Nisam mogao proci pored ovog teksta Bojan Tončića iz mnogo razloga. Hajde da kazem bar jedan, ili dva.
Do prije par mjeseci, tada Predsjednik Srbije izgledao je neunistiv, neoboriv.... Cak se u svojoj umisljenosti drznuo da namjesta rezultat utakmice, hajde da se posluzim malo sportskim rijecnikom. Nije mu bilo dovoljno sto je vodio sa jedan razlike sve do pred kraj. Da bi zadovoljio svoju tastinu bila mu je potrebna pobjeda od tri razlike. Genijalan kakav i jeste, poducen jos genijalnijim savjetnicima, sam sebi zabija gol pred sam kraj utakmice, ocekujuci lak produzetak.
I kako to obicno biva sa onima koji namjestaju rezultate utakmice - dolijaju kad - tad, Boris je izgubio u produzetku. Sam pao - sam se ubio. Ali ne , njemu su krivi drugi; svi drugi, pa cak i oni koji su ga nekada podigli na pijedestal sa kojih ih vise nije vidio.
I sve to bi bila prica iz drzave sa one strane Drine granice, da i sa ove nase strane nema slicna prica, istina pomalo pomaknuta u vremenu. Tek je pocetak drugog poluvremena i vladar je u zavidnom vocstvu, cak se i poigrava na razne nacine sa protivnicima znajuci da ce u svakom slucaju i u svakoj varijanti pobijediti. Ali ne mogu se oteti utisku da ce zasluzeno dozivjeti slicnu sudbinu.
Kad -tad...
************************
Ozbiljno rastrgnut umišljenošću o vlastitoj misionarskoj ulozi, Boris Tadić se preporučuje za malog od kužine novog predsednika Srbije Tomislava Nikolića, vidljivo, do pucanja, ispunjen ponosom, falsifikuje nesrećni angažman u regionu, kao da signalizira da se sa njim ne postupa humano.
Neko/neki (inostrani centar moći, stranački učesnici u zajedničkom koruptivnom poduhvatu, lični neprijatelji, neodgovorne osobe sklone neslanim šalama), nehumano i s predumišljajem podstiče/u kod Borisa Tadića postojeću uobrazilju čije je krajnje efekte mučno gledati i slušati. Stoga počnimo oprezno, Boris Tadić je nekadašnji predsednik Srbije koji se kao metastaza širi medijskim prostorom Srbije i suseda, želeći da i bez državne funkcije (treba to i dokazati) bude u skladu sa vlastitom megalomanskom sintagmom lider u regionu.
Teško je i gledati čoveka koji se doveo u takvo stanje da preko novina (intervju zagrebačkom nedeljniku “Globus”) deli savete onome koji ga je pobedio na izborima šta bi trebalo da izbaci iz svojih misli, nije to učtivo, promišljeno, politički valjano, ali su svi ovi kvalifikativi obesmišljeni onoga trenutka kada je Boris Tadić počeo svoje postizborno valjanje po kaljuzi, umesto obećanja “Vidimo se u nekom drugom filmu!”. Ohrabren nepromenjenim uvažavanjem pripadnika “Kobri” iz obezbeđenja, njihovim dodatnim merama, novinskim napisima u izboru Nebojše Krstića (savetnikovi tekstovi u “Politici” i “Danasu”), na momente razmrdan instinktom samoodržanja u zoru stranačkog prebrojavanja, delimično podmiren interesovanjem urednika i novinara.
Ja kao...
Pristojan je bio novinar “Globusa” (Nikola Jelić) u kratkoj ekspoziciji: ”Boris Tadić ne izgleda kao političar koji je najprije izgubio predsjedničke izbore, a onda i priliku da sastavi novu Vladu Srbije. O politici govori jednakim, državničkim tonom kao dok je bio šef države”.
Ne samo da govori, ozbiljno upozorava, izgovara ono što ga, valjda, najviše razotkriva, “da sam ja na mestu Tomislava Nikolića”. I šta bi on, što ovaj zbog koga nije predsednik ne zna? “Svim majkama bih izbrisao bore/Učinio da očevi ih vole” ( Da sam ja netko, Maja Perfiljeva, Indeksi). Otišao bi u Vukovar i Srebrenicu. Sva sreća da Tadić neće ponovo na ta dva mesta, na kojima je, osnažen svojim tužilaštvom za ratne zločine jajara, overavao Miloševićeve ratne pohode, rugajući se u lice žrtvama, izgovarajući eufemističko-kondicionalne tvorevine, neuljudne, pre svega, eto, da "nikada ne zaboravlja činjenicu da su takve stvari činjene i prema srpskom narodu”, i da "svi dugujemo jedni drugima izvinjenje", dok su se pravi krivci za realizaciju Vukovarske operacije, neispitani o bilo čemu, šetali Beogradom i svojim selima po Srbiji. Poslednji ministar vojni SFRJ Veljko Kadijević, dok nije pobegao u Moskvu i postao državljanin Rusije, “vukovarski” načelnik Generalštaba JNA Blagoje Adžić dok nije umro i u Tadićevoj “Politici” dobio posmrtno slovo o heroju. I dok je pod njegovim zapovedništvom Vojska Srbije čuvala genocidnog generala Ratka Mladića.
I takav ima pravo na očekivanja, ljudsko: "Očekujem od Nikolića da vodi računa o interesima srpskog naroda, što znači da velikosrpske ideje moraju nestati iz njegovih misli i reči", nema dileme predsednik DS".
Apel jednog...
Video je, tvrdi, nešto što kod sebe, očigledno, ne vidi, “neke promene”, ali nije to dovoljno, moraće vojvoda Tomislav da pokaže to i delima, evo, Tadić može da mu sredi kod Skladatelja da ga primi, jer, “treba napraviti iskorak, pružiti ruku, izviniti se”.
Tako viđen za Nikolićevog malog od kužine, Tadić je istorijski nespokojan zbog prijema nove srbijanske koalicije u regionu i Hrvatskoj; brine ga to “zbog velikog napora koji je uložen u stabilizaciju regiona”.
"Sve što sam lično radio bilo bi poništeno i bio bih nesrećan kad bi crveno-crna koalicija imala takve efekte na stanje u regionu.(...)Apelujem na lidere crveno-crne koalicije da budu suzdržani i da ni po koju cenu ne poništavaju dostignuća u regionu", smislio je bivši predsednik.
Ovo je tek umišljenost. Bivši predsednik misli da postoji “sve” što je radio u regionu. Postoji “nešto”, sigurno, iživljavanje koje nije ostalo neprimećeno, rugajuće izvinjavanje, tužba i protivtužba za genocid na relaciji Hrvatska – Srbija. Prijateljstvo sa ratnim zločincem iz Vukovarske operacije Veselinom Šljivančaninom; kad smo već kod Vukovarske bolnice, podsetimo se i da je njoj vraćena dokumentacija iz vremena kada se umiralo od zauški. Ne zaboravimo iskopavanje Draže Mihailovića i postupak rehabilitacije koje su tragikomično realizovali Slobodan Homen i Snežana Malović, nad kojim se zgražavaju pomenuti Ivo Josipović i ostali državni zvaničnici u regionu. “Tim prije što ima slučajeva, kao na Bici na Neretvi da su oni (četnici, prim. aut.), zajedno sa Njemcima, ustašama i nekim drugim kvislinškim formacijama išli u napad na pripadnike Narodnooslobodilačke vojske“, podsetio je Josipović i konstatovao da se njegov prijatelj Tadić o tome nije izjašnjavao.
Region mira i prijateljstva
“Regionalno” Tadićevo dostignuće je, bez sumnje, i, za njega “trebovana”, potom izglasana jadna deklaracija o genocidu u Srebrenici, sa karakteristčnom tadićevskom muljatorskom dikcijom, za razliku od nedvosmislenog dokumenta o bratimljenju sa koalicionim partnerima, strankom ratnih zločinaca i profitera.
U neko doba na scenu je stupila servilna pravosudna nakaza Tužilaštvo za ratne zločine Srbije, kada se Tadić dosetio da dokazuje liderstvo u regionu glede progona počinilaca ratnih zločina; usledile su bruke i blamaže zbog nezabeleženog gafa išutirano je iz londonskog suda u slučaju Ganić, uz zgražavanje javnosti u pomenutom regionu nasrnulo na komandanta odbrane Sarajeva Jovu Divjaka, treba li reći bezuspešno. Zahtev za ekstradiciju odbijen je uz realnu konstataciju da Divjak „ne bi imao pošteno suđenje u Beogradu”. Onda se Tužilaštvo dohvatilo limenih ormara vojnog prethodnika koje je dobilo na upotrebu i za izazivanje nestabilnosti i nesigurnosti. Konstruisalo je optužnicu protiv hrvatskog državljanina Tihomira Purde na osnovu optužnice vojnog tužilaštva i iskaza iznuđenog pod torturom u jednom od logora u Srbiji (koji, naravno, nisu postojali).
Tadićevim regionalnim liderstvom i svime što je uradio (ovo je stvarno mnogo jadno) okoristili su se i Srbi u Hrvatskoj, pogotovu povratnici: u svojevrsnoj demonstraciji terora sa primesama fašizma, hrvatska država traži od ljudi kojima je obnavljala kuće oštećene u akciji “Oluja” da za to plate 25 do 50 hiljada evra, ili će im kuće biti oduzete. Plaćanje naknade Državno odvjetništvo traži samo od Srba koji ovo doživljavaju kao nastavak etničkog čišćenja, budući da ne mogu dobiti posao, ukoliko nisu izmirili dugove prema državi. Tako maltretirani, odlučivali su se, uglavnom, da se vrate u državu u kojoj je predsednik bio Boris Tadić. Šta li će sada, kad njega nema da ih, makar u časovima opuštenog razgovora sa “ličnim prijateljem” Josipovićem, ozbiljno zastupa.
Možda Tadić ne sme da kaže šta njega, zapravo, muči, možda ne radi ovo dobrovoljno, ko bi se, ničim izazvan, valjao po blatu, možda želi da nam poruči kako je izložen nehumanom postupanju najbližeg okruženja. To bi bacilo novo svetlo na prošlost, ali i budućnost Srbije. U svakom slučaju, valjalo bi da prestane.
(e-Novine)
No comments:
Post a Comment