Bela Hamvaš: ŽIVETI U PERMANENTNOJ OBMANI SVETA I SEBE

Teško da se može počiniti veća greška nego kada neko ozbiljno uzme neozbiljnog čoveka.

Neozbiljan čovek nije onaj koga ja ne uzimam ozbiljno, nego onaj koji samog sebe ne uzima ozbiljno.

Znak neozbiljnosti jeste što on svakodnevnu korupciju uzima za gotovu situaciju, prilagođava joj se, i otežava je time što s njom šuruje. Prilagođavanje korupciji može biti posledica pomračenja egzistencije; šurovanje je znak takve egzistencijalne laži koja stoji na putu ne samo svoje istine, nego istine svakog čoveka.

Neozbiljnost i suprostavljanje neozbiljnosti zauvek će ostati sporno. Niko se ne može uhvatiti na delu, jer neozbiljnost nije jednokratan akt, nego (većinom) privremeno namenjen, ali ustaljen zbog površnosti, kasnije se pretvorio u rezultat konačne odluke (stav). Ne može se dokazati, jedino se može priznati, jer se ne može zapaziti (sem po fiziognomiji), jedino za nju zna savest (ali ona baš zna).

Sa stanovišta strasti za istinom čovek može bilo šta reći, jer svoju beskrajnu obmanu želi da prosvetli beskrajnom budnošću; ali se tim istim može ulepšati pad kako bi čovek, koliko može, spasao svoj život kraha. Čak je moguće oboje istovremeno, jer smo svoju psihološku nevinost konačno izgubili, a svi živimo u lavirintu egzistencijalnih laži. Jednokratna, prigodna i stvarna laž zapravo jedva i da ima značaja. Sve u svemu olakšanje životne tehnike, čovek čak i prezire onoga kome laže, jer ne može da podnese stvarnost. Sasvim je drugo biti pseudoegzistentan, odnosno živeti u permanentnoj obmani sveta i sebe. U prethodnoj situaciji čovek nije u stanju da otkloni demonske upade, ali mesta upada uglavnom zarastaju. U drugoj situaciji čovek je pod stalnim demonskim uticajem, i to ne samo da ne prima k znanju, nego upravo na toj osnovi, što je to slagao, i zajedno s laži i skriva ga, i samog sebe ističe kao pravog, zahteva za sebe pravo na istinski život, i u ime toga polaže pravo na više sile i višu vrednost svog bića. Ako sredinom dvadesetog veka uopšte postoji karakteristična egzistencijalna situacija za celokupno čovečanstvo, onda je to ko je u kolikoj meri nezaštićen od neozbiljnosti, koliko ne primećuje njeno prisustvo. Otuda živi lažnim životom obmanjujući sebe i svet, ili mu je ipak poznato njegovo sopstveno pseudoegzistentno svojstvo, i svoje biće zato uzdiže u budnosti kako bi se obračunao sa svojom neozbiljnošću.

(FENOMENI)