Wednesday, November 22, 2017

Prele: Nekad i sad

Jedno pre podne sa Prajom Dalipagićem uz kapućino
Hala sportova, dupli program. Završnica Kupa Jugoslavije na teritoriji Srbije. Igraju OKK Beograd – Crvena Zvezda, i Radnički – Partizan. Hala je prepuna. Ljudi koji sede blize krovu hale teško kroz duvanski dim prate igru.Tada je još bilo dozvoljeno pušenje u sportskim halama i restoranima.  Dole, pored terena, sede najlepše devojke u gradu. Na parket izlaze košarkaši koji igraju iz ljubavi, a zapravo su studenti građevine, elektrotehnike, medicine, saobraćaja, rudarstva, ekonomije, prava…. i jedan oficir, kapetan Josip Farčić (publika mu skandira – Fare, Fare generale). Tu su zapravo asovi, reprezentativci Simonović, Vučinić, Jelić, Kotarac, Marović, Damnjanović, Pazmanj, Ivačković, Latifić…. One što upišu nekakvu višu školu svi su zezali da su studenti pretposlednje godine, ili da studiraju “višu uzaludnu”. I niko od košarkaša nije istetoviran, niti nosi zlatnu kajlu. Nema izjava u stilu: Ostavićemo srce na terenu. Igramo za našu vernu publiku. Novinski naslovi ne podgrevaju mržnju: “Do poslednje kapi krvi”, “Osvetićemo im se”, “Pobednik ponizio poraženog”.
Košarka je bila divna igra za pametne ljude. Dolazila je košarkaška publika, bez zastava i transparenata. Kada se utakmica završi publika se raziđe, a košarkaši ne idu u provod na splavovima, nego u autobuse gradskog saobraćaja pa kući na većeru i da se  spremaju za novi dan. Možda sutra neko od košarkaša ima ispit, ili kolokvijum.
Svake subote u 17 časova je prenošena jedna utakmica na TV. To je u mnogome pomoglo popularnosti košarke. Samo tada na TV nisu postojali „stručni komentatori“ koji nas danas smaraju brojem napada, procentima šuta za dva i tri poena. Govore nam da neki košarkaš ima instikt za skok (ne znamo da li je taj instinkt uslovni ili stečeni). Opet, za drugog stručni komentator kaže  da je polivalentan igrač. To me je totalno zbunilo. Odem na Wikipediu i pogledam.Valencija (snaga; sposobnost), u hemiji je osobina  atoma pojedinog hemijskog elementa da se spaja s određenim brojem atoma nekog drugog elementa u hemijsko jedinjenje. Atom koji se uvek spaja samo s jednim atomom drugog elementa naziva se jednovalentnim, za razliku od polivalentnih atoma koji mogu da se spajaju i sa više atoma drugog elementa.
Kada malo  bolje razmislim, valencija bi mogla da se primeni i na muškarce. Po istoj logici postoje jednovalentni i polivaletni muškarci. Svašta može da se nauči od “stručnih konsultanata”, ipak ja uvek isključim ton i slušam muziku dok gledam utakmicu.
Govore nam i o broju poseda i kako jedan tim igra na mnogo poseda. Kada smo kod tih poseda, hajde da objasnimo zašto u NBA košarci napad traje 24 sekunde. Amerikanci koji sve precizno prate konstatovali su da svaki tim NBA lige ima u proseku 60 poseda. To znači da oba tima zajedno u toku utakmice imaju prosečno 120 poseda. Pošto NBA utakmica traje 48 minuta, uz malo matematike se dobije dužina napada ili dozvoljenog poseda lopte 24 sekunda. Kad 48  pomnozimo sa 60 (sekundi) i dobijeni proizvod podelimo sa 120. Proverite i sami.
Nekada  je „cirkus“ dolazio dva puta mesečno u grad. Građani  Ljubljane, Zadra, Čačka, Splita, Skoplja, Zagreba, Valjeva… imali su sreću dva puta mesećno da gledaju duele košarkaških majstora: Đerđe, Ćosića, Basina, Jelovca, Mišovića, Kovačevića, Skansija, Tvrdića, Plećaša, Georgijevskog… A dolazili su im u goste asovi iz beogradskih klubova. I igrali su ne da bi ostavili srce na terenu, već da bi se nadigravali. Košarkaši su međusobno bili veliki prijatelji. Hale sportova u pomenutim gradovima su bile prepune. Danas, sa inflacijom košarkaških utakmica – hale su prazne! Zašto? Sa inflacijom utakmica opao je kvalitet košarke. Igrači nemaju vremena za rad na individualnoj tehnici i usavršavanju.
Nekada su treneri  bili ljudi sa integritetom, koje su svi poštovali: Aleksandar Nikolić,  Ranko Žeravica, Piva Ivković, Dragoljub Pljakić, Reba Ćorković, Branislav Rajačić, Milan Vasojević,  Luka Stančić. U Leskovcu je trenerska ikona bio Ivan Špile Tometić, u Boru Željko Gagić, u Čačku Preva Vučičević, u Zemunu Miomir Lilić, u zlatiborskom kraju Miki Pavičević. Predsednici klubova su se menjali, a legendarni treneri bili večiti. Genijalni Piva Ivković je jednom prilikom izjavio: “Kada bih mom predsedniku kluba  dao lopte za ragbi i košarku, on ne  bi znao kojom se igra košarka.” Drugom prilikom dok  je držao predavanje, Piva je prisutnim trenerima rekao da je dobro što nam sport vode ljudi koji su se nekada bavili sportom: “Evo, recimo drug (i onda je spomenuo ime visokog partijskog funkcionera koji je vodio sportsku organizaciju), on je recimo pre rata skakao udalj”. Treneri su u čudu pitali gde je pomenuti drug pre rata skakao udalj. “Pa, u šumi je skakao preko jaruga kada su ga jurili vukovi”, odgovorio je Piva Ivković.
Najvažniji period rada u klubu je bio onaj kada se završi liga. Danas to zovu “off season work”. Pomenuti “večiti” treneri bi tokom leta radili sa mladim košarkašima i igrali prijateljske utakmice. Postojale su i turneje u inostranstvo. Sve je bilo podređeno stvaranju mladih košarkaša. I onda su se naredne sezone pojavljivali  “neki novi klinci”. Današnji treneri gledaju video snimke i biraju istetovirane Amerikance. A i za koga da stvaraju mlade košarkaše, kada sutra mogu dobiti otkaz? Najvažnije je da pobede narednu utakmicu, a posle – šta bude. Najbitniji “kvalitet” današnjih trenera je da bude poslušan i da ne “talasa” puno. Tu su obavezno i menadžeri, koji povoljno nude svoju robu. Obično  menadžer u paketu prodaje klubu trenera i nekoliko igrača, uz obavezni IMT sistem ( Imal’ Mene Tuna).
Naravno da su nezaobilazan faktor i roditelji mladih košarkaša, koji “najbolje znaju” šta je dobro za njhovu decu.
Kao što imamo privatne bolnice gde se leče bogati, i privatne fakultete gde studiraju deca koja ne mogu regularno da diplomiraju na državnim fakultetima, tako je i bavljenje sportom postala privilegija dece imućnih roditelja. U mom kraju je teniski klub gde često sedim i pijem kapućino. Roditelji dovode decu i treneri im uzimaju pare. Posao na prvom mestu. Svi bi hteli da im deca budu barem kao Đoković.
Tako je i u košarci. Neki put me pozovu da procenim da li neki klinac ima košarkašku perspektivu. Uvek pitam, da li mogu da budem iskren. Ako mi odgovore potvrdno , kažem: “Ovaj momak može da bude igrač ako mu tata kupi klub i pusti ga da igra.”
Negde u vreme ovogodišnjeg Evropskog šampionata pogledao sam utakmicu kvalifikacija za kadetsku ligu Srbije. Kad su me upitali šta mislim o utakmici, odgovorio sam pitanjem: “Šta mislite, od ovih klinaca što smo ih videli danas, da li neko može da bude košarkaški majstor? Meni  ova utakmica izgleda isto kao da gledam evropski šampionat bez Bogdanovića, Dragića, Dončića, Alekseja Šveda, braće Gasol, Porzingisa, Markanena”. Samo neko udaranje i nekakve taktike, koje zapravo i nema. Sve se svodi na pick&roll što smo mi nekada zvali igra dva na dva, i tu su neprikosnoveni bili  Slavnić sa Vučinićem u Zvezdi, Mišović sa Drobnjakom u Borcu, Jarić sa Marovićem u Radničkom. Zapravo svaki tim je imao beka i centra koji su to igrali. Neko bi rekao živimo u drugom vremenu. Sve je napredovalo. “I budale su postale gluplje” (Duško Radović).
Tačno je da živimo u drugom vremenu gde se sve svodi na novac i samo novac. I dok  sedim sa Prajom Dalipagićem i pijemo kapućino, prisećamo se lepih igračkih dana. Kako pesma kaže: “Pamtim samo lepe stvari.” A zapravo, kao igrači bili smo roblje. Nismo mogli da promenimo klub, bez ispisnice koju je bilo nemoguće dobiti. Bili smo klupsko vlasništvo. Imali smo nekakve klupske stipendije i posebne dodatke kao sportisti internacionalnog razreda, ili kao majstori sporta . U inostranstvo je igrač mogao da ode sa navršenih 28 godina, i to samo po odobrenju Saveza. Praja Dalipagić je trebalo da ode u u Boston Seltiks 1976. Tada su u NBA ligi igrali samo Amerikanci. Nije bilo ni današnjeg NBA Drafta. Praja nije otišao u NBA jer ne bi mogao da igra za reprezentaciju (profesionalcima je bilo zabranjeno da igraju sa amaterima), a u slučaju da ponovo želi da igra “amatersku” košarku period reamaterizacije bi trajao četri godine!
Moj klupski kolega Dragan Vučinić i ja smo imali ugovore po kojima smo od kluba trebali da dobijemo stanove. Kada smo odbili da igramo dok ne dobijemo stanove, nazvali su nas izdajnicima i kaznili doživotnom zabranom bavljenja košarkom! Nismo dobili stanove, a Radnički je ispao iz Prve lige. Posle godinu dana, zahvaljujući dr Radomiru Šaperu i Košarkaškom savezu Beograda, naše kazne su poništene tako da smo nastavili da igramo košarku u drugim klubovima.
Kos Magazin
Photo: Privatni album

No comments:

Post a comment