Safeta Biševac: Umro i Milika

Rođen je u selu Pasji Nugo pod Durmitorom 1933. Gimnaziju je pohađao u Pljevljima, a svetsku književnost studirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bavio se novinarstvom, bio je urednik u tada jedinom crnogorskom dnevnom listu Pobjeda. Pokrenuo je više časopisa u Crnoj Gori i regionu. Dobitnik je najveće crnogorske Trinaestojulske nagrade, nosilac više stranih i domaćih odlikovanja i priznanja.

U prošlogodišnjem intervjuu za nezavisni crnogorski magazin Monitor setio se jedne od prvih nagrada. „Učestvovao sam na Prvom književno-likovnom festivalu studenata Srbije i Crne Gore, u Šapcu 1958 godine. Tada sam honorarno radio kao prvi sekretar novoosnovanog pozorišta Atelje 212. Slušam razgovor dok okupljeni za stolom u Ateljeu piju kafu. Čujem priču o festivalu, o nagrađenima. Dodijeljene su tri književne. Brana Petrović dobio prvu nagradu, ne sjećam se imena drugonagrađenog, a treću, kažu, dobila „neka djevojka, zove se Milika Pavlović“, ispričao je prijatelju i novinaru Monitora Veseljku Koprivici.

Poeziju je pisao skoro ceo život. Objavio je trinaest zbirki poezije i više knjiga raznorodne publicistike. Urednik prve zbirke „Vreteno vremena“ (Nolit, Beograd, 1967), veliki Vasko Popa, Pavlovićevu poeziju je ocenio kao „kvalitetno i stilski atipičnu pojavu za crnogorsku scenu“, predviđajući da će značajno uticati na celokupno poetsko stvaralaštvo. Za poslednju objavljenu zbirku poezije „Krila u kavezu“ (Sant Petersburg, Rusija, 2017) Pavlović je odlikovan ruskim državnim ordenom „Zlatna poezija“.

Na početku građanskog rata u SFRJ sa grupom crnogorskih intelektualaca formirao je organizaciju Javnost protiv fašizma – građanski pokret otpora koji se snažno suprotstavljao ratnoj politici 90-ih, fašizaciji društva i šovinističkim progonima po Crnoj Gori. To su oni koji su skandirali: „Sa Lovćena vila kliče, oprosti nam Dubrovniče“, na zgražavanje tada većinske Crne Gore. I Srbije. Među prvima je obišao Bukovicu, oblast pored Pljevalja, odakle je, tokom rata u susednoj BiH, proterano tada većinsko muslimansko stanovništvo i počinjeni brojni zločini.

Kada je Milo Đukanović „prelomio“, odvojio se od Miloševića i promenio politički kurs Podgorice, mnogi su „ušli u to kolo“. Ne i Milika. Večiti opozicionar i borac za ljudska prava i demokratiju. Bio je za nezavisnu Crnu Goru, ali ne ovakvu koju je stvorio Đukanović. Zaboravila je izgleda Crna Gora Miliku Pavlovića, kao što je Srbija zaboravila Miladina Životića ili Bogdana Bogdanovića. Zanimljiva stvar se dešava na našim prostorima. Po mnogima, devedesete su se ili „vratile“ ili nikada nisu „otišle“. Opet su „zvezde“ huškači, borci, predvodnici tadašnjih ratova, a oni koji su se borili protiv ratova i zločina i dalje su s druge strane i omrznuti. Da li je to jedan od razloga zašto mnogi intelektualci više „ne čačkaju mečku“?

Milika Pavlović je za Monitor odgovorio i na pitanje zašto pisci danas uglavnom ćute. „Istina o našoj današnjoj stvarnosti je gorka, a svaka istina se kvari na dva načina – laganjem i prećutkivanjem. Današnji spisatelji najčešće prećutkuju, vjerovatno iz mnogo ličnih razloga… Ne vide, ne umiju da vide ili se plaše gubitka privilegija – u Crnoj Gori ili u Srbiji – zavisno na čijem repu guslaju. A najgromoglasniji su upravo oni najisprazniji, jer sve što je šuplje i prazno – odjekuje. Treba nastojati da se ne učini nikakva sramota. Sramota traje duže nego život“.

(Danas)