Svetislav Basara: Milorad Borhes

Oni koji su nekada davno čitali Borhesa, Horhea, ne Mila - ima ih, kako ćemo videti, dvojica - sigurno će se setiti priče o izmaštanom carstvu u kome su kartografi u prilježnosti i sklonosti preciznosti otišli tako daleko da su napravili Mapu sastava u odnosu 1:1, što će reći da se površina mape na kraju do u milimetar poklopila sa površinom teritorije.
Umovi formirani na marksističkim kružocima (u boljem), Politikinim feljtonima (u gorem) i tabloidnim nacionaldržavotvornim bulanžjenjima (u najgorem slučaju), zacelo će se uzibretiti kad pročitaju da geografske mape - iako izgledaju vrlo "opipljivo" - u stvari spadaju u domen fikcije, a ne empirije. Što, opet, ne znači da su beskorisne i neupotrebljive u takozvanom stvarnom svetu. O, ne, itekako su upotrebljive - mada su nakon pojave GPS-a beznadežno zastarele - ali njihova se upotrebljivost zasniva upravo na njihovoj fikcionalnosti. I najbolja i najpreciznija, naime, mapa samo poizdalje liči na morfologiju i topografiju prostora koji predstavlja, kao što i film samo poizdalje (mada mnogo ubedljivije) liči na "život" iako - evo opet povoda za ibret - itekako utiče na stvarnost, ali to je tema za neku drugo kolumnu.
A sad dobro pazite! Ono što je na mapama najfikcionalnije - što će reći crteži državnih granica koje u realnosti ne postoje - ponajviše utiču na istoriju i život i to po pravilu vrlo loše. Da ne bismo zalazili u sitna istorijska crevca, prisetimo se da je krvavi ex-Yu pičvajz nastao upravo zbog masovnog nezadovoljstva ondašnjim granicama i želje da se svi pripadnici naroda, nazovimo ga A, obuhvate novom granicom, a da se iz tih granica (na ovaj ili onaj način) poizbacuju svi pripadnici naroda B, C, D, što je bio posao koji ni Borhesovi kartografi ne bi bili u stanju da uposle.
Što ne znači da u tom poslu - osim ako mu se blagovremeno ne stane na put, što mi se trenutno čini nemogućom misijom - neće uspeti nastavljač Borhesovog dela, poslovični Mile Dodik, koji se onomad, pred kamerama neke strane televizije, latio markera i za tili čas nacrtao nove granice na Balkanu. Sad je samo pitanje dana kada će se pojaviti neki novi Milorad Ekmeščić i nova Biljana Plavšić (mada i stara još može poslužiti) koji će egzaktno izračunati koliko će nas ljudskih života koštati realizacija Dodikovog projekta,
mada bi nam dobro došao i neki jasnovidac koji bi - sve džaba krečeći - nacrtao koliko će se - nakon što Milov projekat, kao i onaj prethodni, neslavno propadne - Srbija teritorijalno smanjiti i koliko će život u njoj biti nepodnošljiviji nego što već jeste. Ostaje nam samo da se nadamo da će ruskom patrijarhu poći za rukom da privoli Proviđenje da Sudnjim danom stavi tačku na ovu lakrdiju.

Svetislav Basara (Danas)