Tuzna vijest...

...koja me jos drzi u soku. 
Umro je nas Milorad Mico Brujic - Bruja! Ne mogu da vjerujem. Druzio sam se s njim emailovima, internetom, blogovima. Osim mozda u djetinjstvu u Banjaluci, nikada se ni culi ni vidjeli nismo. A postali prijatelji jer sa Brujom brzo i lako shvatis da mu mozes vjerovati i biti mu prijatelj.
Nikada utanacili susret, mada ne zivimo daleko jedan od drugoga.
Uvijek nam nesto drugo prece.
I onda strasna vijest:
"Banjalucanin Mico Brujic umro iznenada u drzavi Canada, provincija Ontario u Stoney Creek-u.
Iza sebe je ostavio ozaloscenu majku, suprugu, sina,  kcerku, unuku te voljenog brata Svetu, kao i ostalu rodbinu i prijatelje! Pocivaj u miru dragi Bruja, citacemo tvoj blog...Brujine price.... I neka ti je laka canadska zemlja! Necemo te zaboraviti! Iskreno saucesce porodici. Jaca Gare"

Sada, dok jos uvijek ne vjerujem, razmisljam i o Bruji i nasim zivotima uopste.
Uvijek nam je nesto drugo prece. A onda nas, nenajavljeno i nemilosrdno nesto pokosi i odnese zauvijek.
Tek kada cujemo ovakvu vijest za nekoga koji nam je blizak; tek tada se osvjestimo.
Sada shvatam da nemam ni Brujin telefon. Ne znam ni kada i gdje ce biti ispracen.
A zelio bih ga bar ispratiti.

O Bruji cete vise doznati na njegovim blogovima:
http://brujamica.blogspot.ca/
http://desniblog.blogspot.ca/

Pocivaj u miru, starac moj! Nedostajaces mi!
Porodici iskreno saucesce i neka vam utjeha, ako je sada uopste moze i biti, bude saznanje da smo svi mi koji smo ga upoznali zavoljeli Bruju jer je bio dobar, pozitivan covjek.

Nas Bruja je otisao u petak, u njegov crni petak.
"Crni petak" je i jedna od Brujinih prica. I juce, na Brujin crni petak, iz crnih oblaka nad Ontariom padala je "strasna kisurina". Kao da ga je ispracala....

CRNI PETAK


Sinoć negdje oko osam naveče udari strašna kišurina, brisači jedva razgrću vodu sa stakla; pravi proljetni prolom oblaka. Navukoše se crni oblaci, a ja vraćajuć' se iz Toronta sa Pearson aerodroma primjetih da mi lampica za gorivo signalizira još desetak litara goriva u autu i premda bi se i sa tom količinom mogao dovući do kuće, sama pomisao, na neki nepredvidjen zastoj u prometu, na ovoj kiši natjera me da skrenem na prvu benzinsku u Oakvillu.

Kako je petak, pa još trinaesti, greškom povukoh ručicu i otvorih poklopac prtljažnika, umjesto poklopca za rezervoar goriva. Sad sam u problemu, jer se ta bravica ponekad zbog resetovanja mora ručno podesiti i zatvoriti. Obično koristim privjesak za ključeve sa daljinskim, da bih otvorio gepek, al' ovaj put nisam. Ipak, dobro je, pumpa je natkrivena i nakon uzimanja benzina pokušavam podesiti bravicu, a to se obično radi vještim pomakom jezička bravice unazad. Dok to radim pridje mi mladji čovjek i pridruži se "popravci".

-Imam i ja isti taj "problem" na mom autu, - mislim da to treba ovako napraviti, - prstima pritiskajući pokušava vratiti unazad jezičak bravice.

Za časak mu prepustih popravku u nadi da će to uspjeti riješiti, jer on reče da ima isti problem kod svog auta.

Ne ide, ja opet pokušavam, pa onda opet on i tako radimo naizmjenično, dok njegova sqvadra strpljivo čeka, gledajuć' i nestrpljivo zureći iz auta.

Rekoh nešto po naški, a on me pogleda začudjeno, te me priupita:

-Koji je to jezik?

-Sočni srpskohrvatski, - rekoh.

-Pa mi smo komšije iz Evrope, - ja sam iz Italije, iz Napulja, - jel' znaš gdje je Napulj? - zapita on, vjetrovatno misleći da će dobiti odgovor kao i od ostalih Kanadjana, koji usput rečeno nemaju blage veze ni koji je glavni grad u Kanadi, a kamo li da znaju gdje je Napulj.

-Znam,- kako ne bih znao, - odgovorih mu, a on nema pojma kol'ko bih mu mogao pričati o Reggio di Calabria, pa i dalje o jugu Italije.

Volim ovakve dijaloge, al' kiša neumorno pada, mi smo u redu za gorivo, drugi čekaju na red.

Zaboravismo na trenutak na bravicu i počesmo priču, jer znam da su Talijani sjajni momci, gotovo sazdani kao mi, imaju slične životne navike i temperament kao naši ljudi i uz to kuže sport, eto ti teme za priču, a primjetivši jednog iz njegovog auta u plavom dresu rekoh.

-Onda ti sigurno navijaš za Napoli? - Maradona je igrao za vas. On se brecnu, a vidim da mu je drago.

-Igrao je i dok je igrao navijao sam za Napoli, ali poslije sam više volio Sampdoriju - reče.

Jest, kad vas je vodio Vujadin Boškov, - onda ste bili i šampioni Italije,- pecnuh ga u šali.

-Yes, Boskov..!- prisjeti se on sa čudjenjem.

-I ne samo Boškov, - igrao je za vas i Jugović, Mihajlović, Manćini, isti ovaj što sad vodi Manchester city. Smije se on klimajući glavom, a na licu mu vidim da mu je drago, a ovi iz auta ga samo gledaju i nešto komentarišu. Dobro da nismo počeli još pimplati loptu, onako, na prazno, kol'ko smo se zapričali.

Jel Boskov iz Srbije ili iz Jugoslavije?- zapita on.

On ti je iz Srbije, a onda je bio iz Jugoslavije, - dok je trenirao Sampdoriju.

-Jesi čuo za Riveru, Sivorija, Mazolu, Pratija? - pa dodadoh,- Altafinija, Faketija i Mazoratija?- a ovaj zadnji je bio košarkaš i nikad nije ni postojao kao fudbaler, al' ga dodadoh, samo zato što se rimuje sa ostalim, - a Talijan razvuko osmjeh, od uva do uva.

-Dobro ostavimo sad bravicu, pada kiša, - rekoh, - podesit ću je kod kuće.

Pozdravismo se i on ode u auto kod svojih Talijana. Upališe auto i krenuše, usput osmjehujući se i mašući mi u znak pozdrava.

Da sam neki luzer završio bih ovu priču, petak je, pa još trinaesti, crni oblaci se nadviše nad Ontariom, pada dosadna kišurina, ljudi me mrzovoljno posmatraju iz svojih auta, a ja na njihovim licima vidim da me mrze. Bravica od gepeka mi se pokvarila, ma otišlo sve u božju mater, ma o'šlo sve u pivsku flašu; al' pošto nisam, priču ću završiti:

Juče bješe Crni petak; crni oblaci pokriše Ontario, a padala je i jaka kiša. Imao sam problem sa bravicom i jest da je petak, al' nije ni petkom sve tako crno. Uvijek ima ljudi finih manira, koji su ljubazni, koji žele i hoće da vam pomognu.

Dubravka Ugrešić: NAROD VOLI GADOVE

 ''Narod voli gadove. Zato ih i bira za svoje predstavnike. Gadovi su tu da bi se običan birač pri pogledu na njih sam osjećao boljim. Za taj divan osjećaj spreman je da nosi gada na leđima, kao samog vraga u narodnim pričama. Narod ne voli odlikaše, štrebere. S njima se osjeća manji i inferiorniji. Nedavno sam čitala intervju s jednim velikim i poznatim izdavačem koji uskoro odlazi u penziju, i svoju karijeru završava s gorkom spoznajom da većina ljudi zapravo voli loše knjige. I protiv toga se baš ništa ne može. Tako je, valjda, i s političarima. Narod voli i bira one loše. I to je ljepota demokratije. Niko ne može reći da su se gadovi nametnuli narodu. Ne, narod ih je izabrao. Narod ima pravo da ih zbaci s vlasti. Ali, gle paradoksa, ne zbacuje ih. Postavite sebi jednostavno pitanje: Kako to da najpopularnije pop-zvijezde (i u Hrvatskoj i u Srbiji) tako katastrofalno loše pjevaju? Posljednje presude Haškog tribunala, posebno oslobađanje Gotovine i Markača, iznenađujuće su i za one kojima je pravo profesija, ali i za obične ljude. Mene manje zabrinjava to što su oslobođeni, a više to što su takvi ljudi apsolutni nacionalni heroji, što je silan novac potrošen na njihovu odbranu, što opštine poklanjaju zemljišta pored mora za gradnju njihovih vila, što ljudi besplatno grade hacijende za njih, kako se ne bi patili po hotelima, što dobijaju besplatne koncesije na eksploataciju mora. Takve privilegije nije imao ni Tito, a kamoli bilo ko po rangu niži od njega. Ako nema države, zar nema ni kulture? Kako se druže kultura i država? Koja je to vrsta veze i mecenstva? Na čemu se ta veza zasniva? Na reciprocitetu? Zašto bih ja vas kao država uopšte trebala finansirati? A šta ćete vi zauzvrat dati meni? Postoji, dakle, hiljadu pitanja. Da li oni koji uništavaju tuđe spomenike kulture imaju uopšte pravo na svoje? Da li oni koji uništavaju sopstvene spomenike kulture imaju uopšte ikakvo pravo na kulturu? Da li oni koji uništavaju učesnike u kulturi imaju pravo na išta? ''

Kenichi Ebina Performs an Epic Matrix- Style Martial Arts Dance - Americ...

BANJOLUČKA IZLETIŠTA (1)

Bakrorez Tomislava Krizmana

Vrbas. Na Vrbas su išli oni koji su voleli kupanje i čamce. Zbog brzine rečnog toka čamci su gonjeni dajakom. Na obalama Vrbasa , pod orasima, bila su draga izletišta i nekupača. U kafanama su se mogle dobiti i pečene patke. Kao izletište je bila naročito popularna Ada, otok obrastao drvećem.

Gornji Šeher. U Gornji Šeher se odlazilo zbog kupanja u kupatilima, a i zbog odmora u tamošnjim kavanicama, smeštenim u lepom zelenom ambijentu okruženom brdima i protokom Vrbasa.

Trapisti. U Trapiste se išlo u kantinu Pivovare na sir i buter, a i zbog debele Trapiske šume u kojoj je bila i kantina.

Papirhaus. Radi propagande svog trapiskog piva trapisti su na raskrsnici puta koji sa druma vodi za Trapiste i puta koji vodi od Predgrađa sagradili jedan provizorni lokal u vidu barake pokrivene papirom, radi čega je dobila ovo ime. Preko puta ovog lokala s druge strane samog ćoška uredili su baštu sa stolovima i stolicama i zasadili kestenove i lipove sadnice, a pozadinu nasuli šljunkom i podigli dosta veliko uzvišenje na koje su postavili stalne ljuljaške. Tu su ljudi rado dolazili na pivo, i dovodili sa sobom i decu na ljuljanje. Tako je svakog dana po lepom vremenu bilo u ovoj bašti vrlo živo. Posluga je bila dobra, piće sveže, pa su gosti rado dolazili.

Moj tata je znao često iznajmiti fijaker i sa decom doći ovamo na izlet, pa mi je ovo izletište ostalo u dragoj uspomeni.

Ostala izletišta Banje Luke su bila Gajgarov gaj i Otmarov gaj. Oba ova gaja nalazila su se na Paprikovačkom brdu. Bili su to prostorno dosta veliki hrastovi gajevi obrasli zrelim stablima koja su se visoko dizala u visinu. U tim gajevima su vlasnici, austrougarski oficiri, uredili prostor za izletišta. Tu su sagradili ugostiteljski objekat koji su nazvali Švajcarijom i u njemu su se mogli dobiti mleko, sir i buter, te suhomesnata roba, kao i piće. Pored stolova i klupa, za posetioce je bila uređena kuglana. Kegle su obarane kuglom koja je bila obešena o tavanicu. Osim toga, bile su uređene i ljuljaške načinjene od dugačkih hrastovih žioka na kojima su utvrđene daske za sedenje. Ljuljaške su bile pričvršćene na visokim hrastovima, tako da su se mogle pokretati.

Ispočetka je poseta ovim gajevima bila dobra, ali posle ih se svet zasitio. Gajevi su iskrčeni i na njihovom mestu podignuti vinogradi, pa se i kasnije odlazilo na izlet u grožđe.

Pored ovih izletišta na ovoj strani postojalo je i poznato izletište Petrićevac. Ono je godinama služilo kao izletište za škole i razna društva i tu su se izvodile njihove priredbe. Vlasnici Pišteljići su ovde podigli i ladaru sa pokrivenom kuglanom, a otvorena je i gostiona.


Zlatko Puvačić (1900-1982), 'Iz stare Banje Luke'

DAVID GARRETT - Csárdás (Hungarian Dance), composed by Vittorio Monti.

Tursko proljeće?

Vec duze citamo i slusmo vijesti o sukobima demonstranata i policije u Turskoj i pitamo se da li je otpocelo "Tursko proljece".
Zanimljivo je da je neposredan povod za bunt rusenje parka Gezi u Istambulu da bi se izgradio trzni centar.
Nedavno se u nasem gradu, koji se i dalje zove Banjaluka, desio bunt sa istim povodom.
Medjutim, svaka slicnost izmedju ova  dva bunta se tu gubi.  
Jedino je slicna reakcija vlasti. Uostalom nije ni to slucajno; Erdoganovi preci su vladali nasim prostorima vjekovima i sigurno ostavili velikog traga i na danasnje vlastodrsce u Banjaluci i drugdje. Ohola i omalovazavajuca reakcija kao i odnos prema narodu kao podanicima ( raji) je zajednicka za  obje vlasti.  
Ovi u Turskoj pokazuju ipak vise demokraticnosti. Oni cinicno svojim podanicima nude referendum sa pitanjem, da li na mjestu parka graditi trzni centar ili dzamiju!!?
Buduci da je demokratija na Balkanu reverzan proces, vlastodrsci u Banjaluci ne nude cak ni cinizam.
Uostalo, procitajte ovu sadrzajnu analizu bunta o Turskoj.
Prije nego vas pustim da je u miru procitate, ne mogu a da, za one kojima se poredjenje Banjaluke i Istambula nece svidjeti, ne podsjetim da je Istambul najveca istorijska metropola u Evropi, da je 16 vjekova bio metropola hricanstva i 5 vjekova islama; da je, sa populacijom od skoro 14 miliona stanovnika, najveci grad u Evropi (istina, racunajuci i Azijski dio)... 

**********************

Pet demonstranata poginulo. Policijska vozila zapaljena. Barikade na ulicama. Stotine hiljada radnika u štrajku. Protesti širom zemlje.
Nije u pitanju Zukoti park.

To je park Gezi, koji se nastavlja na trg Taksim – jedna od retkih preostalih zelenih površina u Istanbulu. Kada su buldožeri 28. maja ušli u park Gezi, progresivna koalicija „Taksimska platforma“ obavestila je svoje simpatizere da vlada namerava da sprovede u delo planirano rušenje parka da bi tamo bio podignut tržni centar.

Izgrađen 1920-ih kao „prestižni projekat“ postotomanske turske republike, trg Taksim je dugo godina bio bojno polje kaljenja turskog identiteta. Na trgu se nalazi Spomenik Republici, podignut 1928. u slavu petogodišnjice Ataturkove sekularne moderne države. Kao višedecenijsko mesto za okupljanje i demonstracije, Taksim je i srce turskih radničkih i društvenih pokreta. Generacije radnika tu su se kamenicama iz kaldrme obračunavale sa policijom i vojskom boreći se za slobodu i demokratiju.
Ali pravi značaj Taksima možda je banalniji: svake nedelje hiljade mladih građana Istanbula uče, razgovaraju, jedu, piju, flertuju i opuštaju se zajedno na trgu i okolnim prostorima. Taksim je oduvek bio kuća naroda.

Plan turskog premijera Redžepa Tajipa Erdogana da preuredi trg, deo je njegovih planova za preuređenje čitavog turskog društva. Kao islamski konzervativac koji je ograničio prodaju alkohola i uveo religiju u sekularno obrazovanje, Erdogan je izvršio preraspodelu bogatstva u korist siromašnih šireći dostupnost zdravstvene zaštite i uvodeći druge socijalne programe za svoje biračko telo, ali je istovremeno i pomagao bogatašima kompradorskim građevinskim šemama, ukidanjem propisa i uvođenjem stranih investicija i trgovine. Reč je o delikatnoj formuli koja se oslanja na privlačenje stranog kapitala u Tursku radi podsticanja ekonomskog rasta koji može da smanji socijalne tenzije. Ta formula je od 2003. bila dovoljno efikasna da održi Erdogana na vlasti.

Erdoganova ekonomska formula nije savršena. Skoro 40 procenata stanovništva Turske živi u teškom siromaštvu i zarađuje manje od minimalne mesečne plate od 773 lire (oko 310 evra). Nezaposlenost mladih oscilira oko 18%. Prema žurnalu Middle East Quarterly, formalna nezaposlenost je prošle godine porasla 5 procenata. Potrošački dug je porastao 40 procenata od 2012. Nejednakost prihoda takođe je u porastu i najbogatijih 20% stanovništva uzimaju više od polovine ukupnih prihoda, dok najsiromašnijih 20% dobijaju samo 6%. Takvu nejednakost pogoršava regresivno oslanjanje na PDV.

Pretvaranje parka Gezi u tržni centar samo je jedan od mnogih nepopularnih velikih građevinskih projekata koji se temelje na onome što geograf Dejvid Harvi zove „akumulacija putem iseljenja“, na privatizaciji javnog dobra i proterivanju stanovnika sa njihove zemlje kako bi se raskrčio put kapitalističkim investicijama. Erdogan planira da prekomponuje Istanbul u, kako teoretičar urbanizma Majk Dejvis to zove, „zli raj“, oazu za eksploatisanje radnika, nesputanu propisima i radničkim organizovanjem, usled čega će nejednakost narasti do visine spekulativno finansiranih nebodera koji bacaju senku na sirotinjska naselja u njihovom podnožju.
Ali planom za preuređenje Taksima, srca ovog grada, Erdogan je možda otišao predaleko.
Masakr na trgu Taksim
Veze turske radničke klase sa Taksimom vrlo su duboke. Prvog maja 1977, stotine hiljada radnika okupili su se na trgu da čuju govor predsednika Konfederacije revolucionarnih sindikata Turske (DISK), Kemala Turklera. Pod uticajem socijalističke i marksističke doktrine, DISK je formiran deset godina ranije kao leva frakcija apolitične Konfederacije turskih sindikata (TÜRK-İŞ).

Kada su odjeknuli pucnji iz obližnjeg hotela Ceylan Intercontinental, usledio je haos. Policijska vozila su uletela u masu, sirene su zavijale i u panici je poginulo 34 ljudi, neki od metka a drugi tako što su pregaženi. Do danas niko nije odgovarao za ova ubistva, iako mnogi aktivisti tvrde da je za njih odgovorna turska vlada u sprezi sa desničarskim ekstremistima i CIA-om. Masakr na Taksimu bio je uvod u državni udar protiv turske vlade 1980. i uspostavljanje vojne vladavine.
Vojna hunta je zabranila prvomajske demonstracije na Taksimu, zaplenila imovinu DISK-a i zabranila ovu organizaciju. Država je optužila 1.477 sindikalnih aktivista za „rušenje ustavnog poretka“, i osudila ih na zatvorske kazne od pet do petnaest godina. Turklera su usred dana pred njegovom kućom ubili desničarski ekstremisti. Vlada je uvela nove restriktivne zakone o radu, drastično smanjujući radnička prava na organizovanje i štrajk i pokušavajući da radnike natera da pređu u reformistički sindikat TÜRK-İŞ.
Vojska je pritom pojačala progon kurdske manjine, zabranjujući upotrebu kurdskog jezika u državnim ustanovama, iako su Kurdi činili oko 18% stanovništva. Odgovarajući na sistemsko ugnjetavanje, Kurdska radnička partija (PKK) je 1984. započela gerilski rat protiv turske države tražeći nacionalnu autonomiju. U naredne dve decenije, rat je odneo preko 40.000 života, pružajući turskoj državi opravdanje za oštru represiju nad društvenim pokretima.

Nakon borbe koja je trajala preko deset godina, DISK se izborio za ukidanje presuda iz 1980. i ponovo se pojavio kao radnička organizacija 1992. Ali uprkos formalnom postojanju ustavne demokratije, turska država je nastavila da vrši represiju nad društvenim pokretima.
U protekle dve decenije, protiv Turske je Evropskom sudu za ljudska prava podneto preko 16.000 tužbi, za kršenje slobode govora, slobode štambe, slobode udruživanja i drugih neotuđivih prava. Prema podacima „Reportera bez granica“, 70 novinara trenutno „čami u turskim zatvorima“, što Tursku smešta na 154. mesto od ukupno 179 po slobodi štampe.
Kršenja radničkih prava su takođe endemska, a država često označava tipične sindikalne aktivnosti kao „terorizam“. Samo tokom ove godine, policija je uhapsila stotine sindikalaca, naročito onih iz KESK-a (sindikata radnika javnog sektora). Turski zakon propisuje da sindikati moraju da obezbede dozvolu policije za održavanje sindikalnog sastanka, a policiji je dozvoljeno da snima čitav sastanak. Restriktivno političko okruženje predstavlja eksteman izazov za organizovanje, što je sindikalno članstvo svelo sa 10,6% 1999. godine na svega 5,9% 2011.
Uvod u pobunu
Taksim je bio u središtu borbe u svakoj fazi pobune. Od 2006, svakog Prvog maja radnici su se sukobljavali sa policijom pokušavajući da prošetaju do Taksima da obeleže masakr iz 1977. Reagujući na pritisak, turska vlada je 2009. izglasala ponovno uvođenje Prvog maja za državni praznik, i odobrila nekim sindikalnim vođama da na trgu održe komemoraciju.
To je bio prvi korak. Od 2010. prvomajske šetnje do Taksima rasle su iz godine u godinu. Na zajedničkim demonstracijama četiri turska radnička sindikata 2011. učestvovalo je 200.000 radnika. Naredne godine, na ulice je izašlo preko 600.000 radnika. Na Taksimu se često organizuju i demonstracije za prava žena, LBGT prava, protesti protiv uništavanja životne sredine i mnogi drugi. Jesenas je na Taksimu održan protest solidarnosti sa preko 1.700 kurdskih političkih zatvorenika koji su štrajkovali glađu i borili se za pravo da govore svojim jezikom i za slobodu uhapšenog vođe PKK Abdulaha Očalana.

Erdogan je ovde zapalio fitilj trenutnih nemira u Turskoj. Navodeći kao razlog radove na svom omiljenom projektu za radikalno preoblikovanje ovog prostora, krenuo je stopama vojne hunte iz 1980. i zabranio prvomajske demonstracije na trgu, ignorišući odluku iz 2009. Kako bi podvukao važnost toga da demonstranti ne prilaze gradilištu, izveo je na ulice preko 3.000 specijalaca.
Ovo se nije dopalo turskim sindikalcima, koji su se oglušili o zabranu. Hiljade radnika, uz podršku socijalista, komunista, kurdskih nacionalista, samozvanih islamskih antikapitalista, feminista, LBGT i ekoloških aktivista pokušalo je da dođe do trga Prvog maja.

Policija je reagovala pendrecima, suzavcem, gumenim mecima i šok bombama. Prekomerna policijska represija izazvala je poređenja sa intervencijama vojske ranijih decenija. Generalna sekretarka Međunarodne konfederacije sindikata Šaran Barouz piše: „Vozačima autobusa koji su sakupljali radnike po fabrikama policija je oduzimala dozvole, a mostovi preko Zlatnog roga koji dele Istanbul podignuti su prvi put od 1970. da spreče radnike da dođu do Taksima.“
Policija je povredila preko 200 radnika, dok je 70 njih uhapšeno. Ali vladi nije bilo suđeno da istera svoje.
Okupiraj Gezi

Oko 50 aktivista odazvalo se na poziv Taksimske platforme 28. maja, pa su u parku Gezi podigli šatore da blokiraju buldožere.
Policajci su okupljene ljude prskali suzavcem. To je bio loš marketinški potez. Slika policajca koji izbliza prska suzavcem krhku ženu u crvenoj haljini brzo se proširila internetom. Umesto da uguši pokret, policija je zapalila požar nezadovoljstva. Do naredne večeri park je okupiralo 3.000 ljudi. Atmosfera je bila praznična i mnogi su otvoreno kršili novu zabranu javnog konzumiranja alkohola.
Tridesetog maja u 4.30 ujutru represija je krenula svom snagom.
Aktivista Kivanč Elajčik piše: „Kada sam se ujutru probudio, kamp se davio u suzavcu i svi su izbezumljeno trčali. Policajci su zapalili šatore. Počupali su mlada stabla koja su zasađena prethodnog dana. Buldožeri su radili pod zaštitom interventne policije.“

Ali ljudi nisu ustuknuli. Još demonstranata je izašlo na ulice, sukobljavajući se sa specijalnom policijom. Do večeri, lekari volonteri na trgu Taksim prijavili su preko 1.000 povreda.
Jedan učesnik, koji se predstavio samo kao „Čapuler“ (aluzija na Erdoganovo uvredljivo nazivanje demonstranata „čapuldžu“, što na turskom znači „razbojnici“), rekao je; „Slike brutalnosti su se proširile… zatim je ovo preraslo u pobunu. Pobunu protiv desetogodišnjeg državnog kriminala. Protiv masakra nad kurdskim narodom, protiv zabranjivanja svih protesta, protiv brutalnosti za Prvi maj, protiv zabrane alkohola, protiv takozvanih „projekata za obnovu“ koji hoće da unište romska i kurdska radnička naselja i da ih pretvore u tržne centre i luksuzne zgrade. Protiv svih seksističkih mera kao što su one protiv abortusa, protiv uništavanja šuma u crnomorskoj regiji da bi se izgradile hidroelektrane, protiv nuklearnih elektrana… sve što su ovi ljudi morali da trpe je eksplodiralo. U pitanju je bilo nekoliko stabala, ali su ona simbolizovala mnogo više.“

Društveni pokret je rođen.

Međutim, vlada je odbila da se povuče. Trideset prvog maja u 4.30 ujutru, policija je izvršila dotad najbrutalniji napad. Taksim je preplavljen suzavcem i drugim hemijskim otrovima. Jedan demonstrant je preživeo srčani napad, jednoj učiteljici je slomljena ruka. Međutim, još demonstranata je izašlo na ulice boreći se sa policijom za kontrolu nad trgom.

Vesti su se brzo proširile po istanbulskim kvartovima i počela je da se formira plebejska vojska za osvajanje Taksima. Hiljade demonstranata krenulo je preko Bosforskog mosta koji spaja azijski i evropski deo grada. Izdržali su suzavac i šok bombe, probijali policijske barikade i slivali se na Taksim.
Protesti su se proširili na Ankaru i Izmir, što je dovelo do novih obračuna sa policijom. Do vikenda je narastao značaj ovog pokreta za Tursku.
Stotine hiljada ljudi demonstriralo je po većim i manjim gradovima širom zemlje, tražeći ostavku Erdoganove vlade. Bio je to skup raznih pokreta, solidarnost je nadilazila razdore koji dele tursko društvo. Anarhisti, sindikalisti, feministkinje, kemalisti i turski autonomaši pronašli su jedinstvo na ulici. Oko jedan popodne u nedelju 1. juna, Istanbul je odzvanjao od zaglušujuće buke hiljada šerpi i tiganja.
Možda shvatajući da će nastavak brutalnih mera samo izvesti ljude na ulicu, policija je napustila Taksim, koji je postao autonomna zona u centru Istanbula. Bez pomoći političkih stranaka i sindikata, demonstranti su organizovali sistem samouprave na trgu. Patrole čistača su održavale higijenu, a aktivisti su odvraćali ljude od alkohola kako bi se svi posetioci osećali bezbedno.
Erdoganova vlada je očajnički oscilirala između osuđivanja protesta i mlakih pokušaja da umiri demonstrante izvinjenjima. Razjareni premijer i dalje namerava da nastavi s rušenjem parka Gezi, naziva demonstrante „vandalima“ i „ekstremistima“, i krivi Tviter i „strane plaćenike“ za pobunu. Trideset troje ljudi je uhapšeno zbog poruka na Tviteru u kojima su pominjali proteste. Ali ako za Erdogana stvari stoje loše, postaće još gore.
Radnici uzvraćaju udarac
Četvrtog juna, Savez sindikata javnog sektora (KESK) objavio je da će njihovih 240.000 članova stupiti u dvodnevni štrajk i zatražio od svojih radnika da obuku crninu kako bi pokazali solidarnost sa demonstrantima. DISK je pozvao na opštu obustavu rada 5. juna. Tako su se pridružili radnicima Turkish Aerlinesa, avioprevoznika čijih je 49% u državnom vlasništvu, koji su već obustavili rad 15. maja zbog malih plata i nametanja konzervativnih muslimanskih kulturnih vrednosti u kompaniji. Pod uticajem Erdoganove partije, uprava je želela da zabrani neke boje karmina i prodaju alkohola u avionu.

Ulaskom sindikata u borbu, demonstranti su dobili moćnog saveznika. Upravo je generalni štrajk egipatske radničke klase 2011. gurnuo Mubarakovu vladu u provaliju. Ali Taksim nije Tahrir. Dvodnevni štrajk nije eskalirao u generalni štrajk, i pokret je u defanzivi. U utorak je policija ponovo napala Taksim. Obračuni su trajali do srede, a demonstranti su odgovarali na suzavac Molotovljevim koktelima, kamenicama, flašama i drvenim štitovima. Na kraju su demonstranti odneli pobedu, i hiljade njih je do četvrtka ponovo okupiralo park Gezi i Taksim.
Pošto je poražen na ulici, Erdogan je izdao ultimatum u televizijskom obraćanju: „Ovo je moje poslednje upozorenje: majke, očevi, molim vas da povučete svoju decu odande. Park Gezi ne pripada okupatorskim silama. On pripada svima.“
Nasuprot pretnji da će ponovo poslati policiju na trg, Erdogan se zatim uveče sastao sa predstavnicima Taksimske solidarnosti.
Nakon sastanka, predstavnik ove protestne grupe rekao je novinarima: „Premijer je rekao da ako se na referendumu pokaže da je većina građana za očuvanje ove oblasti kao parka, oni će to poštovati. Njegov komentar da projekat neće biti nastavljen dok sud ne objavi svoju odluku predstavlja večerašnji pozitivan rezultat.“
To jeste pobeda, ali ostaje da se vidi da li će Erdoganov ustupak demobilisati pokret. Pobuna je prerasla u nešto više od zaštite 600 stabala u parku Gezi. To je odbijanje neoliberalizma, represije nad sindikatima i društvenim pokretima.
Ako protesti ponovo eskaliraju oko širih zahteva, buntovnici će morati da se izbore sa mnogo jačim snagama od turske neoliberalne elite. Poput egipatskog Mubaraka, Erdogan je bliski saveznik Sjedinjenih Američkih Država, koje su Turskoj dale preko 12,5 milijardi dolara ekonomske pomoći i preko 14 milijardi vojne pomoći. U Turskoj se nalaze američke vojne baze i ona je prozapadni branik regiona. Spoljnopolitički komentatori izražavaju dominantno gledište američke elite, koja u pobuni vidi potvrdu – umesto odbacivanja – zapadnog kapitalizma, epizodu u bolnoj turskoj evoluciji u liberalno evropsko društvo. Za njih je neoliberalni kapitalizam, kako Fransis Fukujama kaže, „kraj istorije“, najbolji od svih mogućih svetova koji nema alternativu. Oni će učiniti sve što mogu da od svake potencijalne promene režima naprave „baršunastu revoluciju“, vodeći računa da novi gazda jako podseća na starog.
Kako god se situacija bude razvijala narednih nedelja, jasno je da ovo nije prva i da sigurno neće biti poslednja masovna pobuna, dok nezaposlenost, divlja korupcija, državna štednja i porast cena hrane generišu ogromne društvene napetosti širom sveta. Možemo li da odemo dalje od kraja istorije? To niko ne zna, ali je jasno da je pobuna najbolji izbor puta.
Erik Forman, In These Times, .
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net,

Branka Petrić: Bili smo jedno drugom sve

Piše: Željko Slunjski
Foto: Davor Žunić i Gloria arhiva
Izvor: Magazin Gloria

Život bez Bekima trenutno ima dva lica. Jedno pokazujem kad izađem napolje i kad treba da živim kao i sav ostali svet, a drugo je samo moje, kad sam sama kod kuće ili dok u predvečerje, kad više nema toliko ljudi, sedim na steni pokraj mora zagledana prema Vrbniku i prisećam se mnogih leta koje smo Bekim i ja proveli u Novom Vinodolsku. I u kojem se, jedne zvezdane noći, rodila naša ljubav. Znam da će vreme koje mi ide u susret biti sve teže, ali moram se s tim nositi.

Možda još nemam potpunu svest šta se dogodilo i šta me čeka. Imam koleginica koje su ostale bez životnih ljubavi i mnogo je teže onima koje nemaju decu. Zahvalna sam sudbini što su moji sinovi oko mene i što su mi veliki podsticaj za život. Dok imam osećaj kako sam nekome potrebna, onda i moj život ima smisla - kaže Branka Petrić, sedamdesettrogodišnja glumica i supruga Bekima Fehmijua, prve stvarne filmske zvezde s prostora bivše države, koji je pre dva i po meseca, u 74. godini, hicem u slepoočnicu oduzeo sebi život.
Branka Petrić priznaje da se lomila treba li da ćuti i istinu o svom suprugu sačuva za sebe, ili pak da govori o njemu, pokaže koliko je bio poseban i svojim sećanjima podseti na glumca kome je uloga Belog Bore u kultnom filmu “Sakupljači perja” iz 1967. otvorila najpre put prema vrlo gledanom italijanskom serijalu “Odisej”, a zatim i prema svetskoj slavi. Ali, prevladala je ljubav i poštovanje prema čoveku s kojim je provela više od četiri decenije.
Za nju Bekim Fehmiju, glumac rođen u Sarajevu, a odrastao na Kosovu, nije bio prvi albanski akademski školovani glumac i prva filmska zvezda s međunarodnim ugledom u bivšoj državi, već pažljiv suprug koji ju je poštovao i podsticao u njenoj glumačkoj karijeri. Iako su u njegovom zagrljaju tokom dvadeset godina inostrane karijere bile dive poput Ave Gardner, Širli Meklejn, Irene Papas, Olivije de Hevilend, Ane Mofo, Kendis Bergen i Klaudije Kardinale, njegova životna ljubav bila je i ostala supruga Branka Petrić. Koja ga je, baš kao i Penelopa Odiseja, dvadeset godina verno čekala u njihovom stanu na desetom spratu solitera na beogradskoj Zvezdari. I kojoj se s radošću vraćao sa svakog snimanja.

Kad se setite poslednjih dana vašeg supruga, jeste li po bilo čemu mogli naslutiti da će sebi oduzeti život?

- Ne. Jer da jesam, sigurno bih na sve moguće načine pokušala da ga sprečim. Tih poslednjih dana Bekim je bio isti i ništa nije nagoveštavalo da je tragedija na pomolu. Dan ranije igrala sam predstavu “Tako je moralo biti” u kojoj glavni lik sebi život oduzima hicem iz pištolja. Kakve li ironije! Sutradan ujutro bili smo zajedno kod kuće, a oko 14 sati rekla sam Bekimu da idem kod frizera. Dopratio me do vrata i pitao imam li te večeri predstavu. Odgovorila sam da nemam i da ćemo celo veče biti zajedno, i on me zagrlio. Ni po čemu nisam osetila da ga poslednji put vidim živog. Vratila sam se za manje od sata, jedva čekajući da mu pokažem svoju novu frizuru, a dočekala me sablasna praznina. Najpre sam ušla u dnevnu sobu, ali mog supruga tamo nije bilo. Kako sam prolazila stanom tako bih zavirila u dečje sobe, pa na terasu, ali ni tamo nije bio. Na kraju sam ušla u radnu sobu u kojoj je kućna biblioteka i računar. Bekim je ležao na otomanu boje višnje sasvim prekriven belim čaršavom. “Ma vidi kakva mi je frizura”, govorila sam dok sam prilazila ležaju, čekajući kao i uvek njegov komentar, ali odgovora nije bilo. Čak sam ga u čudu pitala zašto je tu legao i još se pokrio po glavi.

Kad ste shvatili šta se dogodilo?

- Čim sam podigla čaršav. Glava mu je bila na jastuku koji je doneo iz naše spavaće sobe, i da nisam videla pištolj u njegovoj desnoj ruci kojom je pucao u slepoočnicu i malo krvi na čelu i po kosi, mislila bih da je čvrsto zaspao. Na stočić pokraj računara stavio je ličnu kartu, oružni list i oproštajno pismo naslovljeno na mene, sinove i njegovu braću. Mislim da se pokrio čaršavom da odmah ne doživim šok i da se ne zaprljaju zidovi. Kakva estetika smrti. O svemu je vodio računa. Da sam mu sat vremena ranije rekla da to veče imam predstavu, sigurna sam da bi naum odgodio za neki drugi dan, jer je znao da bi u tom slučaju predstava morala biti pomerena.

Šta je vaš suprug napisao u oproštajnom pismu?

- Pismo je bilo napisano lepim rukopisom, pa ga je, možda, i ranije napisao, i u njemu nam je poručio da nas voli, da odlazi vrlo miran i odlučan. Nije hteo da o tome obavestimo javnost niti da oproštaj bude javan. Način na koji je otišao i sve što se oko toga zbilo, govori da se nije bojao smrti i to mi je velika uteha.

Sigurno vam je hiljadu zašto prolazilo kroz glavu. Jeste li nakon dva i po meseca dokučili šta ga je nagnalo da sebi oduzme život?

- Bekim je vrlo teško podnosio sve što se događalo na ovim našim prostorima. Od uništavanja Vukovara, opsade Sarajeva, granatiranja Dubrovnika, rata na Kosovu, bombardovanja Beograda… U našoj kući je bilo mnogo više patnje nego u porodici koja ima samo jednu veru i osećaj pripadnosti samo jednom narodu. Zbog svega toga Bekim je naprosto - zaćutao. Filmske ponude su i dalje stizale sve do 1998. Italijani su, na primer, snimali film prema romanu Meše Selimovića “Derviš i smrt” i Bekimu su ponudili ulogu kadije. Čak je bio i pristao. Silno sam se tome radovala, jer je trebalo da se snima u Turskoj. Zamišljala sam kako ćemo zajedno šetati po Istanbulu. Ali, na kraju se predomislio i rekao: “Gotovo!” Povukao se u sebe, pustio je bradu i retko izlazio. Uglavnom kad bih imala predstavu. Tada bi rekao: “O, danas imam izlaz”. Uvek me posle predstave čekao u pozorišnom kafiću razgovarajući s mlađim glumcima. Na premijere nije dolazio, već samo na generalnu probu. Vrlo je malo jeo. Voleo je da dan završi nečim slatkim. Često bi poželeo sutlijaš. Voleo je i pršut s dinjom, što je naučio uz italijanskog producenta Dina de Laurentisa s kojim je radio na serijalu “Odisej”. Naš sin Hedon rekao je da je živeo asketski kao samuraj i umro kao samuraj. Bekim je u februaru ove godine doživeo lagani moždani udar. Posle toga nije baš najbolje video pa sam mu svaki dan skoro sat i po čitala novine. Neretko bih i zaspala s njima u ruci. Doktori su mu govorili kako jako dobro izgleda, ali nalazi baš i nisu bili najbolji. Verovatno ga je sve skupa dovelo u stanje s kojim više nije mogao da se nosi.

Kako ste se oprostili od supruga?

- Za vreme ćutanja Bekim je napisao autobiografsku knjigu “Blistavo i strašno”, na čijoj je poslednjoj stranici ispisao stihove pesme o pčeli, kojom ga je njegova nepismena, ali s gospodstvom rođena mama Hedija budila i ispraćala u školu. Snaha Snežana predložila je da ga ispratimo Betovenovom “Odom radosti”, na čemu sam joj zahvalna, jer u tim trenucima toga se ne bih dosetila. A sin Uliks pitao me bih li kasnije imala snage da otpevam tatinu omiljenu pesmu. Odgovorila sam da bih, iako sam se bojala da ne počnem plakati i da mi glas ne zadrhti. Ali, skupila sam svu snagu i hrabrost i kad je na ispraćaju utihnula “Oda radosti”, stala sam uz kovčeg i zapevala mu tu pesmu koju mi nikada nije dopustio da pevam sama, već smo to činili skupa. Ovaj put pridružili su mi se naši sinovi. Bila sam pod blagim sedativom pa sam izdržala taj trenutak, ali su drugi plakali. Ako nas je Bekim slušao, bio je zadovoljan. No, to je bio oproštaj za javnost, a ja sam se od Bekima oprostila nekoliko dana nakon kremiranja, u rano jutro, u Prizrenu. Samo najuža porodica znala je da je želja mog supruga bila da mu se pepeo prospe u Bistricu. Uliks je zakoračio u tu brzu rečicu i prosipao pepeo za kojim sam nesvesno potrčala ne bih li ga zaustavila. Za dva dana to se pročulo u Prizrenu, pa su na most na kojem smo i mi stajali, došli mnogi da se i oni oproste od njega. Jedna žena je otpevala takođe njemu dragu pesmu, a Bistrica je bila puna cveća koje su ljudi ubrali u svojim vrtovima.

Od kada ste znali za tu želju svog supruga?

- Budući da nije bilo moguće predvideti ko će od nas dvoje pre otići s ovoga sveta, davno smo našim sinovima rekli svoje želje. Bekimova je bila da mu se pepeo prospe u Bistricu, a moja da to isto učine, ali u novljanskom moru.

Iako su rane još duboke, čega se s radošću prisećate?

- Kao što sam rekla na komemoraciji u Prištini, s tim čovekom sam provela više od četiri decenije i naš zajednički život je istinski protekao u pravoj ljubavi. U svemu sam ga podržava i sledila. Jedino nisam stigla da naučim albanski. Ali za to imam dobar razlog. Kad je, naime, upisao pozorišnu akademiju, pomagala sam mu da dobro nauči tadašnji srpskohrvatski jezik. Posle sam ga za ulogu Odiseja učila italijanski. Kako mu je ta uloga otvorila i vrata Zapada, učila sam s njim i engleski. Albanski sam naprosto zakasnila da naučim. Često se setim tih naših učenja, našeg upoznavanja, početka naše ljubavi, nekih samo naših zajedničkih trenutaka koji su nam tako mnogo značili, i na taj način u mislima sam opet s Bekimom.

Kako ste se upoznali?

- Bili smo kolege na akademiji. On je mene prvi zapazio, premda žene obično prve šacuju. Bio je nenametljiv i ničim nije davao do znanja da ga neka devojka privlači. Ali je devojke privlačio i da ništa ne čini, što je svakako bilo intrigantno. Kad je reč o nama, nije to bila ljubav na prvi pogled. Nekoliko godina mi je bio samo kolega. Bio je vrlo marljiv, ozbiljan i sasvim posvećen studijama, izrazito mršav, imao je divne ruke, lep hod, a ja sam volela njegove za muškarca neobično dugačke trepavice. Savršeno je plesao i na časovima plesa na akademiji on i ja bili smo najredovniji pa je profesorka volela da nas spaja u par. U par nas je 1960. spojio i reditelj Bojan Stupica, koji nam je dodelio ulogu muža i žene u predstavi “Jaje” Ateljea 212. Kako su probe za tu predstavu trajale dugo u noć, Bojan nas je često autom vozio kući. U jednom trenutku Bekim me pitao hoću li biti njegova devojka, a ja sam mu odgovorila: “Suviše si mlad za mene”. Tu rečenicu smo kasnije često ponavljali. Tih godina je moje biće čeznulo za nekim drugim iskustvima, ali Bekim mi se uvek sviđao. I često je bio moj vitez. Na primer, tokom gostovanja u Splitu pred jutro smo se odnekud vraćali i neka nam je grupica nešto dobacivala. Bekim je skinuo kaiš s pantalona i krenuo prema tim mladićima. Naravno, imponovala mi je njegova neustrašivost.

Kad je među vama zaiskrila ljubav?

- E, tada je već imao dve Arene iz Pule. Zajedno s nekoliko glumaca u leto 1963. posetio me je u Novom Vinodolskom. I tu nam se desila ljubav. Bekim je voleo Novi Vinodolski, rado je dolazio leti i uživao u anonimnosti koju su mu omogućavali moji sugrađani, vole ga i naša deca, kao i naša petnaestogodišnja unuka Nika. Zato je za mene Novi mesto najlepših uspomena. Ali i tuge i sete, jer na novljanskom groblju počivaju moji roditelji.

Kako je vrtoglav uspeh vašeg supruga s filmom “Sakupljači perja” uticao na vašu vezu?

- Taj film je na festivalu u Kanu osvojio dve nagrade, što je Fehmijuu otvorilo put prema “Odiseju”, italijanskom serijalu koji se s velikim uspehom prikazivao i na našoj televiziji. U to vreme je uglavnom snimao u Rimu, gde smo se i venčali u februaru 1968. Bila sam u četvrtom mesecu trudnoće s Uliksom, koji je i dobio ime po spomenutom serijalu. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu dobila sam sedam slobodnih dana i odletela u Rim. Bez ijednog za venčanje potrebnog dokumenta. U ambasadi su se čudili što nemamo čak ni izvode iz matične knjige rođenih. I tako smo se sedam dana baš lepo provodili po Rimu, nakon čega sam se vratila u Beograd - i slagala da smo se venčali. Naravno, isti dan sam izvadila svoju “krštenicu”, a moja mama, kojoj je bilo i te kako stalo da joj se kćerka venča, otišla je po Bekimovu u Sarajevo. Sa sledećim vikendom poklopila su mi se tri slobodna dana pa sam opet odletela u Rim. I tada smo se stvarno venčali. Kumovi su nam bili tadašnji ambasador Srđan Prica i Zorica Budisavljević, sestra Jovanke Broz, čiji je suprug bio konzul. S venčanja nemam nijednu fotografiju. Sledeći dan Bekim je u restoranu “Piccolo Budapest” u starom delu Rima napravio slavlje za celu ekipu “Odiseja”. Svirali su mađarski cigani, bila je ludnica i sve čaše su bile razbijene. Došla je sa svojim dečkom i Beba Lončar, u to vreme velika italijanska filmska zvezda. Videvši me kako poput tužne vrbe sedim za stolom, prišla mi je i pitala zašto i ja ne razbijem čašu. A meni je bilo toliko mučno i loše sam se osećala, da nisam mogla ni da jedem, a kamoli da se zabavljam.

Vaš suprug je često govorio da su u njegovoj karijeri ključnu ulogu odigrale žene. Šta ste vi o tome mislili?

- To je zaista istina. Prva je bila glumica Širli Meklejn. Njoj su tada bile 34 godine, a Bekimu 31. Fotografija na kojoj zanosno plešu, obišla je svet. Kasnije mu je poslala pismo da joj je žao što mu je Zlatna palma za najbolju mušku ulogu izmakla u poslednjem trenutku. Uloga u “Sakupljačima perja” i uspeh u Kanu doneli su mu ulogu “Odiseja”. U tom filmu primetila ga je Silvana Mangano, prelepa glumica koju mnogi pamte po ulozi u filmu “Gorki pirinač”. Ženska intuicija govorila joj je da bi Bekim bio sjajan Odisej. Što je i predložila svom suprugu, producentu Dinu de Laurentisu. Ali je reditelj Franko Rosi bio protiv, tvrdeći da je premlad za tu ulogu. Na šta mu je Laurentiis odgovorio: “Bogovi su uvek mladi i Bekim mora igrati Odiseja”. U “Sakupljačima perja” zapazila ga je i Hilda Gilbert, supruga reditelja Luisa Gilberta, koji je u to vreme režirao film “Avanturisti”. Insistirala je da pogleda film i da angažuje Bekima. On se složio, ali pod uslovom da nauči engleski. Posle deset dana Bekim je govorio engleski i 1969. dobio je ulogu legendarnog plejboja Porfirija Rubiroze. A partnerke su mu bile Olivija de Hevilend, Ana Mofo, Kendis Bergen i slavni francuski šansonjer Šarl Aznavur. S Klaudijom Kardinale glumio je 1975. u filmu “Slobodo, amore mio”. Ava Gardner odabrala ga je prema fotografijama za svog muža u filmu “Dozvola za ubijanje”. Odabrala ga je prema slikama plejboja Rubiroze koje joj je pokazao Bekimov agent, posle čega su se sreli u Beču da bi se i službeno upoznali.

Jeste li bili ljubomorni, možda se i pribojavali da bi vam supruga mogla oteti koja od tih filmskih diva?

- Bilo je trenutaka kad sam osećala ljubomoru, ali to je zaista bilo retko. Naš mlađi sin Hedon rođen je u “doba Ave Gardner”, a ime sam mu dala po Bekimovoj majci Hediji, što u prevodu znači Božidarka. Za mene naivnu, Ava je tada bila baka, a imala je 53 godine. Danas, naravno, mislim drukčije. Nikada ga ničim nisam sputavala. Ponajmanje ljubomorom. Čovek, kad stvara karijeru, a uz to je mlad, mora imati osećaj slobode. Puštala sam ga da punim plućima uživa u svojoj slavi. Dok je meni uvek ljubav bila važnija od karijere. Ali, oboje smo jednako verovali u instituciju braka. Možda i zato jer su naši roditelji imali stabilne brakove. Verovala sam mu i bilo mi je jedino važno da se s tih snimanja vrati kući čitav.

Jeste li odlazili s njim na snimanja?

- Ne. Izuzetak je bilo snimanje filma “Avanturisti”. Reditelj je ekipu odveo u kolumbijske gudure i dok je Bekim bio na setu s Li Tejor Jang, ja sam najveći deo vremena provela razgovarajući s njenim suprugom Rajanom O’Nilom. Bio je vrlo duhovit, ali i ciničan, i trebalo mi je prilično vremena da se naviknem na njegov humor. Dve godine kasnije razveli su se. Njena zvezda je počela da tamni, a on je posle filma “Ljubavna priča” postao svetska zvezda i oženio se Farom Foset. U drugom delu biografije, koji je pisao za vreme svog umetničkog i medijskog ćutanja, koju s Uliksom pripremam za štampu, zapisao je sva sećanja na te slavne žene. Tako mu je, na primer, Ava Gardner ostala u sećanju kao prelepa žena sjajne koncentracije, dok mu se operska pevačica Ana Mofo činila topla i zanimljiva, čak je jednom prilikom otišao da je sluša u londonskom Rojal Albert Holu. Taj rukopis smo Bekim i ja zajedno čitali i moram priznati da sam tek tada doznala neke stvari, ali samo sam se na to nasmejala. Čak sam i rekla kako bih ja bila gora od njega da sam bila u njegovoj poziciji.

Budi li u vama bolne uspomene i boravak u Novom Vinodolskom?

- More, zalasci sunca, Bekimove fotografije u vitrini, šolja iz koje je pio kafu... Sve to na neki način boli, ali mi je i velika uteha jer me sve to podseća na vreme koje smo proveli zajedno. I dalje ću, kao i dosad, svakog 12. avgusta napraviti njegovu salatu od pečenih paprika, paradajza, jogurta i belog luka, koju je napravio kad me 12. avgusta 1963. prvi put posetio u Novom. I otvoriti šampanjac i čep s još jednom ispisanom godinom vratiti među ostale koje brižno čuvam. Oleg Butković, gradonačelnik Novog, i njegova supruga Barbara predložili su mi da sledećeg leta pripremim izložbu fotografija i organizujem umetničko veče. Jer život mora ići dalje. Tu su i naša deca, njihovi životi, njihovi afiniteti, koji su najveća radost življenja. Naš stariji sin Uliks je glumac i sa suprugom Snežanom Bogdanović, takođe glumicom, živi u Njujorku. Imaju kćerku Niku koju obožavam. Naš mlađi sin Hedon ima 35 godina, preduzetnik je i nedavno se zbog ljubavi vratio iz Njujorka u Beograd. Volela bih da i njegovoj deci jednog dana mogu pružiti ono što dajem Niki. A raduje me i rad u pozorištu. U statutu Jugoslovenskog dramskog pozorišta postoji odredba da svi glumci koji odu u penziju postaju počasni članovi pozorišta. I uvek se za njih, pa tako i za mene, nađe neka uloga. Ove sezone nastavljamo da igramo “Dramu o Mirjani i ovima oko nje” mladog hrvatskog pisca Ivora Martinića. Tekst koji je poslao našem pozorištu sve nas je oduševio i doneo nam pet divnih ženskih uloga. Čeka me i rad s rediteljem Dinom Mustapićem u predstavi u kojoj će učestvovati mnogo glumaca - od najmlađih do najstarijih, kojima i sama pripadam. Sve to spada u moje lice za javnost. A s onim drugim nosiću se kako budem znala i mogla.

Sanader i Janša na stubu srama

Kada ce im se pridruziti  oni koji i danas misle da zakoni  vrijede samo za druge i jos uvijek vide sebe iznad svega i sviju ????

Kad - tad!!!


*************************

Pise: Jurica Kerbler

BILI su nedodirljivi, moćni, sjedili su jedan do drugoga na sastancima evropskih narodnjaka, cjenkali se oko granica. Ivo Sanader i Janez Janša. Prvi je danas u zatvoru, osuđen na deset godina, uz brojne procese koji se vode protiv njega, drugom je izrečena dvogodišnja kazna i čeka ga nastavak sudskog postupka.
Šta se to dogodilo da dvojica neprikosnovenih lidera dvije države koje su najviše radile na osamostaljenju i samostalnom putu prema Evropi, dožive tako neslavan kraj? Za Sanadera sve je počelo naoko nedužnom naslovnicom u danas već davno ugašenom „Nacionalu“, na kojoj je najavljen bombastičan tekst o premijerovim časovnicima.

Navodno je Kolinda Grabar Kitarović, tada šefica hrvatske diplomatije, ubijenom vlasniku lista Ivi Pukaniću šapnula o skupoj strasti premijera da kupuje i sakuplja časovnike od kojih nijedan nije jeftiniji od 10.000 evra.
Druga neugodnost po bivšeg hrvatskog premijera dogodila se kada su mediji počeli da pišu o njegovim misterioznim odlascima na operski festival u Veroni. Naoko ništa neobično, jer je Sanader volio opere, osim detalja da su tamo dogovarani detalji o prodaji „Plive“, kompanije kojom se Hrvatska ponosila.
Poslije časovnika i Verone, Ivo Sanader je vještim manevrisanjem izbjegao skandale, nastavio hrvatski put prema Evropi, ali, kao da se u vazduhu nešto osjećalo. Bio je i poneki napis da je uzeo proviziju od Hipo banke, ali je premijer sve to energično demantovao.
Istovremeno su se sve više zaoštravali hrvatsko-slovenački odnosi, bez obzira na to što su Sanader i Janša pripadali istom političkom krugu u Evropi, a narodnjaci su željeli da se dođe do kompromisa.
Slovenačka „Mladina“ prije šest godina je objavila tekst da je Hrvatska zaprijetila Sloveniji da će objaviti detalje o ilegalnoj prodaji oružja još iz devedesetih godina prošlog vijeka, ako Ljubljana ne omekša stavove o granici. Iza te trgovine oružjem navodno je stajao Janez Janša, tadašnji ministar odbrane, a objavljeno je i da je slovenačka obavještajna služba SOVA prisluškivala Ivu Sanadera.
Janša je u početku graničnog spora bio tvrd, zvonko je najavljivao da će granicu braniti i oružjem, ako treba, ali je onda naglo zaćutao.
Veoma brzo desio se „istorijski“ susret Janše i Sanadera na bajkovitom Bledskom jezeru, gdje su se dvojica premijera lako dogovorila da međunarodni sud u Hagu arbitrira u graničnom sporu.
Upravo ono za šta se Sanader zalagao, a štampa je tvrdila da je to rezultat hrvatske ucjene Janši. A onda su za obojicu došle kobne godine, 2007. i 2008. Janša, bivši komunista koji je u molbi za prijem u Partiju napisao da se želi usavršiti u marksističkoj ideologiji, strastveni izviđač koji je hodao putevima AVNOJ-a, našao se na udaru kritika da je od finske „Patrije“ dobio proviziju za kupovinu vojne opreme.
Janša je do neba vikao da nema s tim veze, ali su svjedoci neumoljivo pokazivali prstom na vrh slovenačke politike. Poslije toga, Janša je od Boruta Pahora izgubio izbore.

Ivo Sanader, „ničim izazvan“, a još i danas sasvim nejasno zbog čega, naglo je 2008. dao ostavku, da bi koji mjesec kasnije želio da se vrati. Bilo je prekasno, a njegova prva saradnica i nasljednica koju je sam postavio, Jadranka Kosor, vrtoglavo je preokrenula stvari i u njenom mandatu Sanader je završio u zatvoru.

Sada se zatvor, po drugi put, smeši i Janši, jer je već bio u vojnom, jugoslovenskom, kada je kao mladić dao veliki doprinos rušenju Jugoslavije. Sanader i Janša postali su simboli korupcije, njihove evropske zasluge su zaboravljene, a oni preseljeni na stranice crne hronike.

(Slobodna Bosna)

Bruja: TARZAN ZVANI GARINČA

Na okupu u bašti: Rada, Snježana, mala-Mimica, Saša, Sveto, Zlatko, Bruja, Z.Mesić-Ćelo

Naše dvorište bješe veliko i ravno, a omedjeno ulicama sa tri strane, činilo se kao oaza zelenila. Imalo je i baštu; u kojoj sam se igrao hvatajući bjele leptire kupusare, a u kojoj su sredinom pedesetih stanari sadili kukuruz i drugo povrće. Nije taj kukuruz bio za ljudsku ishranu; nego za kokice nosilje; koje su se nesmetano šetale po dvorištu, a mi vazda natjeravali pjetlove da se tuku; jer bilo je tu i nekoliko kokošinjaca smještenih uz veliki zid; koji je djelio dvorište od "Novih zgrada".

Domaćice su sa obaveznim podbočajem u sredini, prostirale i sušile veš u dvorištu, pa smo se ponekad ljuljali na nečijem praznom štriku; sve dok štrik ne bi puk'o.

Na sred dvorišta bila je jedna kućica, a men' mati i otac vazda govorili, da se držim podalje od nje. Imala je stara zahrdjala vrata bez stakla na prozoru, kroz koji smo mi dječurlija bacali kamenje i slušali štropot vodurine, na dnu bazena pokrivenog tom kućicom. Bile su tu i stepenice za spuštanje dole, a otac mi je rekao, da je sve to radi nedaj bože, nekog požara. Kasnije su tu kućicu srušili i betonskom pločom krova zatvorili cjelu rupu. Ništa se više ne vidi; ali ja znam, da je i danas tu, na sredini našeg dvorišta pod zemljom; pokrivena cisterna u kojoj je voda.
Tim dvorištem su trčali Lipicaneri sa fijakerom, dok ih je čika Mate držao za kajase. Tu sam se igrao lopte, valjajuć' se po travi. Tim dvorištem se prolamao glas Nade Mamule i Himze Polovine i u tom dvorištu sam gajio svoje golubove, a Buco razbio prozor skidajući padobranac sa drveta i baš tu; u tom istom dvorištu su teta Milica i teta Mabila čupajuć' za kose jedna drugu odmjerile snagu; a mi navijali. Prvo su se kao bokseri na vaganju prije borbe verbalno "počastile", a onda šakama nastavile, te završile rvačkim "Grčko-Rimskim" stilom na zemlji, a meni bješe draže gledati tih pola minute tuče izmedju njih dvije; nego da mi je netko platio sjedalo u "Medison Square Gardenu", za meč u teškoj kategoriji; izmedju Flojda Patersona i Ingemana Johansona, koji su se baš u to vrijeme tukli za titulu svjetskog prvaka.

Bilo je to dvorište u kom je stanovala Olgica Kezić; ćerka čika Acija, a djevojka proslavljenog Tome Kneza, koji nas je vodio na kolače u "Minjon".
Stanari naše zgrade i okolnih bili raznih zanimanja i nacionalnosti; iz raznih krajeva zemlje. Na trećem spratu naše zgrade stanovala je Rada Frančeski košarkašica "Mladog krajšnika" i njezina sestra Brankica, kasnije udata za Nebojšu Popovića; rukometaša Borca.

Preko puta mene su stanovale tri sestre: Rada, Mira i Ljilja. Sa Ljiljom najmladjom od njih išao sam u istu školu. Sve tri su bile ljepotice, a njihov otac Nikola, ratni vojni invalid; spomeničar; prvoborac i majka Desa; jako fini ljudi. Prijalo je biti njihov komšija. Svakodnevno smo se družili i zalazili jedni kod drugih u stan.

U našem dvorištu bio je jedan dečkić; Garinča smo ga zvali; po čuvenom brazilskom krilu, Garinči; a naš Garinča je bio nestašan dečkić. Naš Garinča je bio i vragolan, baš onakav kakav mališani znaju biti. Bio je glavni dasa u dvorištu i svima redom djelio je ćvoke, a nije bilo dana, da neko ne zaplače, jer ga je Garinča malo dovodio u red. Njegova majka, fina žena, stalno je intervenisala i kontrolisala njegovo ponašanje i "rad nogu". Svakodnevno je krišku hljeba sa pekmezom spuštala na špagi, jer Garinča nije imao vremena da ide kući, koliko je bio zaigran; mislim da se radilo o nekoj vrsti ili preteči FedEx-a.

Svi u dvorištu smo znali, da je Garinča trz'o na Ljilju, pa je jednom Garinča u svom nestašluku otišao korak dalje, te se u želji impresionirati Ljilju, popeo na visoki zid našeg dvorišta.

Sveto, Pindjo, Garo.

-Ljiljo!!! - vid'me! - povikao je, ugledavši je na tarasi, skočio na granu obližnjeg drveta i sa rukama se zakačio, a grana se savila; pukla; a on sa visine od preko tri metra pao na ledja.

-Ajoj majko; ajoj majko!!! - dvorište grmi.

Svi stanari izletješe na prozore. Šta se dešava!? Svako misli na svog Garinču. Sva sreća, pa se nije povrijedio, a mogao je; jer, pad je bio stravičan.

Sestre Milić su 1959 odselile u Sarajevo, a rastanak za mene i brata bješe tužan i bolan.

Uskoro u njihov stan je doselila porodica Jagodić, otac Milan, majka Gospava, te Sreja i Mladjo-Pindjo.

Čika Milan je bio vrstan lovac; često je iz Karanovca donosio divljač, a teta Gospava pripremala gozbe od fazana i zečetine; te mene i brata zvala na ručak, da se pridružimo Sreji i Pindji.

Sa Srejom sam se ljepo družio i provodio dječačke dane, a imali smo plan sa izvidjačima ići na more, a što je najvažnije; Sreja je bio najjači i niko me nije smio pipn'ti.

Danas; junaci ove priče su razbacani; svuda po svjetu. Ljilja je u Holandiji, a Mirjana, danas živi u Australiji. Na žalost; Rada; Ljiljina i Mirjanina sestra, preminula je u Makarskoj, nakon teške bolesti.

Rada Frančeski je živjela dugo u Banjaluci, a da li je još u gradu na Vrbasu; to ne znam, a njezina sestra Brankica, živi negdej na "Bliskom istoku". Garinča; junak ove priče i danas živi u Banjaluci. Sreja je odselio iz Aleje br.30 prije; dvije tri godine. Mladjo se nalazi u Švedskoj. Čika Marko Mesić je odselio u Zagreb početkom sedamdesetih i u Brezovici nadomak Zagreba sebi napravio vikendicu.

Tu; u tom dvorištu i danas stanuje Šefik Tirak; čika Mustafin i teta Almasin sin, koji je prvi pojeo svoje kolače, što nam je Knez kupio i onda pitao:

-Jel, - oće'l neko da mu pomognem?

Inžinjerov recept

Onome ko pozna našeg sugrađanina Midhu Haznadara nije potrebno mnogo objašnjavati. U pripremi studiozan, u realizaciji pedantan i takav je uvijek, čega god se prihvati. Takav je kao inžinjer, takav je kao baštovan, a takav je i kao 'majstor za baklavu'. Zato ne čudi što uz precizna i obaška objašnjenja, njegov recept prati iskotiran crtež baklave (u mjerilu 1:1).

Zaturio sam Midhin recept negdje na hard disku pa je priskočila njegova sestra Asima kako bih ga mogao podijeliti sa ljubiteljima ovog bosanskog specijaliteta. Možda neki novi amater slastičar dobije inspiraciju... pa stih narodne pjesme: ''Hrani mi je halvom i baklavom'' – dobije smisao.

Koba
*******************
BAKLAVA

(Količine u receptu date su za baklavu veličine pleha br. 38, dimenzija 36 x 20 x 5,5 cm)

Potreban materijal:

1/2 kg tanke jufke (kao npr. u jufkarskoj radnji "Čaire" iza Vatrogasaca ili na pijaci)

1/2 kg mljevenih oraha

1 puter 0,25 kg

1 kg šećera

1 vanilija

Spravljanje:

Jufke se izrežu na veličinu pleha. Od jedne jufke dobiju se 2 komada veličine pleha i ostane jedna uska traka koja se koristi za popunjavanje oštećenih jufki. Obzirom da u 1/2 kg jufki dolazi 20 komada to je na raspolaganju 40 jufki veličine pleha.

U suh, nepodmazan pleh stavi se 5 čitavih, neoštećenih jufki (istovremeno se odvoje 4 iste ovakve jufke za završni sloj baklave).

Po ovom prvom sloju od 5 jufki pospu se 2 supene kašike oraha. Stavi se zatim jedna nova jufka i opet pospe ista količina oraha.

Ovo se ponavlja sve dok se ne potroše jufke i orasi (otprilike istovremeno se to desi i sa jufkama i sa orasima).

Stave se spomenute 4 završne jufke.

Baklava se siječe na kusove oblika romba sa oštrim uglom 55°±5° i stranom 4 - 4,5 cm. Nož treba da je oštar i rezanje treba vršiti ubadanjem i sukcesivnim pomjeranjem noža u pravcu rezanja. Prilikom rezanja nužno dolazi do pomijeranja gornjih jufki kusova i to treba poravnati neposredno prije stavljanja baklave na pečenje. Nakon sječenja baklave ona se masti. Za to se koristi isključivo puter, originalno pakovanje (nikakve zamjene, bez obzira šta tvrdili prodavači), koji se istopi na ne previše ugrijanoj ploči. Nanošenje putra vrši se uz pomoć noža iz standardnog escajga koji se zabode između dva kusa. Jedna čajna kašika rastopljenog putra stavlja se u svaki međuprostor između dva kusa tako da se puter slijeva niz nož. Prilikom zahvatanja putra paziti da se ne zahvati istovremeno i talog od putra ("trofa") jer od nje baklava pečenjem dobije fleke. Baklava se peče 1,5 sat na temperaturi 150 °C. Rerna treba da je već ugrijana na tu temperaturu kada se baklava stavlja da se peče.

Nakon pečenja baklava se hladi na sobnoj temperaturi. Ovo vrijeme hlađenja je cca 10 - 15 minuta otprilike onoliko koliko je potrebno da se pripremi zaljev ("agda"). On se pravi od 1 kg šećera koji se prelije sa 0,5 I vode u koju se doda jedna vanilija. To se sve promiješa i kuha, ali se ne smije dozvoliti da ukuhava. Zalijevanje se vrši vrućim zaljevom. (Ako se zaljev sprema na plinu onda njegova priprema traje kraće, cca 3 - 4 min i baklava se ne stigne puno ohladiti tako da nakon zalijevanja bude "gnjecava"). Zato je dobro držati se gore navedenog vremena 10 - 15 minuta.

Nakon zalijevanja prekrije se i zadihtuje aluminijskom folijom te ostavi da se ohladi na sobnu temperaturu (najbolje ju je ostaviti da prenoći). Gotova baklava ima visinu-debljinu cca 4 - 4,5 cm.

Ako se baklava čuva u frižideru treba je prije posluživanja držati cca 15 minuta na sobnoj tempetaruri (da "otpusti").

Napomena:

Baklava lako prima mirise ostale hrane iz frižidera i to treba imati na umu naročito u ljetnom periodu.

Prije nego se prihvate neke druge sugestije sa raznim dodacima (rozine, krupniji komadi orasa, limunov sok ili kora i sl.) preporučuje se napraviti jednu baklavu isključivo po ovom receptu. Poslije toga mogu se lakše upoređivati okusi raznih vrsta baklava.

************

Raduje me Kobino javljanje. Kao i u razgovoru i druzenju, svaka tema moze biti zanimljiva. Dok sam citao ovaj Midhin recept pozelio sam da i sam pokusam, jer je napravljen i za kulinarske amatere kojima je baklava carica slatkoga. Posebno mi se svidio detalj sa dimenzijama i upozorenje o trofi. Ocekujuci slijedeci recep(a)t, ili nesto drugo i od Kobe i Midhe, a za potpuni uzitak dodajem i nekoliko vizuelnih efekata.

VRBAS: IME , PJESMA, SLIKA (10)

Pogledajte kako su se Banjalučani juče osvježavali na Vrbasu

Nekoliko stotina Banjalučana juče je spas od visoke temperature potražilo osvježavajući se na Vrbasu.

Temperatura koja je, prema meteorološkim mjerenjima, u gradu na Vrbasu danas iznosila oko 33 stepena Celzijusa u hladu i približno 47 stepeni na suncu, doprnijela je ugodnom ambijentu što se moglo primjetiti na svim plažama duž ove rijeke.

Kupanje i dobru atmosferu svakako prati i rekreacija u hladovini uz hladno pivo.
(Nezavisne Novine)

Srđan Puhalo: Kako preživjeti Sarajevo

ili uputstva za srpske poslanike u Parlamentu Bosne i Hercegovine

Nakon preživljene „talačke krize“ odlučio sam da napišem uputstvo za srpske poslanike u Parlamentu BiH i tako doprinesem njihovoj većoj sigurnosti u ovoj instituciji. Odričem se svakog honorara jer sam patriota i humanista.


1. U Sarajevo niko ne ide zato što voli, već zato što se isplati.

2. Ne idi na sjednice Parlamenta BiH bez 1.000 KM u kešu, prvo da se ne brukaš pred poslanicima Hrvata i Bošnjaka, a potom što kartica ne vrijedi mnogo kada te blokiraju demonstranti.

3. Na sjednice ići pripremljen ali nikada odmoran i naspavan, već umoran, blijed i podbuo ne bi li se na „plastičan“ način prikazala sva golgota kroz koju prolaze srpski poslanici u Parlamentu BiH.

4. Na sjednice se uvijek nosi paket „prve pomoći“ koji mora da sadrži:

- Sendvič sa svinjetinom (da utoliš glad ili nahraniš drugog Srbina),

-Keš, ali to smo već objasnili zbog čega,

- Značka za rever u obliku zastave ili grba Republike Srpske (osveštana),

- DVD posebne sjednice Narodne skupštine Republike Srpske održane 14.06.2013. godine i zaključke koji su doneseni na njoj,

-Papirnu kesu za hiperventilaciju ako se previše uzbudite,

-Vlažne maramice (korisne za mnogo toga) i

-Vještačke suze jer one govore više nego hiljadu riječi.

5. U svako vrijeme i na svakom mjestu isticati da postoji plan za rušenje Republike Srpske, a iza njega stoje oni i njihovi „trabanti“.

6. Svaka rečenica mora da se sastoji od subjekta, predikata, atributa i Republike Srpske.

7. Što si više patetičan, nelogičan i više se dereš to si uvjerljiviji.

8. Znaj da je RTRS uvijek na tvojoj strani.

9. Kad ti ponestane argumenata u raspravi optuži OHR i međunarodnu zajednicu za sve što ne valja.

10. Hrvati su politički protivnici, Bošnjaci su neprijatelji, a građani su budale i prema svakom od njih mora se različito odnositi.

11. Hrvati su politički protivnici, Bošnjaci su neprijatelji, a građani su budale, ipak interesi svakog poslanika su uvijek ispred interesa običnog čovjeka.

12. Stanovnicima BiH ne smijemo dozvoliti razvoj klasne svijesti i tako se najbolje sprečava nacionalizmom.

13. Ako mi ne kontrolišemo neku nevladinu organizaciju sigurno je kontroliše SDP BiH.

14. Spontan je samo pobačaj, sve ostalo se mora organizovati.

15. Srbin iz SDP BiH niti je socijaldemokrata niti je Srbin.

16. Svi su Bošnjaci isti, bez obzira kako se oblače, šta pričaju i kakve transparente nose.

17. Smisao života Bošnjaka je nestanak Republike Srpske i jedva čekaju da za taj cilj žrtvuju sebe i svoju djecu.

18. Bebe u kolicima su nastavak rata Bošnjaka protiv Srba samo drugim sredstvima.

19. Jebeš univerzalna ljudska prava ona su za ljude, ali ne i za Srbe, Hrvate i Bošnjake.

20. Sjedić i Finci nemaju problem, oni su trenutno uzrok svih naših problema.

21. U Sarajevu je posao, a u Istočnom Sarajevu je zadovoljstvo.

22. Nemoj da imaš grižu savjesti zbog ovih pravila, jer iste koriste i poslanici Bošnjaci i Hrvati.

Sule: Crosby, Stills & Nash – Judy Blue Eyes

Novembar je 1976. godine, vratio sam se iz JNA. Već se pomalo osjećaju vjetrovi osamdesetih. Bezvoljan, prvo odlazim na groblje da Bambusu upalim svijeću, nakon toga, više prazan nego tužan, odlazim da se pozdravim sa Zoranom jer on sutra odlazi za Zagreb da nastavi studije.

Noge same znaju put do Zoranove kuće, tamo zatičem i Boru. Rade nešto oko svojih „Minija“, Boro svog crvenog uljepšava i sprema ga za pičarenje, a Džo od svog, oker boje, pokušava da napravi što veću rugobu, vodeći računa samo o funkcionalnosti.

Kao uvijek, srdačno se pozdravljamo, oni na kratko prekidaju posao i odlazimo na sprat da ja vidim Zoranov novi studijski magnetofon, „zadnji urlik tehnike“, čije performanse i ne pokušavaju da mi objasne jer su vrlo brzo ustanovili da ja to čudo ne znam ni upaliti.

Nakon toga, Zoran iz bifea vadi u staniol umotan „pis“ crvenog Libanonca i kaže: „Ovo ti je Caja ostavio kad si kretao u vojsku, a ja ti zaboravio dati“.

Ja se ljubazno zahvalih i rekoh: „Hvala, ne treba mi to sranje“.

Boro reče: „Odosmo mi dole raditi, a ti slušaj muziku, ima tu sjajnih stvari iz starih vremena. Ja ti preporučujem da koristiš slušalice, puno je bolji ton“.

Tako i bi. Prva stvar je bila „Judy Blue Eyes“, koju sam par puta za redom preslušao i oduševio se, kao da je do tada nikad nisam ni slušao, jer tako savršen ton je za mene bio ne novost, već otkrovenje nečeg do tad neslućenog. Čak je i moja omiljena psihodelična pjesma grupe War, „Four Cornerd Room“, taj dan nakon „Plavooke Džudi“ zvučala jadno.

Pjesma „Judy Blue Eyes“ je prvi američki hit najbolje akustičarske grupe na svijetu, Crosby, Stolls & Nash, koju je komponovao Stephen Stills i posvetio svojoj ljubavnici Judy Collins. Nakon izlaska njihovog prvog albuma, 1970. godine, pridružio im se i Neil Young.

Kad sam krenuo kući nestalo je one praznine sa kojom sam došao. Tuga je i dalje postojala, Bambus nije zaslužio takav kraj. Usput sam bacio onaj „pis“ „crvenog Libanonca“, jer the new time is begining.
Little Sule

Imejl sudije Frederika Harhofa

objavljen u danskom dnevnom listu BT

Dragi prijatelji,
Neki od vas su već pročitali dva članka koja sam poslao, i mislim da treba da dodam nekoliko ličnih komentara na ono što ste pročitali. Članci su dobri jer se bave odlukama koje izazivaju duboku zabrinutost i kod mene i među kolegama ovde u sudskim hodnicima.
U najkraćem:
Sve do jeseni 2012. u sudu je donekle bila ustaljena praksa da se vojni zapovednici smatraju odgovornim za ratne zločine koje su izvršili njihovi potčinjeni u ratu u bivšoj Jugoslaviji od 1992. do 1995, kada je u decembru 1995. Dejtonskim sporazumom okončan rat.
Odgovornost je tada bila ili redovna krivična odgovornost kao (1) učešće ili (2) odgovornost visokih oficira sa komandnom odgovornošću u vojnom sistemu komandovanja, u slučaju da nisu sprečili zločin ili kaznili potčinjene. Tu nema ničeg novog. Takođe smo uspostavili proširenu krivičnu odgovornost za ljude (ministre, političare, vojne zapovednike, oficire i druge) koji su podržavali opšti cilj istrebljenja neke etničke grupe sa određenog područja kriminalnim nasiljem, i koji su na ovaj ili onaj način doprineli postizanju takvog cilja; ova odgovornost se naziva „udruženim zločinačkim poduhvatom“.
Ali onda je Žalbeno veće jesenas iznenada učinio korak unazad u slučaju trojice hrvatskih generala i ministara, u slučaju Gotovina. Oni su oslobođeni optužbe za ratne zločine hrvatske vojske koja je proterala srpske snage i srpske građane sa velike teritorije u Hrvatskoj – iz takozvane Krajine, u avgustu 1995. (gde su živele generacije Srba).
Nedugo zatim, Žalbeno veće je to ponovilo oslobađanjem srpskog načelnika Generalštaba, generala Perišića, kada je zaključilo da Perišić nije nameravao da njegove snage budu upotrebljene za vršenje zločina, iako je utvrdilo da je njegova vojna i logistička podrška iz Srbije snagama bosanskih Srba u Bosni doprinela zločinima ovih snaga nad muslimanima i bosanskim Hrvatima u Bosni. Prema Žalbenom veću, on jeste pružio podršku, ali nije znao da će ta podrška biti upotrebljena za vršenje zločina u Bosni. Sve to uprkos svakodnevnom medijskom izveštavanju o šokantnim zločinima snaga bosanskih Srba nad muslimanima (i u manjoj meri Hrvatima) u Bosni.
Međutim, vrlo je teško poverovati da Perišić nije znao šta se planira u Bosni i za šta će zapravo biti upotrebljena njegova vojna podrška.
A sada dolazi prošlonedeljna presuda kojom se šef srpske tajne službe, general Jovica Stanišić i njegov doglavnik Franko Simatović, oslobađaju optužbe za pomaganje snagama bosanskih Srba u njihovim opštepoznatim zločinima u Bosni nad bosanskim muslimanima i Hrvatima, sa istim obrazloženjem koje je primenjeno na Perišića: da nisu bili svesni da će njihova pomoć biti upotrebljena za vršenje zločina.
Šta možemo iz ovoga da zaključimo?
Moglo bi se pomisliti da je vojni establišment u vodećim državama (poput SAD i Izraela) smatrao da se sudovi u svojoj praksi previše približavaju odgovornosti vojnih zapovednika. Očekivalo se da zapovednici neće biti pozivani na odgovornost ukoliko nisu aktivno podsticali svoje podređene na vršenje zločina. Drugim rečima: sud je otišao predaleko u pravcu pozivanja na odgovornost zapovednika za svaki zločin koji su izvršili njihovi potčinjeni, dok bi, u stvari, njihova namera da počine zločin morala da bude konkretno dokazana.
Ali to je upravo ono za šta zapovednici primaju platu: oni MORAJU da se pobrinu da u njihovoj zoni odgovornosti ne bude zločina, a ako ih i bude, moraju da učine sve što mogu da krivci budu kažnjeni. I niko ko podržava ideju etničkog čišćenja ne može izbeći odgovornost za bilo koju vrstu pomaganja u ostvarivanju tog cilja.
To, međutim, više nije slučaj. Sada bi, po svemu sudeći, zapovednici morali imati direknu nameru da počine zločin, a ne samo saznanje ili sumnju da će zločini biti počinjeni. Postavlja se pitanje kako ovakva vojna logika vrši pritisak na međunarodni krivični sistem? Da li su neki američki ili izraelski zvaničnici izvršili pritisak na američkog predsednika suda u Hagu da promeni praksu Suda?
To verovatno nikad nećemo saznati. Ali neka svedočanstva, da je isti taj američki predsednik Suda izvršio pritisak na svoje kolege u slučajevima Gotovine i Perišića, navode nas da zaključimo da je on bio rešen da postigne oslobađajuću presudu – a naročito da je imao sreće da ubedi vremešnog turskog sudiju da u poslednji čas promeni mišljenje. Obe presude su onda postale većinske 3-2.
Šta je sa poslednjom presudom u slučaju Stanišić-Simatović? Tu presudu nije donelo Žalbeno već Pretresno veće sa holandskim sudijom Orijem kao predsedavajućim, uz saglasnost sudije iz Zimbabvea, ali i uz izdvojeno mišljenje francuske sutkinje? Da li je američki predsednik Suda izvršio pritisak na Orija? Izgleda da jeste. U kuloarima se priča da je predsednik Suda zahtevao da se presuda za ovu dvojicu optuženih apsolutno mora doneti tog prošlog četvrtka, da bi predsednik Suda ispunio svoje obećanje Savetu bezbednosti UN-a, a da sudije Pretresnog veća nisu imale dovoljno vremena da razmotre sve argumente. Francuska sutkinja je imala samo četiri dana da napiše svoje izdvojeno mišljenje o kojem sudije čak nisu ni razgovarale. Sve je urađeno navrat-nanos. Nisam ovo očekivao od Orija.
Rezultat je da je Sud načinio značajan korak unazad u odnosu na dosadašnju praksu, da vojni zapovednici moraju odgovarati za zločine potčinjenih (izuzev ako dokažu da nisu za njih znali) – ali je takođe napuštena i teorija odgovornosti za „udruženi zločinački poduhvat“, koja je sada redukovana sa učešća u zločinu (na ovaj ili onaj način) na zahtevanje direktne namere da se zločin počini (dakle, nije dovoljan samo pristanak da se počini zločin). Većina ovakvih slučajeva biće završena oslobađajućim presudama za vojne zapovednike. Tako da američki (i izraelski) vojni vrh može da odahne.
Možda ćete pomisliti da je ovo cepidlačenje. Ali ja imam vrlo neugodan utisak da je Sud promenio pravac pod pritiskom „vojnih establišmenta“ određenih dominantnih država.
U svim sudovima u kojima sam radio, uvek sam pretpostavljao da je pravedno osuditi vođe za zločine za koje su znali i koji su počinjeni u okviru zajedničkog cilja. Sve se svodi na razliku između ZNANJA da su zločini izvršeni ili da će biti izvršeni i, s druge strane, PLANIRANJA tih istih zločina.
To je suština!
Kako sada da objasnimo hiljadama žrtava da Sud više neće moći da osudi učesnike udruženog zločinačkog poduhvata, ukoliko sudije ne budu mogle da pokažu da su učesnici u svom zajedničkom cilju i sa direktnom namerom doprineli zločinima? Do sada smo osuđivali one učesnike koji su, na ovaj ili onaj način, pokazali da su se slagali sa zajedničkim ciljem (recimo da se istrebi nesrpsko stanovništvo iz oblasti koje su Srbi proglasili „čistim“) kao i, na ovaj ili onaj način, pomagali ostvarenju zajedničkog cilja – a da nismo morali da konkretno dokazujemo njihovu direktnu nameru da počine svaki pojedinačni zločin. To je praktično i nemoguće dokazati.
Oduvek sam verovao da je to pravedno. Presude sam donosio uveren da oni na vrhu znaju da je plan za „istrebljenje drugih“ sa „naših“ teritorija suprotan osnovnim životnim zakonima, naročito u svetu gde internacionalizacija i globalizacija odbacuje bilo čiju ideju o nečijem „prirodnom pravu“ da živi u nekoj oblasti bez prisustva drugih. Pre sedamdeset godina to smo nazivali Lebensraum.
Međutim, izgleda da to više nije tako. Poslednje presude dovele su me u duboku profesionalnu i moralnu dilemu, sa kojom se dosad nisam susreo. Najgora od svega je sumnja da su neke moje kolege bile izložene kratkovidom političkom pritisku koji potpuno menja pretpostavke mog posla u službi razuma i zakona.
Srdačan pozdrav,
Frederik

BT, 13.06.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 15.06.2013.