Milutin Dedić: Zapisi jednog vinoljupca

Vino i ljubav otkada su prepoznati kao vrhunske vrednosti, nalaze se u jakoj i trajnoj vezi. Moglo bi se reći prirodnoj. Kad se kaže vino i ljubav, jave se mnoge, uglavnom prijatne asocijacije. Uostalom, ne postoji nijedno drugo piće koje bi se, poput vina, vezalo za ljubav. Bilo bi smešno, na primer, reći rakija I ljubav ili viski i ljubav. Koka-kolu i druge napitke da i ne spominjem. Kako je došlo do toga da se vino i ljubav povežu na tako lep i održiv način? Odgovor bi morao uvažavati mnoga gledišta: mitološko, religijsko, filozofsko, simboličko, medicinsko, umetničko i ko zna koje još. Ovom prilikom, odavajući počast Sv. Trifunu i Sv. Valentinu, ukratko ću se osvrnuti na nekoliko primera gde se veza ljubavi i vina neposredno iskazuje.
Kod nas se malo pažnje, neopravdano, poklanja jednom od najstarijih parova rimske religije, Liberu I Liberi. Liber je bio staroitalsko božanstvo plodnosti, posebno vinove loze. U stvari bog vina, a Libera je označavala princip ženske plodnosti. Bili su kultno povezani. Simbol Libera bio je falus i on je za vreme svetkovina Liberalija, koje su održavane 17. marta, nošen po njivama. S vremenom se Liber poistovetio sa Dionisom, a Libera sa Artemidom. Kult Libera i Libere naročito je bio razvijen u Dalmaciji i odatle se širio po Trakiji, Meziji i Dakiji. Jedna izvanredna kamena ikona Libera i Libere pronađena je kod Kladova i čuva se u negotinskom muzeju.
Možda nam je bliža, od Libera i Libere, tematika u starozavetnoj Pjesmi nad pjesmama. Iako se vino u Bibliji spominje kao jedan od najvećih darova Tvorca, u Pjesmi nad pjesmama prednost se daje ljubavi. Na više mesta se ističe: „Tvoja ljubav bolja je od vina; spominjaćemo ljubav tvoju više nego vino“ i sl. Međutim, upoređivanje ljubavi sa vinom znači, pre svega, da je vino bilo visoko cenjeno. Toliko visoko da se ljubav samo s njim mogla dovesti u vezu. Pa i više od toga. Pojmovi vezani za vino I vinovu lozu koriste se da se izraze određena ljubavna, pa i erotska stanja. Tako se, u Glavi 7, kaže: „Pupak ti je kao čaša okrugla; uzrast ti je kao palma, a dojke kao grozdovi; i grlo je tvoje kao dobro vino; ranićemo u vinograde... ondje ću ti dati ljubav svoju“, itd.
Pojavom hrišćanstva vino nije izgubilo ništa od svog značaja. Naprotiv, postalo je još prisutnije u liturgijskim i običajnim radnjama. Štaviše, vrlo rano je
dobilo i svog zaštitnika, u liku Sv. Trifuna. On je posečen 250. godine i od tada se slavi. Slave ga vernici pravoslavne i rimokatoličke veroispovesti. Zapisano je da se, na primer, neprekidno slavi u Kotoru od 809. godine, kad su njegove mošti prenete u ovaj grad. A Srbima, naročito onima u Istočnoj Srbiji, Sv. Trifun je posebno omiljen. Na njegov dan, 14. februara, odlazi se u vinograd, zareže se pokoja loza i prelije vinom. Ovaj običaj zove se zarezoj, pa i svetitelja ponegde zovu Orezač i Zarizoj. Još se veruje da svetitelj tog dana zabode ugarak u zemlju i od tada snegovi počinju da kopne. Etimolozi su utvrdili da njegovo ime označava osobu plemenitog duha.
Savremenik Sv. Trifuna bio je i Sv. Valentin. On je tajno venčavao mlade parove, jer je car zabranio mladićima da se žene. Verovao je da su neoženjeni bolji vojnici. Sv. Valentin stradao je 269. godine. Oba svetitelja, Sv. Valentin i Sv. Trifun, smatraju se zaštitnicima iskrene ljubavi.
U srednjovekovnoj Srbiji veza vina i ljubavi nije posebno isticana. Zbog toga jedna freska iz manastira Kalenića privlači naročitu pažnju. Reč je o Svadbi u Kani Galilejskoj gde je prikazan jedan prastari slovenski običaj: ženik mladoj nožem zaseca prst, kap njene krvi pada u čašu vina koje zajedno ispiju.
Priča o ljubavi i vinu tek uz muziku postaje celovitija. Spajanjem ljubavi, vina i muzike omogućeno nam je da potpunije osetimo njihovu lepotu. Mada je težište na osećanju, neke činjenice ne bi trebalo zaobići. Sticajem ne znam kojih okolnosti, sredinom 19. veka desila su se tri važna događaja. Iako među njima ne postoji nikakva neposredna veza, ipak su na neki čudan način duhovno-vinski povezana. O čemu se radi? Đuzepe Verdi je 1853. Godine komponovao Travijatu, koja je, usuđujem se reći, najpoznatija po Vinskoj pesmi. Godine 1856. rođen je
Stevan Mokranjac, a tri godine kasnije Irac E. Ficdžerald parafrazira nekoliko
rubaija, Evropi do tada nepoznatog, persijskog genija Omara Hajama. O kakvoj se vezi radi među ovim događajima? Omar Hajam, koji je živeo u vreme Prvog krstaškog rata bio je istaknuti astronom, filozof i pesnik. Smelo je odstupao od utvrđenih verskih i društvenih normi tog vremena. Prema vinu je imao poklonički odnos. Za njega je vino bilo simbol slobodnog mišljenja. Bio je sledbenik Ibn Sine, lekara i filozofa, koga su Evropljani nazvali Avicena. Ibn
Sina je isticao da je ljubav isto što i istina, dobrota i lek od svih nevolja u svetu. I
kad spojimo misli ove dvojice genijalaca o vinu i ljubavi, dolazimo do saznanja da su one i u našem vremenu i te kako životne. Naš Mokranjac nije mogao znati
za Omara Hajama, jer on se kod nas prvi put pominje 1920, a Mokranjac se
upokojio 1914. Pa ipak, genijalni kompozitor iz Mokranja kod Negotina je isticao: „Ljubav, Vino i Muzika su najpouzdaniji putevi do ljudske sreće“.
Da li će to biti dovoljno i za milione gladnih, izbeglih i unesrećenih širom sveta teško je reći. Ipak, poželimo im da I oni osete blagodat Sv. Trifuna i Sv. Valentina. U toj želji nazdravimo im Verdijevom porukom: „Sad pijmo nek čaša se drži u ruci. U srcu nek plamti od vina žar...“


Milutin Dedić (‘Danas’)
(Rođen u Šibeniku 1935. Sa ocem Jovanom,
bratom Arsenom i bratićem Todorom
u mladosti svirao u Šibenskoj glazbi.
Istoričar umjetnosti, slikar,
ilustrator, publicist, putopisac…
Voli umjetnost, život i vino! Živi u Beogradu.)