Verovatno će ovo mnogim levičarima i
radenicima zvučati krajnje čudno, ali ja, čestnejši Danasovi prenumeranti i
komentatorski džabalučari, redovno „obeležavam“ Prvi maj. Dobro, de, ne ustajem
baš zorom, ne prtim crveni barjak i ne odlazim na uranak u goru zelenu, ali se,
da kažemo, osećam nekako praznično. Ostalo mi iz valjda detinjstva, kao
posledica indoktrinacije. Istini za volju, Prvi maj je – bar takav je meni
ostao u sećanju – bio najmanje „komunistički“ od svih SFRJotovih praznika, bio
je nekako međunarodan, što će reći da se tom zgodom nije – bar ne mnogo –
palamudilo o ofanzivama, tekovinama, pravcima razvoja i raznoraznim
„skretanjima“. Ono, fakat, dok beše para, zveckalo se oružjem na takozvanim
prvomajskim paradama, ama te su parade u estetskom smislu bile mnogo bolje, a u
vojnom smislu mnogo bezopasnije od docnijih Grand parada.
Sad ću, dakle, da vas stavim na – ne
trčite pred rudu, ne na Crven Ban, nego na krilo – i da vam ispričam kako je
nekada bilo i kako je polako ali sigurno propadao Prvi maj. Kako je samo, tamo
negde sredinom šezdesetih, naša socijalistička otadžbina bila lepo ukrašena. Na
opštinske zgrade i komitete kačili su se (nipošto vešali) gigantski Titovi
portreti (od kojih su većina bili čist kemp) i drečeće crvene parole prepune
optimizma. Poslovođe prodavnica su se prosto utrkivale čiji će izlog biti lepše
dekorisan. Ni kasapi nisu uzmicali. Iako je slika druga Tita okružena cvećem,
svinjskim polutkama i goveđim glavama delovala i groteskno i krvoločno, niko
nije dovodio u pitanje kasapsku odanost idealima naše revolucije. Radni ljudi,
majku ti božju, moraju da jedu – mora da je to tako komentarisao najveći sin
svih naših naroda i narodnosti.
Koji su, svi do jednog, odustali od
preteranog ukrašavanja čim je Najveći sin premetnuo svetom i stvar sveli na
sindikalni krkanluk. Najpre su, jedna po jedna, nestale drečeće parole. Onda su
izostali Titovi portreti. Cveće, ruzmarin i šaš u izlozima prodavnica i
kasapnica bolje i ne pominjati. Samo su idealisti iz bosanskih gudura istrajno,
slovima od nekoliko metara, nastavili da po osojima ispisuju parole ŽIVIO PRVI
MAJ. Moram da pohvalim i moj zavičaj. Nisu se olako predavali ni levičari iz
ASO (Aktiv saveza omladine) Male Pačadžije, pitoresknog sela nadomak Bajine
Bašte. Na pozidi one lakat-krivine ispod tunela na Nikolića brdu, pačadžijski
aktivisti su, tamo negde, početkom osamdesetih, namalali poslednju parolu u
burnoj istoriji radničkog pokreta Malih Pačadžija. Da l’ behu izgubili elan, da
l’ je ponestalo farbe, to ne znam, bilo kako bilo, na lakat-krivini je
decenijama pisalo kratko i jasno – Ž 1 M. Vreme je, međutim, učinilo svoje.
Čujem se na dan Prvog maja sa svojim drugom, Rakićem, čovekom koji se razume u
sahrane. Išao, kaže, Rakić nekim poslom u Užice, kad na lakat-krivini nema – Ž
1 M-a. Saprale ga kiše i snegovi. Eto, tako je, cenjeni publikume, propao Prvi
maj.
Svetislav
Basara
(iz
‘Danas’)
No comments:
Post a Comment