Postidite se vlasnici prljavih mašti ako ste pomislili da superanus u prevodu na srpski znači - superčmar. Daleko od toga, superanus na (novo)latinskom znači - suveren, onaj koji je iznad svih zakona. Znate valjda na koga mislim, ali ne mislim samo na onoga na koga vi mislite. Mnogo ih je bilo i biće ih, a Dačić je jedan. Srpski superanusi su promenljiva veličina u apsurdnoj jednačini u kojoj je samo Ivica konstanta.
Elem, pre izvesnog vremena goreopisani Dačić je - najverovatnije pod visokim auspicijama aktuelnog superanusa - u javnost pustio buvu o opciji podele Kosova i blagodatima razgraničavanja na ono "što je srpsko i što je albansko" jer da je to - obrazložio je državotvorac - "najpraktičnije", a i "najbrže", a mene je ta bajata buva, koja već decenijama drema na Crvenim Banovim mnogih ovdašnjih "vizionara", učvrstila u podozrenju da je "na vrhu" pala odluka da se kosovski problem razreši na tradicionalan srpski način - smandrljavanjem, prekonoć, preko kolena, pa da se stvar zaboravi, da bi se potom o proslavama bombardovanja i Oluje arlaukalo da se to nikada ne sme zaboraviti. Znate već priču...
Neće to, međutim, tako lako ići, a zasigurno neće onako kako je išlo na tribinama UKS-a - sat govorancije o nacionalnom biću, pa onda kod Bude, na nacionalno piće i krkanluk - jer kosovski problem nije od juče (nije ni od Miloševićeva vakta), mnogo je on stariji - vekovi su u pitanju - i otuda je razložno pretpostaviti da će - uprkos poslovičnom nestrpljenju obeju strana - njegovo rešavanje zahtevati mnogo vremena.
Kao što onomad napisah: momentalno priznavanje nezavisnosti Kosovo ne bi rešilo nijedan od decenijama taloženih problema, samo bi ozvaničilo, verifikovalo (i ovekovečilo) neprijateljstvo između Srba i Albanaca koje je, da kažemo, srž tog problema. Eventualna razmena ambasadora ne bi sprečila srpske nacionalističke elite - štaviše dala bi im snažan vetar u leđa - da snevaju o ratnom pohodu na "svetu srpsku zemlju", kao što njihove albanske kaunterparte ne bi odvratila od snatrenja o kosovskoj aneksiji Niša, Kraljeva, Mrčajevaca, a možda - pu, pu pu, daleko bilo - i Guče.
Ono što je moguće (i što bi trebalo odmah učiniti) jeste otpočinjanje procesa postepene demilitarizacije i normalizacije odnosa, ne između dva parčeta zemlje, nego između Srba i Albanaca, a tu bi od pomoći moglo biti iskustvo bratskog Kipra, koji je - uprkos gorčini nasilnog otcepljenja jedne trećine ostrva - smogao snage da kiparskim Turcima pruži ruku pomirenja. I to ne na način na koji su i naši državnici spremni da je pruže - verbalno, sa ukrštenim prstima iza leđa - nego realno, tako što su autohtonim turskim Kipranima (koje zvanično smatraju svojim građanima) omogućili dobijanje pasoša, zdravstvenu zaštitu i mogućnost zapošljavanja na južnom delu ostrva. Prekardaših.
Svetislav Basara
Svet
No comments:
Post a Comment