Neki od vas mojih prijatelja i redovnih citalaca Parkica se zabrinuli. Posredno ili neposredno pitate jesam li dobro, sta mi fali...
Fale mi mnoge stvari, kao i vecini vas, ali razlog sto vec duze ne zapisujem gluposti koje mi padaju na pamet je to sto je tih gluposti sve vise i sto postaju sve negativnije i sto sam i sebi samom postao dosadan ponavljajuci iste istine, ukazujuci na iste probleme precesto vezane za dnevnu politiku. Rekao sam sebi, hajde izlijeci se malo od politike, pa onda, kako si to nekada radio napisi i nesto i na drugu temu. Evo, bio sam na nekoj vrsti samo-lijecenja. Nisam ni otvarao blog, nastojao sam da ga zaboravim. I sta se promijenilo?
Nista. Bas nista!
Evo, dok kucam sa namjerom da ponovo napisem neki komentar i ponovo politici, jer me iznervirao naslov u novinama: " Vuk Draskovic - Jugoslaviju nisu ubili cetnici vec partizani!" Ljuti me to izjednacavanje cetnika i partizana. I u trenutku kad sam htio napisati nesto na tu temu ugledah "Gender free" modnu reviju na jutarnjem programu lokalne televizijeToronta - City TV. Pogledajte sliku!
Pomalo me sokira i naslov "Gender free", izgled manekena i ono o cemu govore, pa odlucim da svoje misljenje istresem o ovoj temi umjesto o cetnicima i partizanima. Da bih izbjegao gresu, potrazim prvo definiciju pojma GENDER (pol po naski). Prema Svjetskoj Zdravstvenoj organizaciji gender se odnosi na karakteristike zena, muskaraca, djevojcica, djecaka na nacin kako su dogovorene u drustvu. (Primjeri dogovorenih pojmova su i drzave, novac...) Te karakteristike ukljucuju norme, ponasanje i pravila vezana za zenem muskarce, djevojcice i djecake, kao i odnose medju njima. Pojam gender, usvojen i prihvacen od ljudi u drustvu, moze varirati od drustva do drustva i moze se mijenjati u vremenu.
Znaci, prema definiciji Svjetske zdravstvene organizacije, muskarac u jednom momentu moze postati zena, i obrnuto, ako se to tako prihvati u drustvu. Transrodne osobe, kako se zovu na nasem jeziku, su one koje promijene svoj pol koji su imali rodjenjem. I to je upravo ono sto se sve cesce desava u svijetu.
Citamo istinite i tuzne ispovjesti transrodnih osoba. Saosjecamo sa njihovim sudbinama. ALi, za nas balkance, koliko god da smo otvoreni za nove ideje, koliko god smo se udaljili od mnogih tradicionalnih misljenja i podjela, ovako slobodna definicija koja otvara mogucnosti da se vremenom mijenjaju osnovni postulati u kojima smo odrasli, nesto ovako kao sto je modna revija za drustvo oslobodjeno polova izaziva sok. Znam da i medju vama ima onih koji ce mi sada reci da sam zbog ovakvog shavanja zaostao, ali ja jednostavno ne mogu drugacije. I naravno, ne pada mi na pamet da osudjujem ljude, muskarce i zene koji se osjecaju drugacije. To je njihovo licno pravo i niko ih ne treba sprjecavati, jos manje napadati zbog toga. Ali mislim da neke od tih promjena u vremenu, bar za nas Balkance, idu prebrzo, da se veoma malom procentu svjetske populacije daje nesrazmjeran, ogroman prostor i reklama u filmu, TV, radiju, knjizevnosti. Da se popularisu i svjetlosnom brzinom prodiru u sve pore drustva. I nismo samo mi Balkanci sokirani brzinom i agresivnoscu ovih promjena. Mnogo je ljudi u svijetu, koji sa Balkanom nemaju nikakve veze, a koji misle slicno kao mi, ali iz straha da ce ih drustvo osuditi, oni radije cute i ne komentarisu. Primjer je to kako jedna grupacija gubi svoju zagarantovanu slobodu da bi druga dosla do svoje slobode.
A ja, Balkanac, ne mogu i necu da cutim jer smatram da je dio moje slobode da kazem ono sto mislim o svemu o cemu razmisljam pa bilo to necija umjetnost, politika, neciji odnos prema licnom polu... Njegovo je pravo da ima svoje misljenje o sebi samom, da trazi da bude tretiran ravnopravno, ali i moje je pravo da kazem ako me to sokira i ako mi svaka pojava zene sa bradom izaziva sok i, koliko god se trudio, ja to ne mogu prihvatiti kao svoju licnu normu. Vjerovatno je za mene kasno.
Kao sto ne mogu prihvatiti da Jugoslaviju nisu ubili cetnici (ni ustase) vec partizani!
Jer istina je da su Jugoslaviju ubili transrodni cetnici i ustase koji su se, iz licnog interesa usuljali u redove partizana i cekali svoju sansu da "izidju iz ormara".
Most Radija Slobodna Evropa imao je temu slučaja luksuzne beogradske vile Milorada Dodika i hoće li dobiti sudski epilog na koji se čeka već sedam godina. Sagovornici su bili Svetlana Cenić, ekonomska analitičarka i Denis Džidić, izvršni direktor Balkanske istraživačke mreže u Bosni i Hercegovini (BIRN).
KARABEG: Kako je Dodik kupio vilu 2007?
CENIĆ: Vila je navodno plaćena novcem koji je preko Pavlović banke iz Republike Srpske prebačen na Komercijalnu banku Beograd od koje je vila kupljena. Pominju se dva podatka, prvo se pričalo da je prebačeno 850.000 evra, a onda se govorilo o 750.000. Kad toliki novac prebacujete, svugde u svetu će vas upitati odakle vam taj novac jer sve zemlje imaju zakone o sprečavanju pranja novca. Ne znam zašto ni Srbija, ni BiH nisu to uradile. I onda se ne treba čuditi što su često na crnim listama. Dodik je objašnjavao da mu je Pavlović posudio taj novac i da on otplaćuje kredit. Ali kredit je zapravo podignut u Pavlović banci 2008. Sad se može svašta pričati jer Pavlovića nema. Nastradao je u saobraćajnoj nesreći ako je to bila saobraćajna nesreća - ja zaista ne znam. Doku mentacija je verovatno uništena, a neka je proglašena zastarelom. Međutim, s obzirom da je istraga započeta pre zastare, ipak se može utvrđivati kako je vila kupljenja. Vila se nije mogla kupiti od plate, a u to vreme nikakvo preduzeće nije bilo registrovano na Dodika. On pominje prodaju nekih stanova u Beogradu koji nisu bili prijavljeni u imovinskom kartona Sve je to čudno i neobjašnjivo.
DŽIDIĆ: Nemamo nikakve informacije o tome čime se Tužilaštvo bavilo. Ono što je izašlo u javnost - to je ugovor o kreditu potpisan godinu dana nakon kupovine vile. Svi mi koji smo kupovali nekretnine i podizali kredite znamo da je tako nešto apsolutno nemoguće. Zaista je čudno što Tužilaštvo nije to ranije problematiziralo. Inače, imovina i imovinski kartoni funkcionera se uopće ne provjeravaju, niti Centralna izborna komisija predviđa kazne za netačno prijavljivanje imovine.
KARABEG: Da li je glavni problem u tome što je uništena dokumentacija o kreditu?
DŽIDIĆ: Uništena dokumentacija sigurno je jedan od krucijalnih problema. Ali Tužilaštvo BiH ima mehanizme da utvrdi istinu. Može tražiti od finansijsklh vještaka da utvrde Izvore prihoda. Samo je pitanje postoji li volja i da se to uradi.
CENIĆ: Ne možete u Engleskoj, Nemačkoj ili u bilo kojoj evropskoj zemlji kupiti imovinu a da vas poreska uprava trenutno ne upita odakle vam pare i proveri finansijske tokove. I banke su po zakonu dužne da reaguju kad neko uplaćuje više od 30.000 evra. Ako neko prebacuje 750.000, a ne reaguje ni bankarski sistem RS, ni Srbije, onda je neko lud. Podsetiću na slučaj gospodina Nikole Špirića, visokog funkcionera RS, koji je za 400.000 evra kupio stan u Beču, a da banka uopšte nije reagovala, niti prijavila tu transakciju. A kad je postavljeno pitanje odakle mu tolike pare, odgovor je bio - od prodaje knjiga. Tolike pare Špirić nije mogao zaraditi da su sve knjižare ove zemlje prodavale samo njegove knjige.
KARABEG: Boji li se Tužilaštvo Dodika?
CENIĆ: Naravno da ga se boje, a s druge strane Dodik ima dovoljno para da kupi koga hoće i kad hoće. Ima i ličnih i budžetskih i sredstava. Pošto živimo u zemlji gde je sistem takav da o svemu odlučuju velike vođe, ljudi ne idu u institucije da rešavaju svoje probleme nego kod vođe koji ima moć da zapošljava, otkazuje, otpisuje, plaća, kupuje. Pa videli ste uostalom kako se kupuju poslanici - što se i drugi ne bi mogli kupiti.
KARABEG: Tužilaštvo se ipak usudilo da Dodika dva puta pozove na saslušanje?
DŽIDIĆ: O tome nemamo nikakve informacije. Ne bih rekao da je bilo nekih rezultata osim što je to izazvalo veliko interesovanje javnosti. U svakom slučaju nismo vidjeli bilo kakav ubrzani rad na tom predmetu, nakon Dodikovog saslušanja. Tako da ne možemo govoriti o nekim pomacima u istrazi.
CENIĆ: Saslušanje je dalo rezultate u tom smislu što je kod Dodika ipak primećena nervoza. Jer on vrlo dobro zna da, ako neko odluči da se zaista bavi tim slučajem, baviće se jer su za naše pravosuđe vrlo zainteresovane sve one velike sile koje ovde imaju i te kakav uticaj. S druge strane, nikad se ne zna kada će Vučiću pasti na pamet da kaže - pošaljite u Sarajevo svu tu dokumentaciju. Osim toga, nikad ne znate kada će se pojaviti neki svedok, a njih ima. Mislim na ljude koji su radili i u Pavlović banci i u beogradskoj Komercijalnoj banci i preko kojih su išle te transakcije. Sve to kod Dodika stvara nervozu.
KARABEG: S obzirom da su u izvesnoj meri zahladili odnosi između Aleksandra Vučića i Dodika, da li bi se moglo očekivati da Beograd u dogledno vreme ipak pošalje tu dokumentaaju?
CENIĆ: Poslaće Beograd i mnogo drugih stvari. Pazite, kad se u beogradskoj štampi j pojavio podatak da je Dodik kupio beogradski hotel Holiday Inn, mislite li da je to moglo da se objavi bez saglasnosti Vučića? Naravno da nije. To je bila i opomena u smislu - pazi kako se ponašaš. Govori se da Dodik ima vilu i i u Pešti i da je prvi komšija bivšem predsedniku Makedonije Gruevskom koji je nakon što je pobegao iz Makedonije našao utočište kod Orbana. Ne bi me čudilo da je ta priča tačna. Jer, cveta ljubav Orban - Dodik.
Bilo je riječi o tome kako je Milorad Dodik 2007, kada je bio predsjednik vlade Republike Srpske, kupio vilu na Dedinju, elitnom beogradskom naselju, kojim novcem je kupio kada je kredit podigao godinu dana nakon kupovine vile, da li je taj kredit bio ovjeren pečatom vlade Republike Srpske, zašto banke u Srbiji i Republici Srpskoj nisu provjeravale porijeklo novca kojim je kupljena vila, na šta su po zakonu bile obavezne jer se radilo o sumi od 750.000 eura u gotovom i da li se istina ne može utvrditi zato što je dio dokumentacije uništen.
Razgovaralo se i o tome zašto su sva tri glavna tužioca, koliko ih se promijenilo od 2015. kada je otvorena istraga, gurala slučaj Dodikove vile pod tepih, ima li Dodik uticaja na Tužilaštvo Bosne i Hercegovine, zašto Tužilastvo Srbije već godinama odbija da dokumentaciju o kupovini vile pošalje Tužilaštvu Bosne i Hercegovine, da li će se to promijeniti s obzirom da su odnosi između Milorada Dodika u Aleksandra Vučića u posljednje vrijeme prilično zahladnjeli…
OMER KARABEG: Tužilaštvo Bosne i Hercegovine je 2015. počelo da Istražuje kako je Milorad Dodik 2007. kupio vilu u Beogradu na Dedlnju za 750.000 evra, ali dosad niti je podiglo optužnicu, niti je odbacilo taj slučaj?
SVETLANA CENIĆ: Slučaj uopšte nije komplikovan.Toliko ima papira i dokaza, mada su neki sklonjeni, a za neke se čeka zastara jer zakon tačno propisuje koliko dugo se mora čuvati finansijska dokumentacija. Glavni tužioci su taj predmet držali u fioci, pa se to rastezalo. Koliko znam, od Srbije su traženi podaci o tome kako je vila kupljena i kako je upisana u zemljišne knjige, ali odgovora nije bilo. Postoje indicije, a neki kažu i dokazi, da je vila uknjižena pre nego što je porez plaćen što je nemoguće. Jer, kad kupujete nekretninu, morate izmiriti sve obaveze pre nego što se uknjiži na vas.
DENIS DŽIDIĆ: Rekao bih da slučaj Dodikove vile uopšte nije pretjerano kompliciran. Tužilaštvo drži taj predmet u ladici prije svega zbog političke kontrole nad tom institucijom. Nikad nije imalo ozbiljnu namjeru da procesuira taj predmet. Tužilaštvo mu nije ozbiljno pristupilo ni sada, kad je taj slučaj ponovo oživljen u predizbornoj kampanji, već se trudi da ubijedi javnost da na tom slučaju nešto radi. Izgovara se da Srbija nije dostavila podatke i predmet rasteže u nedogled.
(Radio Slobodna Evropa)
14.novembar, je moj 80.rodjendan...10.novembra sam proslavio sa mojom teniskom rajom i tada mi je moja kcer Barbara rekla da dodjem kod nje u subotu (12.nov.) u 6:00 uvece i da cemo ici negdje da proslavimo rodjendan...Uvijek nastojim da budem tacan, dolazim kod Barbare u 5:50 uvece i vidim pred njihovim ulaznim vratima ogroman pano...
...evo vam ga!
Pozdrav iz suncem obasjanog Toronta 15.novembra 2022.!
Dame i gospodo: Aleksandar Raković. Istoričar. Odabrani autor „Politike“. Rado viđen gost kod Marića…
Raković, Vulin i Ivica Dačić, a ne sva sila maškara sa temama „dobrosusjedski odnosi u regionu“, „Otvoreni Balkan“ i „slobodna trgovina“, saopštavaju namjere Aleksandra Vučića i strateške pravce djelovanja srpske politike.
Raković, kao i Vulin, to čini na ekscesivan način: njegove smrtno ozbiljne objave praćene su lunatičkim pogledima, grimasama koje kao da, što bi rekao doktor Lakan, ilustruju slom simboličkog poretka. Vulin i on glume dvorske lude. A mudri kralj Aca baš njima je povjerio da iznesu istine. Čovjek vam kaže „uništiću vas“, a vi umirete od smijeha. Kaže Kierkegaard u“Ili-ili”:
“Vatra je izbila u teatru, iza scene. Klaun je izišao na scenu da o tome obavijesti publiku. Mislili su da je to skeč, aplaudirali su. On je ponovio upozorenje, oni su se još glasnije smijali. Stoga mislim da će svijet doći do kraja uz opće aplauze svih svjedoka koji vjeruju da je to šala”.
E, svi znate šta se desilo u Crnoj Gori. A šta je najavljivao Raković? Najavio je sve, u bobu. Neupućen bi pomislio da su mu tekstove diktirali iz BIA-e.
Ima „Politika“ svoju „temu nedjelje“. To je forma u kojoj Raković u julu 2020, neposredno pred izbore na kojima će Đukanović prvi put biti poražen, predstavio koncept „Srpskog sveta“ – koji je dakako prepakovana Velika Srbija, a ona, opet, prepakovana Moljevićeva Homogena Srbija.
Za podsjećanje na Rakovića dužan sam Aleksandru Radomanu sa Fakulteta za crnogorski jezik i književnost sa Cetinja. Da citiram šta Radoman piše o rečenom programskom tekstu “Politike”, svojevrsnom “Šta da se radi?” velikosrpskog nacionalizma:
Radoman: “Raković je tada autoritativno zaključio da je Crna Gora „antidržava Republici Srbiji“, „šuckor država“ koja čini prozapadni nasip protiv naleta svetosavlja, onemogućujući tako „političko i državno objedinjavanje Srbije, Republike Srpske i Crne Gore.“
Po Rakoviću Đukanovićeva vlast predstavlja „glogov kolac“ za ostvarivanje ideje svesrpske države, kojoj će dvije godine kasnije Raković omeđiti granice „Od Dunava do mora sinjega“. Zato Raković prvom fazom realizacije te ideje označava izbore 30. 8. 2020. godine na kojima partije predvođene Beogradskom patrijaršijom trebaju srušit iĐukanovićevu vlast.
„Crnogorski domovinski identitet uglavnom bi trebalo da traje koliko i Milo Đukanović, a suštinski je važno da Srbi u Crnoj Gori u ovom broju dočekaju Đukanovićev pad s vlasti“, veli Raković i nastavlja da bi trebalo nakon Đukanovićeva pada pristupiti etničkome inženjeringu kako bi na popisu koji se najavljivao (a najavljuje se i ovih dana) i koji bi kontrolisale snage koje je okupila Beogradska patrijaršija broj Crnogoraca trebalo svesti na oko 25%, a broj Srba uvećati na 45%.
Tako temeljno preoblikovana Crna Gora bila bi spremna za ujedinjenje sa Srbijom i Republikom Srpskom na svetosavskim temeljima, a Raković u svom scenariju predviđa i mogućnost da „inostrani faktor“ pomogne realizaciju tog projekta, instrumentalizacijom manjinskih naroda, pa ukazuje na to da bi albansko stanovništvo moglo da „otkaže poslušnost“ crnogorskoj državi:
„Posebno zbog albanske pretenzije na prostor Ulcinja, Malesije, Plava, Gusinja i Rožaja gde se govori albanski jezik ili se muslimansko stanovništvo koje govori slovenskim jezikom znatnim delom smatra poreklom albanskim.“
Čovjek je, dakle, sve nacrtao. I Amfilohijevu kleronacionalističku revoluciju u Crnoj Gori, i Abazovića, i tempo kojim će se osvajanje Crne Gore odigrati. Bio je pritom egzaktan: dao je i procente.
Proces dokrajčenja Crne Gore privodi se kraju. Nakon toga počinje akcija koja se najdirektnije tiče Bosne i Hercegovine. Ono što je Raković najavio: ujedinjenje Crne Gore sa Srbijom i Republikom Srpskom na „svetosavskim temeljima“.
I? Ništa „i“.
Skontam ja odmah da je to-to. Zviznem jednu, drugu, treću kolumnu. Ovi iz ambasada ništa. „Gradžanisti“ kažu Nikolaidis laže, pomamljuje narod, „skreće pažnju sa životnih pitanja“. Dritan kaže da „u meni ima nešto fašističko“, da mi treba zabraniti da objavljujem. Pojavi se Eskobar i kaže: „glavni problem regiona je korupcija“.
Sad pravim malu digresiju. Tvrdim vam: na fakultetima će se izučavati predmet „Uticaj antikorupcijske borbe na stvaranje Velike Srbije – od „Afere Agrokomerc“ do danas“. Samo ne na fakultetima u Sarajevu i Podgorici – jer ti će fakulteti biti dio beogradskog univerziteta.
Elem, natrag na temu… Onda se opet pojavi Dritan i kaže kako iza svakog nacionalizma stoji korupcija.
Možda. Ali ne i iza velikosrpskog nacionalizma. Jeste li primijetili da jedino u Srbiji nema korupcije? U Hrvatskoj hapse premijera i ministre, padaju vlade… U Bosni hapse premijere, ministre i direktore… U Crnoj Gori hapse na buljuke, Dritan zatvorom prijeti polovini zemlje…
Samo Vučićevi naprednjaci ne kradu. Tamo je borba protiv korupcije već završena. Vučiću je, jednostavno, pušteno da u Srbiji i regionu radi šta hoće: to je suština politike „demokratskog zapada“ prema nama. Bil’ se u Srbiji opet mogla pojaviti korupcija? Bi, kako ne bi – čim i ako Zapad pokrene akciju rušenja Vučića.
Dakle: ako hoćete da znate šta Bosni dolazi iz Beograda, slušajte šta govori Raković (i Vulin i Dačić). Ako vam je draže da po društvenim mrežama razmjenjujete izraze bratstva i jedinstva i „ko nas zavadi“ sentimenta, bujrum. Al’ eto, samo ka’em…
(Slobodna Bosna)
Stalno se u javnosti od nadležnih pominje da će dugo očekivana vlada biti prosrpska. Zamislimo neku drugu zemlju, bilo koju, na primer Francusku, da predsednik/ca vlade ili Republike izjavi da će vlada biti profrancuska. Bili bismo zbunjeni da tako nešto čujemo, a kod nas ne vidimo da se neko čudi što ćemo imati prosrpsku vladu i prosrpsku politiku, i unutrašnju i naročito spoljašnju. Iako vlada već godinama ne vrši svoju ustavnu dužnost, to jest ne vodi politiku države, sada, pred njeno formiranje posle 6 meseci nepotrebnog čekanja (potrebnog možda samo zato da se i ovom prilikom potvrdi da je vlada nevažna) mnogo se o njoj govori i špekuliše, te da li će biti proruska ili prozapadna, a to se navodno ocenjuje prema izboru ministara. Pa sad jedni kažu da je vlada proruska, jer Dačić je ministar spoljnih poslova, a i da je proevropska zbog Tanje Miščević koja će voditi ministarstvo za evropske integracije. I tako se do prekosutra može žonglirati.
Zvanično je Ana Brnabić lansirala tvrdnju da će vlada biti prosrpska, ni levo ni desno, ni Istok ni Zapad, ni prozapadna ni proruska, nego baš srpska. Pogledajmo prvi pravac gde prosrpska vlada neće skretati. Kaže se da se vlada neće kretati ni levo ni desno. Levo je po definiciji isključeno, jer je SNS kao vladajuća stranka članica evropskih narodnih stranaka (EPP) i formalno se svrstala u desne stranke. Dakle, ona je već skrenuta. U javnom mnjenju i preko vodeće ličnosti predsednika Vučića, zajedno sa njegovim ljudima od najvećeg poverenja, Srbija je zapravo odavno krenula ekstremno desno, jer je nacionalistička, tradicionalistička, autoritarna, nedemokratska, korumpirana, bliska sa srpskom crkvom i kriminalom. I samu vladu koja kasni 6 meseci je sastavio predsednik Vučić, što ne znači da se sve osobine vladajuće klike i samog Aleksandra Vučića mogu pripisati pojedinačnim članovima vlade, čije trajanje je bez razloga skraćeno na jednu zimu ili dve.
Zanimljiva digresija kojoj ne mogu da odolim kada je reč o prosrpskoj poziciji jesu očekivanja u kontekstu predstojećih izbora u SAD za predstavnički dom Kongresa i jednu trećinu senata. Koliko znamo, očekuje se pobeda desne, Republikanske stranke, a od nje se po difoltu očekuje više razumevanja za srpske nacionalne interese. Prema pisanju Politike pominje se da je Trump imao više razumevanja i volje da sasluša srpsku stranu oko problema Kosova, a sećamo se koliko su i srpska dijaspora i ovdašnje vlasti i mase naroda navijale za Trumpa. Po oceni tamošnjeg analitičara srpskog porekla Obrada Kesića, koju prenosi Politika, u pogledu Kosova politika SAD se neće promeniti, a ni u pogledu rata u Ukrajini i zahteva da Srbija uvede sankcije Rusiji. „Pritisci će sigurno biti pojačani“, kaže Kesić, „zbog odnosa Beograda prema Moskvi, ali i kada je reč o KiM-u neće biti ništa lakše“.
Drugi pravci skretanja vlade koji se nikako neće dogoditi odnose se na „ni Istok ni Zapad“, što se zaokružuje u najjaču tvrdnju da srpska vlada neće biti ni prozapadna ni proruska, nego samo prosrpska. To znači da će Srbija, po mom razumevanju, voditi dosadašnju politiku ljuljaške koja vozi na zapad interesno (novac, investicije i ekonomski benefiti), a zaljuljana je vrednosno, crkvom, tradicijom, Kosovom i gasom prema Rusiji. U stolici te ljuljaške sede unesrećujući srpski nacionalni interesi koji se odnose pre svega na Kosovo i uvođenje sankcija Rusiji zbog rata u Ukrajini. Tako da je odgovor na pitanje šta su zapravo ta prosrpska vlada i njena politika – ljuljaška između Zapada i Rusije (to se još zove sedenje na dve stolice), a tako se dele i građani Srbije. Vučić ih je podelio na one koji su velikosrbi „zato što su u stvari velikoruski, i na one druge koji misle da su moderni Srbi zato što su antirusi“. Umesto da kaže da su ti drugi proevropski i prozapadno orijentisani, lakše mu je da izmisli uvredljive antiruse.
Na kraju se postavlja pitanje a gde spada SNS, u velikoruse ili antiruse? Ni jedno ni drugo. „Naša stranka mora da bude jezgro normalnosti i razumevanja o tome šta se zbiva u svetu, da brine o svojoj zemlji, da brinemo o svom narodu. To ne podrazumeva da će nam se interesi uvek poklapati, bilo sa jednima bilo sa drugima. To podrazumeva da imamo svoju državu i da donosimo odluke samostalno i nezavisno bez ikoga od spoljnih faktora!“ Uskličnik je obavezan, jer pregovarači, specijalni izaslanici, ambasadori i ministri spoljnih poslova sastanče sa Vučićem, a bogami i silni špijuni sa obe strane (postali smo Kazablanka) nemilosrdno šetaju od jutra do sutra i zaviruju svuda. On očekuje da će „svi ti pritisci biti samo teži da se po svaku cenu dođe do dogovora Beograda i Prištine, a dogovor nije ružna reč, ali dogovor ne može da znači da će Srbi i Srbija izgubiti sve, a neki drugi će da dobiju sve, jer kažu da su tako odlučili“.
I šta će sad pod tim silnim pritiscima da učini prosrpska vlada, zapravo Vučić? Kao prvo i najvažnije, očekujem da se Vulin smesti na sigurnosno mesto, jer bez njega nema prosrpske vlade, a ni onog željenog svesrpskog sveta. Očekujem da će Vučić da oteže što duže može, tako što će da popusti sa registarskim tablicama koje će da razmeni za Savez srpskih opština. I tako sve dok ona druga faza uzajamnog priznanja ne stigne na red. Možda mu se posreći pa Rusi pre toga pobede i Kosovo mu padne u krilo. A možda se u tom čekanju sklepa i neko primirje u Ukrajini i prođe oluja silnih pritisaka zbog kojih bi i ostavku dao, samo da bi se na belom konju pobednički vratio na staru prosrpsku ljuljašku.
Peščanik.net, 25.10.2022.
Foto: Arta Merk Kostić
Kapitalizam je osvojio svet komodifikujući gotovo sve što ima vrednost, ali ne i utvrđenu cenu, i u tom procesu duboko razdvojio vrednost stvari od njihove cene. To se dogodilo i sa novcem. Razmenska vrednost novca je odraz naše spremnosti da određene vrednosti razmenjujemo za određene novčane iznose. U kapitalizmu, kada je hrišćanstvo jednom prihvatilo ideju o naplati kamate za pozajmice, novac je dobio i tržišnu cenu: to je kamata, iznos koju plaćamo za korišćene pozajmljenog novca u određenom vremenskom periodu.
Posle finansijskog sloma 2008, i posebno tokom pandemije, dogodilo se nešto veoma neobično: novac je sačuvao razmensku vrednost (onu koju inflacija umanjuje), ali cena novca je pala na nulu, u nekim slučajevima i ispod nule. Političari i centralne banke su nesmotrenim postupanjem zatrovali „otuđenu moć čovečanstva“ (kako je Marx poetično definisao novac). Novac je zatrovan politikama koje su primenjivane u Evropi i Sjedinjenim Državama u periodu posle 2008, politikama strogih mera štednje za većinu, da bi se finansirao socijalizam za nekolicinu.
Mere štednje su smanjile javnu potrošnju u trenutku kada je privatna potrošnja već bila u slobodnom padu, što je ubrzalo opadanje agregatne privatne i javne potrošnje – koja, po definiciji, predstavlja nacionalni dohodak. U kapitalizmu samo velike kompanije mogu da pozajmljuju velike količine novca koje zajmodavci, uglavnom bogataši sa velikim viškovima, nude na zajam. Zato je cena novca posle 2008. pala na nulu: potražnja je presušila jer su na pogubne posledice mera štednje velike kompanije reagovale obustavljanjem daljih investicije, iako je novca (bar za ove kompanije) bilo u izobilju.
Kao i u slučaju zalihe krompira za koju po traženoj ceni nema kupca, cena novca – to jest, kamatna stopa – počinje da opada onda kada ponuda premaši tražnju. Ali ovde se javlja važna razlika: dok u slučaju krompira obaranje cene vrlo brzo rešava problem viškova na strani ponude, u slučaju novca brzi pad cene generiše upravo suprotan efekat. Umesto da se raduju što su dobili priliku da se zadužuju i investiraju po nižoj ceni, investitori razmišljaju ovako: „Centralna banka sigurno očekuje težak period čim toliko spušta cenu novca. Zato nećemo investirati, iako nam novac nude besplatno!“ Čak i posle oštrog obaranja kamata oporavak investicija je izostao, pa su centralne banke nastavile da spuštaju cene dok one nisu završile u negativnoj zoni.
To je veoma neobična situacija. Negativne cene možda imaju smisla za ono što je suprotno od dobara, šta god to bilo. Kada fabrika želi da se oslobodi toksičnog otpada, ona ga praktično prodaje po negativnoj ceni: plaća nekome da dođe i odnese ga. Ali ako centralna banka tretira novac onako kako fabrika automobila tretira iskorišćenu sumpornu kiselinu ili nuklearna elektrana radioaktivni otpad, jasno je da je nešto trulo u kraljevstvu finansijalizovanog kapitalizma.
Ima komentatora koji se nadaju da zapadni novac sada prolazi kroz proces pročišćavanja vatrom inflacije i rastućih kamatnih stopa. Ali inflacija ne može eliminisati otrov iz zapadnog monetarnog sistema. Posle više od jedne decenije zavisnosti od zatrovanog novca, mi zapravo ne znamo šta bi bio primeren metod detoksifikacije. Današnja inflacija nije inflacija koju smo imali 70-ih i ranih 80-ih godina 20. veka. Današnja inflacija ugrožava rad, kapital i državnu upravu onako kako to inflacija pre 50 godina nije mogla. U ono vreme rad je bio dovoljno dobro organizovan da izdejstvuje povećanja zarada kojima je sprečena kriza troškova života, a kompanije i države nisu mogle računati na prilive besplatnog novca. U današnjoj situaciji ne postoji optimalna kamatna stopa koja može povratiti ravnotežu između tražnje i ponude, a da istovremeno ne pokrene talas bankrotstava u privatnom i javnom sektoru. To je dugoročna cena toksičnog novca.
Američka administracija se nalazi pred nerazrešivom dilemom. S jedne strane treba zauzdati inflaciju u zemlji. S druge strane treba privoleti velike američke korporacije i mnoge prijateljske države da pristanu na krizu solventnosti koja će povratno ugroziti stabilnost same Amerike. Situacija u evrozoni je mnogo gora, jer su tamošnji kreatori politika odbijali da urade ono što se moralo uraditi posle bankarske krize 2008: a to je postavljanje zdravog temelja za federaciju u obliku fiskalne unije. Umesto toga, Evropskoj centralnoj banci je dat mandat da spasava evro „po svaku cenu“. Da bi sačuvala evro, ECB je zatrovala svoj novac. Evropska centralna banka danas drži ogromne količine italijanskog, španskog, francuskog, čak i grčkog duga, što više ne može opravdati potrebom održavanja ciljne inflacije, a ne može ga se ni osloboditi, jer bi to dovelo u pitanje opstanak evra.
Dok razmatramo nerazrešive dileme sa kojima se nose Evropa i Amerika, možda je ovo pravi trenutak da se zapitamo o dubljim razlozima koji su omogućili takvo trovanje novca (što se razlikuje od gubitka vrednosti usled inflacije). Dobra ilustracija je Einsteinovo zapažanje da se priroda svetlosti može razumeti jedino ako prihvatimo ideju da se ona istovremeno ponaša na dva različita načina: kao čestica i kao talas.
I novac ima dve prirode. Njegova prva priroda, ona po kojoj je on roba koja se može razmenjivati za druge robe, ne može objasniti paradoks negativne cene. Ali tu je od koristi njegova druga priroda: kao i jezik, novac je odraz našeg odnosa prema drugim ljudima i prema tehnologijama koje koristimo. Novac odražava način na koji transformišemo materiju i oblikujemo svet oko sebe. Novcem je kvantifikovana naša „otuđena moć“ da radimo na ostvarivanju zajedničkih ciljeva, kao kolektiv. Kada jednom uočimo drugu prirodu novca, sve ima mnogo više smisla.
Socijalizam za bankare i mere štednje za sve ostale osujetili su dinamizam kapitalizma i osudili ga na stagnaciju u pozlaćenom kavezu. Toksičnog novca bilo je u izobilju, ali ništa se nije prelilo u investicije, u dobra radna mesta ili bilo šta što bi podstaklo animalne duhove kapitalizma. Sada, dok bauk inflacije lebdi nad svima nama, teško je zamisliti monetarnu politiku koja će istovremeno detoksifikovati novac, povratiti ravnotežu i usmeriti investicije tamo gde su čovečanstvu najpotrebnije.
Project Syndicate, 21.09.2022.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 20.10.2022.
veci ili manji lopovi;
veci ili manji cetnici;
Rusi ili Amerikanci!
Isto pitanje i za Federaciju Bosne i Hercegovine.
Jedino sto cetnike treba zamijeniti
ustasama i muslimanskim nacionalistima i Ruse Turcima.
Gledam i citam vec godinama kako se neki besprizorni proglasavaju legendama! I to ide dotle da su "legende" vrlo cesto kriminalci, siledzije, polusvijet svake vrste... Zbog toga je sam pojam "legenda" toliko devalvirao da je postalo nezahvalno bilo koga tako nazvati.
Da bih nekako povratio naruseni ugled tog pojma nudim vam samo nekoliko fotografija istinskih legendi. Njihove se fotografije ni ne trebaju potpisivati niti objasnjavati.
Koliko ja vidim - nikuda.
Trazi prijatelje - bira neprijatelje.
Trazi "hljeba preko pogace".
Lutamo - dok ne zalutamo!
I opet ce biti - sve su nam to stranci zakuvali!
A mi sami, ni lijevo - ni desno, ni gore - ni dole.
Lutamo jer ne znamo bolje!
Dragi nasi,
