Friday, May 09, 2014

Svetislav Basara: Kako je propao Prvi maj

Verovatno će ovo mnogim levičarima i radenicima zvučati krajnje čudno, ali ja, čestnejši Danasovi prenumeranti i komentatorski džabalučari, redovno „obeležavam“ Prvi maj. Dobro, de, ne ustajem baš zorom, ne prtim crveni barjak i ne odlazim na uranak u goru zelenu, ali se, da kažemo, osećam nekako praznično. Ostalo mi iz valjda detinjstva, kao posledica indoktrinacije. Istini za volju, Prvi maj je – bar takav je meni ostao u sećanju – bio najmanje „komunistički“ od svih SFRJotovih praznika, bio je nekako međunarodan, što će reći da se tom zgodom nije – bar ne mnogo – palamudilo o ofanzivama, tekovinama, pravcima razvoja i raznoraznim „skretanjima“. Ono, fakat, dok beše para, zveckalo se oružjem na takozvanim prvomajskim paradama, ama te su parade u estetskom smislu bile mnogo bolje, a u vojnom smislu mnogo bezopasnije od docnijih Grand parada.
Sad ću, dakle, da vas stavim na – ne trčite pred rudu, ne na Crven Ban, nego na krilo – i da vam ispričam kako je nekada bilo i kako je polako ali sigurno propadao Prvi maj. Kako je samo, tamo negde sredinom šezdesetih, naša socijalistička otadžbina bila lepo ukrašena. Na opštinske zgrade i komitete kačili su se (nipošto vešali) gigantski Titovi portreti (od kojih su većina bili čist kemp) i drečeće crvene parole prepune optimizma. Poslovođe prodavnica su se prosto utrkivale čiji će izlog biti lepše dekorisan. Ni kasapi nisu uzmicali. Iako je slika druga Tita okružena cvećem, svinjskim polutkama i goveđim glavama delovala i groteskno i krvoločno, niko nije dovodio u pitanje kasapsku odanost idealima naše revolucije. Radni ljudi, majku ti božju, moraju da jedu – mora da je to tako komentarisao najveći sin svih naših naroda i narodnosti.
Koji su, svi do jednog, odustali od preteranog ukrašavanja čim je Najveći sin premetnuo svetom i stvar sveli na sindikalni krkanluk. Najpre su, jedna po jedna, nestale drečeće parole. Onda su izostali Titovi portreti. Cveće, ruzmarin i šaš u izlozima prodavnica i kasapnica bolje i ne pominjati. Samo su idealisti iz bosanskih gudura istrajno, slovima od nekoliko metara, nastavili da po osojima ispisuju parole ŽIVIO PRVI MAJ. Moram da pohvalim i moj zavičaj. Nisu se olako predavali ni levičari iz ASO (Aktiv saveza omladine) Male Pačadžije, pitoresknog sela nadomak Bajine Bašte. Na pozidi one lakat-krivine ispod tunela na Nikolića brdu, pačadžijski aktivisti su, tamo negde, početkom osamdesetih, namalali poslednju parolu u burnoj istoriji radničkog pokreta Malih Pačadžija. Da l’ behu izgubili elan, da l’ je ponestalo farbe, to ne znam, bilo kako bilo, na lakat-krivini je decenijama pisalo kratko i jasno – Ž 1 M. Vreme je, međutim, učinilo svoje. Čujem se na dan Prvog maja sa svojim drugom, Rakićem, čovekom koji se razume u sahrane. Išao, kaže, Rakić nekim poslom u Užice, kad na lakat-krivini nema – Ž 1 M-a. Saprale ga kiše i snegovi. Eto, tako je, cenjeni publikume, propao Prvi maj.
Svetislav Basara

(iz ‘Danas’)

No comments:

Post a comment