Piše: Željko Slunjski
Foto: Davor Žunić i Gloria arhiva
Izvor: Magazin Gloria
Život bez Bekima trenutno ima dva lica. Jedno pokazujem kad izađem napolje i kad treba da živim kao i sav ostali svet, a drugo je samo moje, kad sam sama kod kuće ili dok u predvečerje, kad više nema toliko ljudi, sedim na steni pokraj mora zagledana prema Vrbniku i prisećam se mnogih leta koje smo Bekim i ja proveli u Novom Vinodolsku. I u kojem se, jedne zvezdane noći, rodila naša ljubav. Znam da će vreme koje mi ide u susret biti sve teže, ali moram se s tim nositi.
Možda još nemam potpunu svest šta se dogodilo i šta me čeka. Imam koleginica koje su ostale bez životnih ljubavi i mnogo je teže onima koje nemaju decu. Zahvalna sam sudbini što su moji sinovi oko mene i što su mi veliki podsticaj za život. Dok imam osećaj kako sam nekome potrebna, onda i moj život ima smisla - kaže Branka Petrić, sedamdesettrogodišnja glumica i supruga Bekima Fehmijua, prve stvarne filmske zvezde s prostora bivše države, koji je pre dva i po meseca, u 74. godini, hicem u slepoočnicu oduzeo sebi život.
Branka Petrić priznaje da se lomila treba li da ćuti i istinu o svom suprugu sačuva za sebe, ili pak da govori o njemu, pokaže koliko je bio poseban i svojim sećanjima podseti na glumca kome je uloga Belog Bore u kultnom filmu “Sakupljači perja” iz 1967. otvorila najpre put prema vrlo gledanom italijanskom serijalu “Odisej”, a zatim i prema svetskoj slavi. Ali, prevladala je ljubav i poštovanje prema čoveku s kojim je provela više od četiri decenije.
Za nju Bekim Fehmiju, glumac rođen u Sarajevu, a odrastao na Kosovu, nije bio prvi albanski akademski školovani glumac i prva filmska zvezda s međunarodnim ugledom u bivšoj državi, već pažljiv suprug koji ju je poštovao i podsticao u njenoj glumačkoj karijeri. Iako su u njegovom zagrljaju tokom dvadeset godina inostrane karijere bile dive poput Ave Gardner, Širli Meklejn, Irene Papas, Olivije de Hevilend, Ane Mofo, Kendis Bergen i Klaudije Kardinale, njegova životna ljubav bila je i ostala supruga Branka Petrić. Koja ga je, baš kao i Penelopa Odiseja, dvadeset godina verno čekala u njihovom stanu na desetom spratu solitera na beogradskoj Zvezdari. I kojoj se s radošću vraćao sa svakog snimanja.
Kad se setite poslednjih dana vašeg supruga, jeste li po bilo čemu mogli naslutiti da će sebi oduzeti život?
- Ne. Jer da jesam, sigurno bih na sve moguće načine pokušala da ga sprečim. Tih poslednjih dana Bekim je bio isti i ništa nije nagoveštavalo da je tragedija na pomolu. Dan ranije igrala sam predstavu “Tako je moralo biti” u kojoj glavni lik sebi život oduzima hicem iz pištolja. Kakve li ironije! Sutradan ujutro bili smo zajedno kod kuće, a oko 14 sati rekla sam Bekimu da idem kod frizera. Dopratio me do vrata i pitao imam li te večeri predstavu. Odgovorila sam da nemam i da ćemo celo veče biti zajedno, i on me zagrlio. Ni po čemu nisam osetila da ga poslednji put vidim živog. Vratila sam se za manje od sata, jedva čekajući da mu pokažem svoju novu frizuru, a dočekala me sablasna praznina. Najpre sam ušla u dnevnu sobu, ali mog supruga tamo nije bilo. Kako sam prolazila stanom tako bih zavirila u dečje sobe, pa na terasu, ali ni tamo nije bio. Na kraju sam ušla u radnu sobu u kojoj je kućna biblioteka i računar. Bekim je ležao na otomanu boje višnje sasvim prekriven belim čaršavom. “Ma vidi kakva mi je frizura”, govorila sam dok sam prilazila ležaju, čekajući kao i uvek njegov komentar, ali odgovora nije bilo. Čak sam ga u čudu pitala zašto je tu legao i još se pokrio po glavi.
Kad ste shvatili šta se dogodilo?
- Čim sam podigla čaršav. Glava mu je bila na jastuku koji je doneo iz naše spavaće sobe, i da nisam videla pištolj u njegovoj desnoj ruci kojom je pucao u slepoočnicu i malo krvi na čelu i po kosi, mislila bih da je čvrsto zaspao. Na stočić pokraj računara stavio je ličnu kartu, oružni list i oproštajno pismo naslovljeno na mene, sinove i njegovu braću. Mislim da se pokrio čaršavom da odmah ne doživim šok i da se ne zaprljaju zidovi. Kakva estetika smrti. O svemu je vodio računa. Da sam mu sat vremena ranije rekla da to veče imam predstavu, sigurna sam da bi naum odgodio za neki drugi dan, jer je znao da bi u tom slučaju predstava morala biti pomerena.
Šta je vaš suprug napisao u oproštajnom pismu?
- Pismo je bilo napisano lepim rukopisom, pa ga je, možda, i ranije napisao, i u njemu nam je poručio da nas voli, da odlazi vrlo miran i odlučan. Nije hteo da o tome obavestimo javnost niti da oproštaj bude javan. Način na koji je otišao i sve što se oko toga zbilo, govori da se nije bojao smrti i to mi je velika uteha.
Sigurno vam je hiljadu zašto prolazilo kroz glavu. Jeste li nakon dva i po meseca dokučili šta ga je nagnalo da sebi oduzme život?
- Bekim je vrlo teško podnosio sve što se događalo na ovim našim prostorima. Od uništavanja Vukovara, opsade Sarajeva, granatiranja Dubrovnika, rata na Kosovu, bombardovanja Beograda… U našoj kući je bilo mnogo više patnje nego u porodici koja ima samo jednu veru i osećaj pripadnosti samo jednom narodu. Zbog svega toga Bekim je naprosto - zaćutao. Filmske ponude su i dalje stizale sve do 1998. Italijani su, na primer, snimali film prema romanu Meše Selimovića “Derviš i smrt” i Bekimu su ponudili ulogu kadije. Čak je bio i pristao. Silno sam se tome radovala, jer je trebalo da se snima u Turskoj. Zamišljala sam kako ćemo zajedno šetati po Istanbulu. Ali, na kraju se predomislio i rekao: “Gotovo!” Povukao se u sebe, pustio je bradu i retko izlazio. Uglavnom kad bih imala predstavu. Tada bi rekao: “O, danas imam izlaz”. Uvek me posle predstave čekao u pozorišnom kafiću razgovarajući s mlađim glumcima. Na premijere nije dolazio, već samo na generalnu probu. Vrlo je malo jeo. Voleo je da dan završi nečim slatkim. Često bi poželeo sutlijaš. Voleo je i pršut s dinjom, što je naučio uz italijanskog producenta Dina de Laurentisa s kojim je radio na serijalu “Odisej”. Naš sin Hedon rekao je da je živeo asketski kao samuraj i umro kao samuraj. Bekim je u februaru ove godine doživeo lagani moždani udar. Posle toga nije baš najbolje video pa sam mu svaki dan skoro sat i po čitala novine. Neretko bih i zaspala s njima u ruci. Doktori su mu govorili kako jako dobro izgleda, ali nalazi baš i nisu bili najbolji. Verovatno ga je sve skupa dovelo u stanje s kojim više nije mogao da se nosi.
Kako ste se oprostili od supruga?
- Za vreme ćutanja Bekim je napisao autobiografsku knjigu “Blistavo i strašno”, na čijoj je poslednjoj stranici ispisao stihove pesme o pčeli, kojom ga je njegova nepismena, ali s gospodstvom rođena mama Hedija budila i ispraćala u školu. Snaha Snežana predložila je da ga ispratimo Betovenovom “Odom radosti”, na čemu sam joj zahvalna, jer u tim trenucima toga se ne bih dosetila. A sin Uliks pitao me bih li kasnije imala snage da otpevam tatinu omiljenu pesmu. Odgovorila sam da bih, iako sam se bojala da ne počnem plakati i da mi glas ne zadrhti. Ali, skupila sam svu snagu i hrabrost i kad je na ispraćaju utihnula “Oda radosti”, stala sam uz kovčeg i zapevala mu tu pesmu koju mi nikada nije dopustio da pevam sama, već smo to činili skupa. Ovaj put pridružili su mi se naši sinovi. Bila sam pod blagim sedativom pa sam izdržala taj trenutak, ali su drugi plakali. Ako nas je Bekim slušao, bio je zadovoljan. No, to je bio oproštaj za javnost, a ja sam se od Bekima oprostila nekoliko dana nakon kremiranja, u rano jutro, u Prizrenu. Samo najuža porodica znala je da je želja mog supruga bila da mu se pepeo prospe u Bistricu. Uliks je zakoračio u tu brzu rečicu i prosipao pepeo za kojim sam nesvesno potrčala ne bih li ga zaustavila. Za dva dana to se pročulo u Prizrenu, pa su na most na kojem smo i mi stajali, došli mnogi da se i oni oproste od njega. Jedna žena je otpevala takođe njemu dragu pesmu, a Bistrica je bila puna cveća koje su ljudi ubrali u svojim vrtovima.
Od kada ste znali za tu želju svog supruga?
- Budući da nije bilo moguće predvideti ko će od nas dvoje pre otići s ovoga sveta, davno smo našim sinovima rekli svoje želje. Bekimova je bila da mu se pepeo prospe u Bistricu, a moja da to isto učine, ali u novljanskom moru.
Iako su rane još duboke, čega se s radošću prisećate?
- Kao što sam rekla na komemoraciji u Prištini, s tim čovekom sam provela više od četiri decenije i naš zajednički život je istinski protekao u pravoj ljubavi. U svemu sam ga podržava i sledila. Jedino nisam stigla da naučim albanski. Ali za to imam dobar razlog. Kad je, naime, upisao pozorišnu akademiju, pomagala sam mu da dobro nauči tadašnji srpskohrvatski jezik. Posle sam ga za ulogu Odiseja učila italijanski. Kako mu je ta uloga otvorila i vrata Zapada, učila sam s njim i engleski. Albanski sam naprosto zakasnila da naučim. Često se setim tih naših učenja, našeg upoznavanja, početka naše ljubavi, nekih samo naših zajedničkih trenutaka koji su nam tako mnogo značili, i na taj način u mislima sam opet s Bekimom.
Kako ste se upoznali?
- Bili smo kolege na akademiji. On je mene prvi zapazio, premda žene obično prve šacuju. Bio je nenametljiv i ničim nije davao do znanja da ga neka devojka privlači. Ali je devojke privlačio i da ništa ne čini, što je svakako bilo intrigantno. Kad je reč o nama, nije to bila ljubav na prvi pogled. Nekoliko godina mi je bio samo kolega. Bio je vrlo marljiv, ozbiljan i sasvim posvećen studijama, izrazito mršav, imao je divne ruke, lep hod, a ja sam volela njegove za muškarca neobično dugačke trepavice. Savršeno je plesao i na časovima plesa na akademiji on i ja bili smo najredovniji pa je profesorka volela da nas spaja u par. U par nas je 1960. spojio i reditelj Bojan Stupica, koji nam je dodelio ulogu muža i žene u predstavi “Jaje” Ateljea 212. Kako su probe za tu predstavu trajale dugo u noć, Bojan nas je često autom vozio kući. U jednom trenutku Bekim me pitao hoću li biti njegova devojka, a ja sam mu odgovorila: “Suviše si mlad za mene”. Tu rečenicu smo kasnije često ponavljali. Tih godina je moje biće čeznulo za nekim drugim iskustvima, ali Bekim mi se uvek sviđao. I često je bio moj vitez. Na primer, tokom gostovanja u Splitu pred jutro smo se odnekud vraćali i neka nam je grupica nešto dobacivala. Bekim je skinuo kaiš s pantalona i krenuo prema tim mladićima. Naravno, imponovala mi je njegova neustrašivost.
Kad je među vama zaiskrila ljubav?
- E, tada je već imao dve Arene iz Pule. Zajedno s nekoliko glumaca u leto 1963. posetio me je u Novom Vinodolskom. I tu nam se desila ljubav. Bekim je voleo Novi Vinodolski, rado je dolazio leti i uživao u anonimnosti koju su mu omogućavali moji sugrađani, vole ga i naša deca, kao i naša petnaestogodišnja unuka Nika. Zato je za mene Novi mesto najlepših uspomena. Ali i tuge i sete, jer na novljanskom groblju počivaju moji roditelji.
Kako je vrtoglav uspeh vašeg supruga s filmom “Sakupljači perja” uticao na vašu vezu?
- Taj film je na festivalu u Kanu osvojio dve nagrade, što je Fehmijuu otvorilo put prema “Odiseju”, italijanskom serijalu koji se s velikim uspehom prikazivao i na našoj televiziji. U to vreme je uglavnom snimao u Rimu, gde smo se i venčali u februaru 1968. Bila sam u četvrtom mesecu trudnoće s Uliksom, koji je i dobio ime po spomenutom serijalu. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu dobila sam sedam slobodnih dana i odletela u Rim. Bez ijednog za venčanje potrebnog dokumenta. U ambasadi su se čudili što nemamo čak ni izvode iz matične knjige rođenih. I tako smo se sedam dana baš lepo provodili po Rimu, nakon čega sam se vratila u Beograd - i slagala da smo se venčali. Naravno, isti dan sam izvadila svoju “krštenicu”, a moja mama, kojoj je bilo i te kako stalo da joj se kćerka venča, otišla je po Bekimovu u Sarajevo. Sa sledećim vikendom poklopila su mi se tri slobodna dana pa sam opet odletela u Rim. I tada smo se stvarno venčali. Kumovi su nam bili tadašnji ambasador Srđan Prica i Zorica Budisavljević, sestra Jovanke Broz, čiji je suprug bio konzul. S venčanja nemam nijednu fotografiju. Sledeći dan Bekim je u restoranu “Piccolo Budapest” u starom delu Rima napravio slavlje za celu ekipu “Odiseja”. Svirali su mađarski cigani, bila je ludnica i sve čaše su bile razbijene. Došla je sa svojim dečkom i Beba Lončar, u to vreme velika italijanska filmska zvezda. Videvši me kako poput tužne vrbe sedim za stolom, prišla mi je i pitala zašto i ja ne razbijem čašu. A meni je bilo toliko mučno i loše sam se osećala, da nisam mogla ni da jedem, a kamoli da se zabavljam.
Vaš suprug je često govorio da su u njegovoj karijeri ključnu ulogu odigrale žene. Šta ste vi o tome mislili?
- To je zaista istina. Prva je bila glumica Širli Meklejn. Njoj su tada bile 34 godine, a Bekimu 31. Fotografija na kojoj zanosno plešu, obišla je svet. Kasnije mu je poslala pismo da joj je žao što mu je Zlatna palma za najbolju mušku ulogu izmakla u poslednjem trenutku. Uloga u “Sakupljačima perja” i uspeh u Kanu doneli su mu ulogu “Odiseja”. U tom filmu primetila ga je Silvana Mangano, prelepa glumica koju mnogi pamte po ulozi u filmu “Gorki pirinač”. Ženska intuicija govorila joj je da bi Bekim bio sjajan Odisej. Što je i predložila svom suprugu, producentu Dinu de Laurentisu. Ali je reditelj Franko Rosi bio protiv, tvrdeći da je premlad za tu ulogu. Na šta mu je Laurentiis odgovorio: “Bogovi su uvek mladi i Bekim mora igrati Odiseja”. U “Sakupljačima perja” zapazila ga je i Hilda Gilbert, supruga reditelja Luisa Gilberta, koji je u to vreme režirao film “Avanturisti”. Insistirala je da pogleda film i da angažuje Bekima. On se složio, ali pod uslovom da nauči engleski. Posle deset dana Bekim je govorio engleski i 1969. dobio je ulogu legendarnog plejboja Porfirija Rubiroze. A partnerke su mu bile Olivija de Hevilend, Ana Mofo, Kendis Bergen i slavni francuski šansonjer Šarl Aznavur. S Klaudijom Kardinale glumio je 1975. u filmu “Slobodo, amore mio”. Ava Gardner odabrala ga je prema fotografijama za svog muža u filmu “Dozvola za ubijanje”. Odabrala ga je prema slikama plejboja Rubiroze koje joj je pokazao Bekimov agent, posle čega su se sreli u Beču da bi se i službeno upoznali.
Jeste li bili ljubomorni, možda se i pribojavali da bi vam supruga mogla oteti koja od tih filmskih diva?
- Bilo je trenutaka kad sam osećala ljubomoru, ali to je zaista bilo retko. Naš mlađi sin Hedon rođen je u “doba Ave Gardner”, a ime sam mu dala po Bekimovoj majci Hediji, što u prevodu znači Božidarka. Za mene naivnu, Ava je tada bila baka, a imala je 53 godine. Danas, naravno, mislim drukčije. Nikada ga ničim nisam sputavala. Ponajmanje ljubomorom. Čovek, kad stvara karijeru, a uz to je mlad, mora imati osećaj slobode. Puštala sam ga da punim plućima uživa u svojoj slavi. Dok je meni uvek ljubav bila važnija od karijere. Ali, oboje smo jednako verovali u instituciju braka. Možda i zato jer su naši roditelji imali stabilne brakove. Verovala sam mu i bilo mi je jedino važno da se s tih snimanja vrati kući čitav.
Jeste li odlazili s njim na snimanja?
- Ne. Izuzetak je bilo snimanje filma “Avanturisti”. Reditelj je ekipu odveo u kolumbijske gudure i dok je Bekim bio na setu s Li Tejor Jang, ja sam najveći deo vremena provela razgovarajući s njenim suprugom Rajanom O’Nilom. Bio je vrlo duhovit, ali i ciničan, i trebalo mi je prilično vremena da se naviknem na njegov humor. Dve godine kasnije razveli su se. Njena zvezda je počela da tamni, a on je posle filma “Ljubavna priča” postao svetska zvezda i oženio se Farom Foset. U drugom delu biografije, koji je pisao za vreme svog umetničkog i medijskog ćutanja, koju s Uliksom pripremam za štampu, zapisao je sva sećanja na te slavne žene. Tako mu je, na primer, Ava Gardner ostala u sećanju kao prelepa žena sjajne koncentracije, dok mu se operska pevačica Ana Mofo činila topla i zanimljiva, čak je jednom prilikom otišao da je sluša u londonskom Rojal Albert Holu. Taj rukopis smo Bekim i ja zajedno čitali i moram priznati da sam tek tada doznala neke stvari, ali samo sam se na to nasmejala. Čak sam i rekla kako bih ja bila gora od njega da sam bila u njegovoj poziciji.
Budi li u vama bolne uspomene i boravak u Novom Vinodolskom?
- More, zalasci sunca, Bekimove fotografije u vitrini, šolja iz koje je pio kafu... Sve to na neki način boli, ali mi je i velika uteha jer me sve to podseća na vreme koje smo proveli zajedno. I dalje ću, kao i dosad, svakog 12. avgusta napraviti njegovu salatu od pečenih paprika, paradajza, jogurta i belog luka, koju je napravio kad me 12. avgusta 1963. prvi put posetio u Novom. I otvoriti šampanjac i čep s još jednom ispisanom godinom vratiti među ostale koje brižno čuvam. Oleg Butković, gradonačelnik Novog, i njegova supruga Barbara predložili su mi da sledećeg leta pripremim izložbu fotografija i organizujem umetničko veče. Jer život mora ići dalje. Tu su i naša deca, njihovi životi, njihovi afiniteti, koji su najveća radost življenja. Naš stariji sin Uliks je glumac i sa suprugom Snežanom Bogdanović, takođe glumicom, živi u Njujorku. Imaju kćerku Niku koju obožavam. Naš mlađi sin Hedon ima 35 godina, preduzetnik je i nedavno se zbog ljubavi vratio iz Njujorka u Beograd. Volela bih da i njegovoj deci jednog dana mogu pružiti ono što dajem Niki. A raduje me i rad u pozorištu. U statutu Jugoslovenskog dramskog pozorišta postoji odredba da svi glumci koji odu u penziju postaju počasni članovi pozorišta. I uvek se za njih, pa tako i za mene, nađe neka uloga. Ove sezone nastavljamo da igramo “Dramu o Mirjani i ovima oko nje” mladog hrvatskog pisca Ivora Martinića. Tekst koji je poslao našem pozorištu sve nas je oduševio i doneo nam pet divnih ženskih uloga. Čeka me i rad s rediteljem Dinom Mustapićem u predstavi u kojoj će učestvovati mnogo glumaca - od najmlađih do najstarijih, kojima i sama pripadam. Sve to spada u moje lice za javnost. A s onim drugim nosiću se kako budem znala i mogla.
No comments:
Post a Comment