Ljilja M.: Slika

Vrijeme praznika pruža nam svečano ukrašene trpeze kojima se divimo, koje nas namame pa pojedemo i više nego što je potrebno, a sve češće ih prije jela fotografišemo pa se vraćamo kasnije na njih, divimo se tim slikama… Ova je pak slika nastala u noći dok je jedan intelektualac štrajkovao glađu, jedan intelektualac tragične sudbine… Ovo je odlomak iz “Dnevnika jedne robije” Žarka Lauševića:

 …Moram već jednom, mom profesoru, Minji Dediću, pismo da napišem. Hajde. Moj profesor je, to malo ljudi zna, i fantastičan kuhar.

“Noćas bi se stvarno ponosili sa mnom, Profesore! Ta raznovrsnost boja (naslikaću to jednom po sećanju, mada je neponovljivo), molim Vas, obratite pažnju na celovitost I nedodirljivost priloga. Cvekla je (sa tačkicama mlevenog bibera i listićima belog luka) ipak neprikosnovena. Pripustila je sebi, ali ipak na razumnoj distance, boraniju koja se, kuvana I zelena, obradovala tom visokom društvu. Sa cvekline desne strane, iz mog nepristrasnog, ali bolećivog ugla mreste se dve paprika, pečene, oljuštene, ali i dalje u ljubavi, i jedna sa drugom, ali i sa cveklom i svakim okom. Poseban deo na tanjiru pripada kriški njeguškog sira koji deluje nepristupačan, ali vrlo promiskuitetan, čim ga malo bolje upoznate. Poći će vrlo pohotno za svakim zalogajem, ali će se opet i sačuvati da doprinese toj nemerljivoj završnici. Nasred njega kao na nekom letećem ćilimu vidljivo otvorenog uma meditira oljušten orah. Kao Polifemovo iz sredine tanjira gleda jedno Saturnovo (o, kako nedostojno!) jaje na oko (uf!) ‘sdjelano’ u metalnoj “Cepter-Spuž” čaši i svojim savršenim i metafizičkim krugom kao da tera ‘zritelja’ da potraži, izmisli nove reči za tu lepotu. Nemarno, ali i neodoljivo, dodato zrno bibera čini da mladež iznad leve usne Sidni Kraford panično traži onkologa, plastičnog hirurga, psihijatra, bilo kog… Ispod te lepote se skromno nudi jedno polubelo, poluparče hleba, koje je tu samo da pridrži njegove sokove i nepodnošljivu fotogeničnost. Pažljivijem gurmanu neće promaći dva češnja belog luka koji nevino, poput indijskog oraha, deluju nezainteresovano (“dekorativno – poslastičarski” što bi rekao… drug Lenjin.)

Tri ruže koje sabrano nadvisuju celi prizor, a urbane, kao obično, u stanju bitno smanjene uračunljivosti, izgledaju I malo posramljeno, iako svojim stavom ne pokazuju strah od ugroženog primate. Iznad ruža na jednoj čudnoj grbi bočnog zida potpuno logično srasla sa podlogom gori sveća. Da nema benignih izraslina po njenim leđima, mogla je biti breza, ovako (samo) majka Tereza.”

…

Sa namjerom da skrenem pažnju na zaista dobru “Drugu knjigu - dnevnik jedne robije” Žarka Lauševića izdvojila sam jednu kratku cjelinu i dala joj naslov ‘Slika’.

LjiljaM.