Monday, July 16, 2012

Bruja: Andy Murray



Ovo je prilog o drugoj strani sporta, onoj koja nas ponekad ne zanima i koju nekad ne posmatramo i nije nas briga

Ima sportista koji vam nekako ne "sjedaju" ili zbog ponašanja, izgleda, direktnog rivalstva sa vašim ljubimcem. Nije važno. Uglavnom ne "sjedaju" vam.

Dugo vremena nisam volio gledati Andy Marray, zbog tenisa koji igra; šablonski, smaranje do iznemoglosti. Možda i zato što ga na Wimbledonu favorizuju, (to je najbolje osjetio Karlović) da eto nakon nekih sedamdesetak i više godina za Engleze donese pobjednika na Wimbledonu. Možda i zato što je bio sa Djokovićem "knap" čak u nekoliko navrata i bolji. Nije možda, nego sigurno, to je jedan od razloga.

Imao je Marej nekoliko prilika da to ostvari, ali nije. Jednostavno čovjek je od krvi i mesa i nije se mogao nositi sa bremenom tereta i favorita za igru u finalnom meču. Onda se nešto promjenilo u mojim razmišljanjima, pa sam ga počeo gledati i kroz drugu prizmu; onu ljudsku. Vidjevši ga iskrenog i sa bolnom grimasom na licu shvatio sam da preživljava teške trenutke i da mu nije lako. Nije mu lako zato što pred svojim navijačima nije osvojio ono što su svi očekivali. To što je rekao na kraju finalnog meča puno je emocija, toliko je upečatljivo, ljudski iskreno, da je od sad dobio i moju naklonost . Sve što Nole ne osvoji želio bih da taj momak osvoji. lako je slaviti nekog kad pobjedi, treba ga slaviti i kad dadne sve od sebe pa i kad ne uspije.

http://youtu.be/LHUqUFXZhw4

No comments:

Post a comment