Thursday, February 15, 2018

Svetlana Cenić: Hleb naš nasušni daj nam danas


Januar duvan, februar naftni derivati... Sad da nagađamo oko marta i dalje svaki mesec do izbora, kada kreće ono papkarenje u formiranju koalicija. Ko god kaže da povećanje cene naftnih derivata neće uticati na pad kupovne moći, odnosno na lančano povećanje drugih cena, jednostavno ne govori istinu. Da ne budem grublja.
Najjednostavniji primer je hleb. U strukturi cene hleba energenti su zastupljeni gotovo u svakoj fazi proizvodnje: prvo treba zaorati njivu, a traktor troši naftu. Onda požnjeti, opet nafta. Onda odvesti u silose pšenicu i opet za prevoz nafta. Pa se samelje u brašno, pa valja isporučiti pekarama nekim prevoznim sredstvom, koje troši naftu. Energente koristi i pekara, kako koje, a razvesti hleb valja opet na naftni pogon.
Sad neka me ubede da poskupljenje od blizu 18 feninga po litru neće uticati na cenu, pa u kalendar ekonomske pameti za 2018. godinu da uvrstimo i to. Nakon čega će se vlade verovatno sastajati sa nekim merama bilo o ograničavanju cena, što je tek pogubno, bilo da se ostrve na pekare kako ih sramota nije da se tako ponašaju ili da se opet krene u razmatranje subvencija za najsiromašnije, bez ikakvog razmišljanja koliko to potvrda treba da izvadiš da dokažeš da nemaš za hleb. Pa ćemo, možda, gledati opet onaj film o tome da se hleb od juče prodaje po nižoj ceni i hvaliti mudrost takvih poteza.

Nemoj da zaboravimo da povećana cena energenta znači i povećanu cenu brašna, kao ulaznog materijala, pa je trostruko opterećenje: transport, proizvodnja i repromaterijal. Potpuno ludilo bi tek bilo vraćanje na priču o intervenciji robnih rezervi, jer smo njih uništili. Ne dao bog još kakve suše ili poplava, kada strada pšenica, i eto miline i dragosti za svekoliki puk, a nove glavobolje za ovako brižnu vlast.

Da se ne lažemo, kako već umemo, hleb nam je nasušna hrana, kao i sve od brašna. I sad kad pomislim da mnogi na uštrb ishrane toče gorivo u automobil, zaplet postaje još komičniji. Za onih 20 maraka ne možeš više nasuti istu količinu kao ranije, smanjuješ kvalitet da bi dobio na rezervoaru i automobilu, a i ono što napuni stomak postaje skuplje. Iskreno, smejala sam se slušajući komentare eminentnih stručnjaka kako proizvođači imaju prostora da ne povećaju cene. Prvo pitanje jesu li to oni dužni da vode socijalnu politiku u državi, a drugo pitanje kad će to radniku omogućiti da ima veću platu ako i taj neki "prostor" ide na to da se cene održe na istom nivou?! Na sveto Nikad, a možda ni tada.
Možemo tako i o mleku. Evo nećemo o vodi, jer što moraš kupovati vodu? U čijoj strukturi cene, takođe, veliku stavku čine energenti. Natoči iz pipe i razmišljaj kad će komunalci podići cene jer i njima trebaju energenti.
Drugo opravdavanje povećanja cena naftnih derivata je bilo ono da smo izdržali i kad je cena nafte na svetskom tržištu skočila drastično, kad je pređena ona psihološka granica od dve konvertibilne marke. Može li neko uporediti standard građana tada i sada i koliko dugo je to trajalo? A ovo će trajati, trajati i trajati i samo neka nas Bog pogleda da nafta na svetskom tržištu opet ne bude imala neki drastičan skok.
Sad će biti komentara da ko o čemu, ja o akcizama i putarinama i ovim povećanjima, a cene kod suseda još veće.

Amerika ima smešne cene po litri u odnosu na ove, pa šta mi to znači?! Ja ne mogu drugačije u zemlji koja mnogo više uvozi nego što izvozi, u zemlji u koju se u obliku kredita plasiraju pare upravo iz zemalja koje imaju trgovinski suficit. S jedne strane uvozimo od njih, plaćamo, a pošto takve zemlje čim imaju trgovinski suficit, imaju i viška para u bankama koje moraju negde plasirati, onda to rade baš u ovakve zemlje sa deficitom, jer je kamatna stopa mnogo veća nego kod njih.
I sve dok postoji iluzija kao nama je kao fol rast veći nego što je kamata po kojoj posuđujemo (a nije), mislimo da nešto kontrolišemo. Cvrc! Prvi poremćaj sve to ruši i videli smo kako je BDP 2009. pao, IMF požurio da pomaže najviše zbog banaka i činjenice da je odmah povećan i broj nenaplativih kredita.

Republika Srpska (entitet, fondovi opštine), na primer, duguje samo komercijalnim bankama 1.073.000.000, a Federacija (entitet, fondovi, kantoni i opštine) 1.182.600.000. Vidim i FBiH se hvali, jednako kao RS, da više vraćaju nego što se zadužuju, pa da podsetim vlasti FBiH da su se u ovom mandatu, od 2015. dodatno kod banaka zadužili 448,9 miliona, a RS od preuzimanja vlasti 2006. za milijardu i nekih četrdesetak miliona. Sve to treba vratiti, jednim okom gledajući gde je tu mogućnost privrede da dođe do sredstava.
Sve veći dugovi terete sve manje radno sposobnih stanovnika. Lepo je čuti da Nemačka, na primer, daje milion eura za obrazovanje varioca, samo se pitam gde će oni završiti. Ne verujem da će ostati ovde sa ovim platama i ovim standardom, uz konstantno ispiranje mozga i nacionalno trovanje.
Kojem to političkom ocu na kraju uputiti Očenaš: "Hleb naš nasušni daj nam i oprosti nam dugove naše..."?!

Svetlana Cenić (Dani)

No comments:

Post a Comment

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...