgleda da je propao i plan da tih 440 milijardi bude depozit za kredit od Međunarodnog monetarnog fonda. Na tome je posebno insistirala Amerika, jer bi to bio kredit u dolarima što bi spasilo američku valutu. Ali, da bi taj novac postojao druge zemlje bi morale da povećaju svoje učešće u Fondu što bi dovelo do smanjenja glasačkih prava Amerike na šta, posle naknadne procene, Vašington ne želi da pristane. Suočene sa realnim ograničenjima, neuspesima dosadašnjih mera i nemogućnostima, Francuska i Nemačka su, u ime EU, prešle na primenu sile i nametanje takozvanih mera štednje, a vlade koje to ne prihvate bivaju smenjene. U osnovi to je projekat pljačke onoga što je u tim zemljama još preostalo. Vrlo brzo će se pokazati da ni to nije dovoljno za spasenje evra i Nemačke i Francuske.

Šta bi se onda moglo očekivati u skoroj budućnosti? To je zaista teško pitanje. Za sada je jedino sigurno da Evropska unija, u dosadašnjoj formi, u realnosti više ne postoji. I ono što je još preostalo neće preživeti. [4] Evropi je, u svakom slučaju, neophodna neka vrsta integracije, ali kakva će ona biti zaista je teško reći. Ima raznih ideja i o tome se iza zatvorenih vrata vode intenzivne diskusije, ali na pomolu još nema izvesnih rešenja. Gotovo je, međutim, sigurno da će se sadašnja evro-zona raspasti, ali neće potpuno nestati, niti će nestati evro. Biće to verovatno znatno manja evro-zona koju će predvoditi Nemačka, jer nemački prevashodni interes je očuvanje kakvog-takvog evra. Koje će to zemlje biti, takođe nije jasno, mada je izgleda najveći problem te nove ekipe Francuska, jer ta zemlja ima izuzetno ranjive finansije. U uslovima krize i oslabljene evropske privrede, Nemačka je još uvek najjača ekonomija. To znači da bi, u slučaju da ima svoju nacionalnu valutu, marku, ta nemačka valuta bila izuzetno jaka što bi otežalo nemački izvoz, a Nemačka zavisi od izvoza. Zato je Nemačkoj neophodan evro koji će biti amortizovan postojanjem i drugih zemalja u tom valutnom sistemu, čime se obezbeđuje neometan izvoz nemačkih proizvoda. Nemačka će nastojati da po svaku cenu zadrži neku vrstu evro-valute. I zato najveći trgovci novcem na svetskom tržištu, kao što je Džordž Soroš, na primer, savetuju da se još ne prodaje evro. [5] Do kada će sve to biti moguće, zavisi od nemačke procene koliko dugo se to Nemačkoj isplati. Tu su i interesi Francuske. Francuska je veliki kreditor prezaduženih zemalja, na primer na francuske banke otpada polovina dugova Italije, a francuska privreda i banke su zavisne od novca koji dolazi od državnih obveznica. Zato je najvažniji nacionalni interes Francuske da sačuva visoki kreditni rejting, jer samo tako može da zadrži finansijski balans. U slučaju da evro propadne u južnom krilu evro-zone, onda bi Francuska izgubila taj balans i dospela bi u ozbiljan problem. Zato je Pariz šampion spasavanja evra. Izgleda, međutim, da će Francuska, ipak, izgubiti dosadašnji rejting, jer spasavanje južnog krila već sada pokazuje znake neuspeha, a to će povećati kamate na njene državne obveznice, i u uslovima privrednog rasta od minus 0,1 do plus 0,4 odsto, kakav je u poslednja dva kvartala, ta zemlja neće moći da vraća dugove. Moglo bi se desiti da Francuska postane najveći problem evro-zone. U nešto malo boljoj poziciji, ali ne mnogo, je i Nemačka čiji je državni dug oko 60 odsto Bruto društvenog proizvoda, a privredni rast je u poslednjem kvartalu bio 0,5 odsto. Trenutno Nemačka plaća kamatu na svoje obveznice oko 0,3 odsto, pa od preostalih 0,2 odsto od privrednog rasta teško je da može da finansira restruktuiranje i razvoj privrede.

To su planovi, a šta će stvarno biti niko ne može da kaže jer primetne su mere koje mogu imati eksplozivne posledice, kao što je primena sile. U ovoj fazi je to politički pritisak i finansijske ucene, ali već u narednoj fazi to bi moglo biti i nešto gore. U zemljama gde je već primenjena sila, u Italiji i Grčkoj, na vlast su dovedene tehnokrate koji pripadaju onima koji su i doveli do krize, pa nije realno očekivati da će ti ljudi i razrešiti krizu. Uz njih su i neizabrani predstavnici briselske birokratije koji kontrolišu njihov rad, pa bi se moglo reći da je uz državni udar u tim zemljama uvedena i prinudna uprava. Ti ljudi su deo i kreatori modela koji je doveo do kolapsa. Oni će verno slušati naloge svojih mentora, što će značiti pljačku tih zemalja i potpuni kolaps u privrednom razvoju, a to će dovesti do velikih socijalnih nemira. U Grčkoj bi se, na primer, mogao desiti i raspad države jer etnički Albanci na severu Grčke već traže autonomiju, povraćaj imovine i priključenje takozvanoj “prirodnoj Albaniji”, pokretu koji sve više jača. Onda bi moglo doći i do “mirovnih misija” oružanih snaga EU, a šta će to značiti niko ne sme ni da pomisli. Umesto razmišljanja o suštini problema, nemački kancelar Angela Merkel nudi pretnje da će se sa raspadom evro-sistema raspasti i Evropa i da bi moglo doći i do rata. Ne vrede takve pretnje. Prvo, sa raspadom evra neće se raspasti Evropa, nego samo neuspeli politički projekat Evropske unije, a što se rata tiče nedostaje odgovor na pitanje ko će to ratovati.

Na kraju se svi problemi EU i evro-zone svode na politiku. Aktuelna kriza je pre svega politička, a ekonomska je samo njen deo koji se ne može prikriti obmanama, tajnim dogovorima i, u stvari, lažima. Evropska integracija je ponovo u dubokoj krizi iz koje nema povratka na staro i koja, na žalost, pokazuje da je ponovo ključni problem Evrope Nemačka i njen politički pogled

*************
[1] Šire o tome u obimnoj analizi Brune Voterfilda (Bruno Waterfield) objavljenoj na www.spiked-online.com . Voterfild je dopisnik londonskog Dejli telegrafa u Briselu i jedan od najmarljivijih hroničara Evropske unije.
[2] Isto.
[3] Analiza švajcarske banke UBS.
[4] Izjava nemačkog kancelara Angele Merkel data 9. novembra 2011. a preuzeta sa http://www.b92.net/
[5] Analiza britanskog ekonomskog stručnjaka Stefani Flanders (Stephanie Flanders) objavljena na http://www.bbcnews.co.uk/