Ako bi vas na nekom kvizu pitali kada je i gde Jugoslavija osvojila prvu zlatnu medalju u košarci, odgovor “Na Svetskom prvenstvu u Ljubljani 1970” bio bi, naravno, tačan. Međutim, postoji još jedna zlatna medalja o kojoj se manje zna, i koja se ne vodi u bilansima iako bi trebalo. Osvojena je Čileu na nezvaničnom prvenstvu sveta 1966. Na današnji dan pre tačno 50 godina, 30 aprila te 1966, u poslednjem kolu naša reprezentacija pobedila je Španiju 68-65 i ponela titulu nezvaničnog prvaka sveta. Taj nezvanični karakter – u nastavku ću objasniti zašto je bio takav – učinio je da se ta titula nekako izgubi iako je takmičenju po sastavu, broju učesnika (13) i kvalitetu imalo snagu pravog šampionata sveta.
FIBA je Peti mundijal planirala za 1966, oprganizaciju je dobio Urugvaj koji je početkom 60-tih godina imao stabilnu ekonomiju, ali stvari su se promenile. Ne samo u Urugvaju, nego i na celom kontinentu. Pod uticajem kubanske revolucije u nekoliko zemalja Južne i Centralne Amerike, poput Bolivije (gde je boravio Če Gevara), Hondurasa, Nikaragve i Gvatemale, bilo je pokušaja kopiranja kubanskog modela. U Brazilu i Argentini na vlasti su bile vojne hunte, a u Urugvaju je borba dve partija za vlast proticala sa mnogo nasilja, incidenata i pritisaka raznih vrsta. Uz sve to, galopirajuća inflacija učinila je da košarkaška federacija ove zemlje zatraži od FIBA odlaganje Mundijala za godinu dana. FIBA nije imala kud, u kratkom roku nije bilo moguće naći drugog organizatora pa je doneta odluka da se Mundijal odloži za proleće naredne 1967.
Ivo Daneu na utakmici sa Bugarskom između Dimova i Filipova
Sve reprezentacija spremale su se za Svetsko prvenstvo 1966, kalendar je bio prilagođen Mundijalu, i kad se pojavio Čile sa idejom da organizuje nezvanični Mundijal svi su prihvatili. Vlada Čilea želela je da tim velikim sportskim događajem obeleži sto godina nezavisnosti. Organizatori su direktno pozvali 12 zemalja, i to je takođe uticalo da šampionat dobije nezvanični karakter jer nije bilo kvalifikacija i zastupljenosti geografskih zona, što je praktikovala FIBA.
U Santjago su polovinom aprila stigle reprezentacije SAD, Meksika, Bugarske, Perua (Grupa A, Valdivija), SSSR, Španija, Argentina, Portoriko (Grupa B, Kuriko), Brazil, Paragvaj, Panama i Jugoslavija (Grupa C, Antofagasta). Čile je, kao domaćin, čekao u Santjagu po dve prvoplasirane selekcije iz svake od tri grupe.
Na klupi reprezentacije Jugoslavije bio je Ranko Žeravica. Posle Evropskog prvenstva 1965. u SSSR nasledio je profesora Acu Nikolića, i ovo mu je bilo prvo veliko takmičenje. Sećam se da mi je više puta pričao kako mu je ta zlatna medalja veoma draga. Bilo mu je krivo što je nekako otišla u zaborav. Koliko je u našoj moći, ovom pričom – kao još jedan omaž velikom Ranku – ispravljamo tu nepravdu.
Daneu i Korać na utakmici protiv SSSR
Žeravica je u Čile poveo oprobane snage iako je bilo i nekih mlađih igrača, poput Miška Čermaka, Petra Skansija i Rate Tvrdića. Uz njih je poveo Boruta Basina, Ivu Daneua, Radivoja Koraća, Emila Logara, Vladimira Cvetkovića, Dragoslava Ražnatovića, Dragan Kovačića, Trajka Rajkovića i Zorana Maroevića. Petorica iz tog tima, Daneu, Rajković, Čermak, Skansi i Tvrdić, postaće četiri godine kasnije u Ljubljani i zvanični svetski prvaci.
Naš tim je igrao u Antofagasti, letovalištu na obali Pacifika. Prvi meč protiv Paname dobijen je lako (84-59), Korać je dao 28 poena i nagovestio aspiraciju da bude prvi strelac turnira. Sa Brazilom je bilo gusto, rival je u 37. minutu vodio 62-56, ali su poeni Daneua (2) i Ražnatovića (3) vratili nadu. Amauri je povećaao na 64-61, ali Korać sa dva pođena penala i Kovačić u poslednjem napadu donose pobedu (65-64) našem timu. Prvo mesto potvrđeno je u duelu sa Paragvajem (97-61). Najbolji strelci bili su Korać (18), Cvetković (16) i Basin (14). Iz grupe A plasirali su se SAD i Bugarska a iz B – SSSR i Španija.
Prema specijalnom izveštaču “Mundo deportiva” iz Barselone, Manuelu Espinu, prvi favorit turnira bila je reprezentacija SAD. Pisao je da su Amerikanci stigli sa „veoma jakom ekipom“, sastavljenom od najboljih igrača sa univerzitata, a posebno je “impresivan bio njihov fizički izgled sa prosečnom visninom od 1,97 m. i težinom od 94 kg”.
Naš prvi protivnik u finalnoj grupi bio je evropski prvak SSSR, sa Paulauskasom, Lipsom, Sakandelidzeom i Tomsonom kao zvezdama. Na klupi je bio Aleksandar Gomeljski. Izgubili smo, uprkos solidnoj igri, 49-53. Meč je odlučen kod 46-46 kada su Tomson, Lipso i Medvedev prelomili duel u korist sovjetskog tima. Naš najbolji strelac bio je Korać (18), Daneu je dao 12. Poraz nije slutilo na dobro, ali onda je usledila serija pobeda: 85-69 protiv Bugarske (Korać 26, Daneu 18), u novom meču sa Brazilom, jer se utakmica iz grupe nije računala, pobedili smo 79-73 (Korać 19, Kovačić 12). Naši centri su sasvim onemogućili brazilskog džina Emila Asada Rašeda, koji je sa visinom od 223 centimetara bio senzacija turnira. Brazil je imao veoma dobar tim, sa Amaurijem, Vlamirom Markezom, De Souzom i Ubiratanom, koji su 1963. u Riju osvojili Svetsko prvenstvo. Naši su u Čileu dva puta bili bolji od svetskog prvaka.
Onda je usledila velika, ispostaviće se i odlučujuća, pobeda protv SAD 69-59 koja je, uz još neke rezultate koji su nam išli na ruku, otvorila put ka tronu.Naime, Brazil je izneadio SSSR (60-58), a kasnije su i Amerikanci savladali Sovjete (75-73). Protiv SAD prvi strelac bio je Dragoslav Ražnatovic (18 poena), pratio ga je Korać sa 15 a ostale poene dali su Basin 2, Rajković 8, Kovačić 4, Cvetković 12, Daneu 6 i Čermak 4.
Zapisnik sa utakmice Jugoslavija-SAD
Pobeda protiv najslabije ekipe, Čilea, od 91-73 nije dolazila u pitanje. Korać je domaćinu ubacio 34 poena i učvrstio se na čelu liste strelaca. Rajković je dodao 12, Tvrdić 10, Cvetković i Skansi po 9 poena. Odluka o zlatu padala je u poslednjem kolu protiv Španije. Žeravica je počeo sa petorkom Basin, Ražnatović, Korać, Kovačić, Skansi. U 15. minutu pri našem vođstvu 28-24 utakmica je prekinuta na jedan sat zbog – kiše! Naime, igralo se na otvorenom. Bilo je još nekoliko kraćih prekida koji nisu smetali našem timu. U drugom poluvremenu naša prednost iznosila je i 21 poen, iako su Španci u finišu izborili častan poraz od 65-68. Kovačić je bio prvi strelac sa 18 poena, Korać je dao 13, Ražnatović 10, Daneu 9, Basin 9 i Maroević 2. Zlato je bilo naše! Povrh svega, Korać je bio prvi strelac sa 125 poena (13,9), drugi je bio Huan Tompson (Čile) 116, treći Kliford Luik (Španija) 115, četvrti Bugarin Bojčo Branzov sa 111 a peti Španac Emilijano Rodrigez sa 110.
Konačni poredak bio je sledeći:
Jugoslavija 6 5 1 11
SAD 6 5 1 11
SSSR 6 4 2 10
Bugarska 6 3 3 9
Brazil 6 3 3 9
Španija 6 1 5 7
Čile 6 0 6 6
Medalja sa nezvaničnog Mundijala u Čileu 1966.
Na kraju, iako su svi igrači pomenuti, evo i kompletnog sastava, po brojevima koje su nosili (4-15) koji je u Jugoslaviju doneo prvu, iako nezvaničnu, zlatnu medalju:
Borut Basin (Olimpija) , Radivoj Korać, Trajko Rajković (obojica OKK Beograd), Dragan Kovačić (Lokomotiva Zagreb), Vladimir Cvetković (Crvena zvezda), Dragoslav Ražnatović (Radnički), Ivo Daneu (Olimpija), Zoran Maroević (OKK Beograd), Emil Logar (Olimpija), Rato Tvrdić (Split), Dragutin Čermak (Radnički), Petar Skansi (Split). Selektor: Ranko Žeravica.
Photo: Revija “Rebote”, arhiv Košarkaške federacije Španije (FEB)
No comments:
Post a Comment