KLASIĆ: U Jugoslaviji nacionalizmi traju cijelo vrijeme. Bilo ih je i 1918. i 1945. Oni potječu j iz osjećaja neravnopravnosti, koji je nekada bio i opravdan, a nekada ne. Iz toga se onda razvila priča o zapostavljenosti vlastite nacije. lako je u teoriji Jugoslavija bila sastavljena od ravnopravnih republika, naroda i narodnosti, kada pogledate kako je izgledao život u Sloveniji, a kako na Kosovu, vidjećete da su postojale drastične razlike između pojedinih dijelova iste zemlje. I u Europskoj uniji postoje velike razlike, recimo, između skandinavskih zemalja i Rumunjske, Bugarske i Hrvatske, ali je pitanje da li te zemlje misle da žive lošije zbog toga što je Švedskoj dobro.
MILOŠEVIĆ: Identitetska politika i jeste de facto nacionalizam. U Jugoslaviji je nacionalizam poprimio vrlo agresivne razmere što i se na kraju završilo ratom. Na sreću, u Evropi ipak ne vidimo da nacionalizam zauzima krajnje, ekstremne pozicije. Među evropskim zemljama ne postoji takva netrpeljivost kakva je bila među i jugoslovenskim republikama. Mislim da nije izvesno da će nacionalizam u Evropskoj uniji dobiti tako maligne razmere kakve je imao u Jugoslaviji.
KARABEG: Devedesetih godina, uoči raspada Jugoslavije, počela je rehabilitacija fašističkih i kvislinških pokreta. Danas u evropskim zemljama postoje partije koje se otvoreno rukovode fašističkim idejama i kojima iz dana u dan raste popularnost.
KLASIĆ: U pravu ste. Generalno se radi i o porastu ekstremno desnih stranaka i pokreta, koji su uvjetovani više vanjskim, nego unutrašnjim faktorima. To nije mržnja prema ljudima iz vlastitog društva, kao što je bio slučaj sa Njemačkom i i Nezavisnom Državom Hrvatskom gdje su predmet mržnje bili Židovi, odnosno Srbi, već je to mržnja prema migrantima.
MILOŠEVIĆ: Sličnost o kojoj govorite je ovog puta zaista više od analogije. To je manje-više ista pojava. Međutim, evropske institucije se tome na neki način prilagođavaju. Unutar Evropske unije, stvara se, da tako kažem, Crna internacionala koja mnogo više preti da i preuzme evropske ustanove, nego što želi raspad Evropske unije. To je drugačija situacija od jugoslovenske, gde nije bilo moguće uspostaviti nacionalistički konsenzus o transformaciji Jugoslavije. Naravno, ima primera kada ekstremni nacionalizam deluje u pravcu izdvajanja nekih članica iz Evropske unije. Međutim, Evropska unija nije ni na kakvoj ivici sloma. Nije nemoguće da kao odgovor na porast ekstremne desnice dođe do višeg nivoa integracije onih zemalja koje sebe smatraju demokratskim i kojima su ljudska prava važna.
KARABEG: U do juče tolerantnoj Češkoj danas ne može da opstane nijedna politička partija koja nije antiemigrantski nastrojena. A možete zamisliti kako je to u Mađarskoj i Poljskoj. Može li mržnja prema migrantima, koja je preplavila jedan deo Evrope, biti faktor destabilizacije Evropske unije?
KLASIĆ: Nedavno sam čuo jedan gorki vic da je u Mađarskoj veća mogućnost da naletite na vanzemaljca nego na migranta. Riječ je o iracionalnim faktorima. Nije uopće potreban veliki broj "neprijatelja" nisu čak potrebne ni činjenice, jer živimo u fake news društvu u kome je lako stvarati paranoju i izmišljati "neprijatelje". I onda, kada krenu krize, vrlo je lako mobilizirati ljude protiv izmišljenog neprijatelja. Ja mislim da smo generalno ušli u društvo mržnje.
MILOŠEVIĆ: Tačno je da je sadašnji talas nacionalizma, pa i šovinizma i fašizma u Evropi usmeren prema nekome ko je spoljni činilac, što nije bio slučaj u Jugoslaviji. Ali u pitanju je jedna te ista ideologija koja je u svojoj biti destruktivna i mrzilačka. U konačnom ishodu ona može imati pogubne posledice. To nije isključeno. Međutim, opet kažem, veoma su različiti konteksti i istorijske situacije. U Jugoslaviji osamdesetih godina svedočili smo krizi umirućeg socijalizma. U današnjoj Evropi svedočimo krizi kapitalizma, ali bez nagoveštaja da bio on mogao biti zamenjen nečim drugim. To je bitna razlika u odnosu na Jugoslaviju. Ekstremni nacionalizam očituje se u Evropi kao opaka i zločinačka retorika, ali neće preći u masovno nasilje, jer će se međunarodni krupni kapital prema njemu drugačije postaviti, nego što je to bio slučaj u Jugoslaviji. Dok moćne finansijske institucije i krupni kapital imaju interes da Evropska unija opstane - bilo u sadašnjem ili u nekom drugom, preuređenom obliku - neće biti većih turbulencija.
KARABEG: Pojedini analitičari kao, recimo, Tim Džuda govore i o balkanizaciji Evrope. Po vama, može li se govoriti o balkanizaciji Evrope?
MILOŠEVIĆ: Na neki način - da, ali sve su to zgodne analogije. Balkanizacija Evrope može biti samo neka vrsta nuspojave, nekakav stihijski proces, a nikako projekt političkih elita koje bi želele da Evropu vrate unazad, ukinu vladavinu prava i demokratske tekovine. Zato je to samo zgodna floskula koja nema stvarni sadržaj.
KLASIĆ: Unatoč svim analogijama, ne možemo uspoređivati demokratsku Europu 2018. godine sa Jugoslavijom osamdesetih i devedesetih godina, u kojoj je tada rijetko što
funkcioniralo, kada je bilo više konkurencije i podmetanja, nego solidarnosti. U krajnjoj liniji, koliko god u Poljskoj, i Mađarskoj, Češkoj, pa i Hrvatskoj danas jačao euroskepticizam, sve te zemlje ne mogu reći da nisu i te kako profitirale od Europske unije.
MILOŠEVIĆ: Ono što je, po meni, najizvesnije - to je Evropa u više brzina, mada ni to nije dobro. Teško je pretpostaviti da će dezintegracioni procesi zahvatili ceo sistem. Neko jezgro, neki oblik povezanosti, uvek će ostati. Ali, kao istoričar moram da imam rezervu, jer istorija pokazuje da se u vrlo kratkom vremenu mogu da dogode degenerativni procesi u političkom životu i u ekonomiji, pa da države i društva budu gurnuti u sukobe.
KLASIĆ: Jugoslavija je živjela sedam decenija, ali je tokom svog trajanja imala takve turbulencije kakve Europska unija do sada nije imala. Volio bih da se projekt Europske unije održi, da se unaprijedi, da izvuče pouke iz vlastitih grešaka i da i ostale balkanske zemlje što prije uđu u taj projekt.
(Radio Slobodna Evropa)
No comments:
Post a Comment