Vrijeme praznika pruža nam svečano ukrašene trpeze kojima se divimo, koje nas namame pa pojedemo i više nego što je potrebno, a sve češće ih prije jela fotografišemo pa se vraćamo kasnije na njih, divimo se tim slikama… Ova je pak slika nastala u noći dok je jedan intelektualac štrajkovao glađu, jedan intelektualac tragične sudbine… Ovo je odlomak iz “Dnevnika jedne robije” Žarka Lauševića:
…Moram
već jednom, mom profesoru, Minji Dediću, pismo da napišem. Hajde. Moj profesor
je, to malo ljudi zna, i fantastičan kuhar.
“Noćas bi
se stvarno ponosili sa mnom, Profesore! Ta raznovrsnost boja (naslikaću to
jednom po sećanju, mada je neponovljivo), molim Vas, obratite pažnju na
celovitost I nedodirljivost priloga. Cvekla je (sa tačkicama mlevenog bibera i
listićima belog luka) ipak neprikosnovena. Pripustila je sebi, ali ipak na
razumnoj distance, boraniju koja se, kuvana I zelena, obradovala tom visokom
društvu. Sa cvekline desne strane, iz mog nepristrasnog, ali bolećivog ugla
mreste se dve paprika, pečene, oljuštene, ali i dalje u ljubavi, i jedna sa
drugom, ali i sa cveklom i svakim okom. Poseban deo na tanjiru pripada kriški
njeguškog sira koji deluje nepristupačan, ali vrlo promiskuitetan, čim ga malo
bolje upoznate. Poći će vrlo pohotno za svakim zalogajem, ali će se opet i
sačuvati da doprinese toj nemerljivoj završnici. Nasred njega kao na nekom
letećem ćilimu vidljivo otvorenog uma meditira oljušten orah. Kao Polifemovo iz
sredine tanjira gleda jedno Saturnovo (o, kako nedostojno!) jaje na oko (uf!)
‘sdjelano’ u metalnoj “Cepter-Spuž” čaši i svojim savršenim i metafizičkim
krugom kao da tera ‘zritelja’ da potraži, izmisli nove reči za tu lepotu.
Nemarno, ali i neodoljivo, dodato zrno bibera čini da mladež iznad leve usne
Sidni Kraford panično traži onkologa, plastičnog hirurga, psihijatra, bilo kog…
Ispod te lepote se skromno nudi jedno polubelo, poluparče hleba, koje je tu
samo da pridrži njegove sokove i nepodnošljivu fotogeničnost. Pažljivijem
gurmanu neće promaći dva češnja belog luka koji nevino, poput indijskog oraha,
deluju nezainteresovano (“dekorativno – poslastičarski” što bi rekao… drug
Lenjin.)
Tri ruže
koje sabrano nadvisuju celi prizor, a urbane, kao obično, u stanju bitno
smanjene uračunljivosti, izgledaju I malo posramljeno, iako svojim stavom ne
pokazuju strah od ugroženog primate. Iznad ruža na jednoj čudnoj grbi bočnog
zida potpuno logično srasla sa podlogom gori sveća. Da nema benignih izraslina
po njenim leđima, mogla je biti breza, ovako (samo) majka Tereza.”
…
Sa namjerom da skrenem pažnju na
zaista dobru “Drugu knjigu - dnevnik jedne robije” Žarka Lauševića izdvojila
sam jednu kratku cjelinu i dala joj naslov ‘Slika’.
LjiljaM.
No comments:
Post a Comment