U pravom trenutku, posle 29. novembra, bivšeg Dana republike, a pre 26. decembra, sadašnjeg slovenačkog Dana nezavisnosti i jedinstva, The New York Review of Books je objavio tekstČarlsa Simića o majstoru pripovedanja Aleksandru Hemonu, razapetom između dva sveta, koji je u proleće 1992. otišao iz rodnog Sarajeva na kulturnu razmenu u Čikago, da se više nikad ne vrati.
Pažnju mi je privukao Simićev opis države koju je Hemon napustio, u kojoj sam se i ja rodio i koja se raspala u krvi u godini mog punoletstva:
“Sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka bile su zlatne godine za veliki broj mladih ljudi u Jugoslaviji. Univerziteti su bili vrhunski, kao i neke srednje škole. U gradovima je bujao kulturni život. Mladi ljudi su gledali iste predstave i filmove kao njihovi vršnjaci u zapadnim gradovima. Čitali su savremenu evropsku i američku književnost, slušali rok i bluz i povremeno putovali u inostranstvo. Uz podršku države izlazili su brojni književni časopisi, koji su objavljivali prevode proze i poezije, pa bi tako recimo jedan broj bio posvećen savremenoj argentinskoj prozi, sledeći skandinavskoj poeziji i tako dalje. A onda se sve promenilo. Sa raspadom Jugoslavije suzili su se kulturni horizonti. Pobedili su nacionalisti. Oni koji su sebe doživljavali kao građane sveta, mogli su samo da pobegnu glavom bez obzira.”
Da li je to zaista realan opis 20-godišnjeg perioda pre raspada 23-milionske socijalističke države? To je nesumnjivo nostalgična i nužno idealizovana slika, jer Simić izbegava da navede bilo kakve nedostatke te zemlje – na primer, očigledni manjak demokratije i slobode; ali ono o čemu govori se zaista teško može poreći.
Sam Simić nema mnogo razloga za idealizovanje države iz koje je 1954. kao dete iz građanske porodice – pošto je u Beogradu preživeo nemačku okupaciju (Kažu mi ali ne verujem / da sam tog leta video ljude / obešene o telefonske bandere. / Sećam se da mi je majka / često pokrivala oči. / Umela je da mi odjednom / pokrije glavu svojim mantilom), a onda i savezničko bombardovanje – emigrirao u SAD. Možda ga baš zato treba shvatiti ozbiljno.
Kao potvrdu Simićeve teze o zlatnim godinama kulture dovoljno je preslušati bilo koju pesmu Milana Mladenovića, čiju smo 20-godišnjicu smrti nedavno obeležili, pročitati neki odlomak iz proze Danila Kiša, pesmu ili esej Aleša Debeljaka ili pogledati radove likovnog kolektiva Irwin – svako od ovih dela dokazuje da je multikulturni prostor od Alpa do Vardara, i od Panonske nizije do Jadrana, zaista bio plodno tlo umetnosti.
U mojoj ličnoj arhivi osamdesete je obeležilo jedno jesenje veče 1988, kada sam kao novopečeni gimnazijalac u dupke punoj Festivalskoj dvorani stajao ispred bine sa koje su nam Milan, Magi, Bojan i Žika, članovi grupe Ekatarina Velika, pravo u vene ubrizgavali eksplozivnu mešavinu poezije, rokenrola i kosmopolitizma. Verujem da je, bez obzira na nedemokratski socijalistički okvir u kome smo živeli, i bez obzira na naš Ponte Rosso džins i naše lažne starke, te večeri ispred bine u Festivalskoj dvorani stajalo jedno hiljadu nas samouverenih građana sveta, od kojih 25 godina kasnije niko nije mogao da se nađe u ulozi novopečenog predsednika slovenačke vlade, koji posle posete Nemačkoj izjavljuje da je zadovoljan jer su ga Nemci primili sa poštovanjem.
Naravno, nije tako: slušanje EKV-a ili bilo kog drugog tadašnjeg novotalasnog benda nije pouzdana vakcina protiv nacionalističkog ludila ili udvorištva vlasti novonastalih država prema zapadu. Očigledno sam upao u nostalgičarski trip, iz koga može da me trgne samo poštena šamarčina – a ko bi mi je bolje opalio od Bosanskog psiha Damira Avdića, koga prosto čujem kako na moju kuknjavu kaže: Jebo ti EKV majku, pičko jedna nostalgična! I još: Bratstvo i jedinstvo je završilo na dva crna flora – u masovnim grobnicama i koncentracionim logorima.[1]
Posle ove poštene šamarčine, pogled na prošlost mi se suštinski menja. Koncertne i pozorišne scene, police sa knjigama i galerije zamenjuju prizori blatnjave ulice u Vukovaru, kojom posle pada grada odlaze civili, koje pijanim pevanjem ispraćaju odrpani srpski rezervisti; sunčanog julskog dana u Srebrenici i generala Mladića koji tapše muslimanskog dečaka po obrazu i obećava mu da će sve biti u redu; srušene džamije u Ahmićima; ljudske klanice na pijaci Markale; traktorske kolone koja pred Olujom beži iz Knina i Krajine; krvavi zidovi i istrošene elektrode u splitskom zatvoru Lora, i mrtva deca porodice Bogujevci u dvorištu iza kuće u Podujevu. To su rezultati valjanja krvave nacionalističke grudve, koju nisu zakotrljali ruralni i nekulturni pripadnici plemena, da ne kažem naroda, već njihovi najproduhovljeniji pripadnici, akademici i pisci.
U to vreme je Rade Šerbedžija, čekajući na uloge ruskih gangstera u holivudskim blokbasterima, vežbao gitaru u londonskom stanu; Mira Furlan je, pošto je zbog mešovitog braka bila primorana da napusti prostor na kome je bila jedna od najvećih filmskih diva, igrala sporednu ulogu u Zvezdanim stazama; Sonja Savić se borila sa siromaštvom; Koja iz Discipline kičme je u Londonu sa cover bendom svirao hitove YU roka, a Džoni Štulić u Holandiji igrao mali fudbal i pušio džoint za džointom.
Ali ako je i general Gotovina, optužen za ratne zločine pa oslobođen i dočekan u domovini kao svetski šampion, rekao da je rat prošlost i da treba da se okrenemo budućnosti – možda mi možemo da se usudimo da pogledamo bar u sadašnjost.
Ako je nostalgična idealizacija sedamdesetih i osamdesetih godina Jugoslavije besmislena, a podsećanje na krvave devedesete nepoželjno, preostaje nam, u vezi sa uvodnom Simićevom tvrdnjom, da utvrdimo kakve su nacionalne države koje su nastale kao spin-off raspadnute Jugoslavije. Da li je nastalo šest manjih nacionalnih država sa vrhunskim univerzitetima i gimnazijama, sa uzavrelom kulturnim scenom, funkcionalnim zdravstvenim i penzionim sistemom – dakle, države u kojima se živi onoliko dobro koliko se sedamdesetih i osamdesetih živelo u višenacionalnoj Jugoslaviji? Hm.
Stanje u Bosni verovatno nije moguće opisati bolje od Nenada Veličkovića u njegovom Sahibu, gde kaže: “Vlada Nijemcima prodaje stare državne vile da bi kupila nove službene njemačke automobile. Za dvadeset godina država će imati dvadeset vila manje i dvadeset autootpada više.”
U Srbiji vlada svemoćnog premijera Aleksandra Vučića (bivšeg Šešeljevog golobradog PR-a, koji se u svoje vreme s njim potucao po položajima oko opkoljenog Sarajeva, a kome danas, zbog navodne efikasnosti u izvođenju strukturnih reformi, zapadni lideri pevaju hvalospeve i čitava Trilaterala ga zasipa aplauzima) – dok dočekuje ruske i arapske čudotvorne investitore koji će doći sa nestvarnim količinama novca i izgraditi Beograd na vodi i slične “piranske otoke”, razmišlja o prodaji Telekoma, Elektroprivrede, beogradskog aerodroma, kako bi finansirala državni dug i obezbedila gas, naftu i ugalj za zimu. U Srbiji više od dva miliona ljudi živi ispod praga siromaštva i taj broj raste; nezaposlenost je do skoro bila 25 odsto, a onda se nekim statističkim čudom smanjila na 20.
Hrvatska vlada svakog juna sa zebnjom gleda u nebo i nada se dugom, vrelom letu, da bi od turizma kapnulo makar toliko da se zakrpe zimske rupe na penzionoj i zdravstvenoj blagajni. Telekom je već prodala, nudi autoputeve u koncesije, a tu je i par ostrva, ako stvarno bude frka.
Iz Makedonije, osim povremenih virtuoznih solaža Vlatka Stefanovskog do nas ne dopire takoreći ništa. Čak i lubenice na tezge Albanaca u Sloveniji (onih par koji svoje piljarnice nisu pretvorili u pekare) stižu iz Španije. Koliko je prokleto nesrećna ta zemlja, čiju nam je spiralu nasilja objasnio Milčo Mančevski u filmu Pre kiše, najbolje pokazuje tragični kraj njenog jedinog ozbiljnog izvoznog hita iz postjugoslovenskog doba, Tošeta Proeskog, koji je kao najveća pop zvezda “regije” u nastajanju, poginuo u saobraćajnoj nesreći na autoputu Bratstva i jedinstva.
Crne Gore se setim samo kada se pomenu ograđene hotelske plaže, bogati ruski turisti i gliseri sa cigaretama. Dobro, i kad slušam Ramba Amadeusa ili čitam Andreja Nikolaidisa.
A Slovenija?
Dugo je bila svetli primer u “regiji”, kako se sada zove Jugoslavija, a i danas je delimično tako. Ono što brine su negativni trendovi i činjenica da se sve više bavimo istim problemima koje imaju i druge bivše republike. I mi prodajemo državna preduzeća da bismo kobajagi plaćali dugove; i mi smanjujemo penzije i plate javnih službenika i uvodimo školarine, iako ih se, gle čuda, Nemačka upravo oslobađa. Na savetovanje predstavnika svih grana vlasti o budućnosti zemlje, naš predsednik zaboravlja da pozove predsednika vrhovnog suda, a ustavne sudije zaključuju da opstanak demokratije u Sloveniji zavisi od privremenog oprosta grehova jednom političaru. Mislim, okej, postoje državna uređenja koja opstaju i padaju sa jednim čovekom – jugoslovensko je bilo jedno od njih – ali nikad nisam čuo da ih neko naziva demokratijom.
Polako klizimo ka evropskoj margini, gde nas već čekaju ostale bivše republike bivše federacije. Kada stignemo tamo, naš reunion neće izgledati kao Kusturičina bahanalija sa trubačima, pevaljkama, prasićima, jaganjcima i obaveznom kafanskom tučom – već pre kao tihi susret kakav je u Nemoj pesmi opisao David Albahari: “Bilo ih je šestoro, četiri muškarca i dve plave devojke… U tom trenutku, čula je tišinu. I počela da peva nemu pesmu”. U tišini ćemo, dakle, gledati ispred sebe i kontemplirati svako svoju priču o porazu. Možda će mučnu tišinu preseći Mujo (ili Haso, stalno ih mešam) i reći nešto u stilu: Neko nas je zajebao.
Poslednje pasuse sam želeo da posvetim budućnosti i optimizmu, da pišem o okupaciji bioskopa Zvezda u Beogradu, Filozofskog fakulteta u Zagrebu, slovenačkim ustancima koji su prerasli u parlamentarnu stranku; o svežem i novom dahu koji do nas, kao i uvek, stiže iz Sredozemlja, Grčke i Španije, i u “regionu” ujedinjuje generacije rođene oko 1991, koje ne znaju šta je EKV, koje zabole za naše nostalgično sećanje na Otpisane, Branka Kockicu i Profesora Baltazara, koje kad se sretnu ne razgovaraju na zaboravljenom srpskohrvatskom, već, jasno, na engleskom (da ih ceo svet razume) – ali me je ošinuo novi šamar Bosanskog psiha, ovoga puta pravo iz njegovog romana Tiket za revoluciju:
“Deset dana Sanela jebe s Grčkom. Ko revolucija je počela. Grci su krenuli. Evropa će izgorit ko prskalica. Kaki bolan Grci! Đe će oni krenut. Eno ih samo što u more nisu upali. Albanci Makedonci Bugari i Turci ih zgurali noktima se drže za obalu. Đe će oni krenut…”
Sva sreća da promena sveta nikada nije zavisila od ciničnih 40-godišnjaka.
Mladina, 09.01.2015.
Prevela sa slovenačkog Ema Mimica
Peščanik.net, 21.01.2015.
No comments:
Post a Comment