Foto: Arta Merk Kostić
Kapitalizam je osvojio svet komodifikujući gotovo sve što ima vrednost, ali ne i utvrđenu cenu, i u tom procesu duboko razdvojio vrednost stvari od njihove cene. To se dogodilo i sa novcem. Razmenska vrednost novca je odraz naše spremnosti da određene vrednosti razmenjujemo za određene novčane iznose. U kapitalizmu, kada je hrišćanstvo jednom prihvatilo ideju o naplati kamate za pozajmice, novac je dobio i tržišnu cenu: to je kamata, iznos koju plaćamo za korišćene pozajmljenog novca u određenom vremenskom periodu.
Posle finansijskog sloma 2008, i posebno tokom pandemije, dogodilo se nešto veoma neobično: novac je sačuvao razmensku vrednost (onu koju inflacija umanjuje), ali cena novca je pala na nulu, u nekim slučajevima i ispod nule. Političari i centralne banke su nesmotrenim postupanjem zatrovali „otuđenu moć čovečanstva“ (kako je Marx poetično definisao novac). Novac je zatrovan politikama koje su primenjivane u Evropi i Sjedinjenim Državama u periodu posle 2008, politikama strogih mera štednje za većinu, da bi se finansirao socijalizam za nekolicinu.
Mere štednje su smanjile javnu potrošnju u trenutku kada je privatna potrošnja već bila u slobodnom padu, što je ubrzalo opadanje agregatne privatne i javne potrošnje – koja, po definiciji, predstavlja nacionalni dohodak. U kapitalizmu samo velike kompanije mogu da pozajmljuju velike količine novca koje zajmodavci, uglavnom bogataši sa velikim viškovima, nude na zajam. Zato je cena novca posle 2008. pala na nulu: potražnja je presušila jer su na pogubne posledice mera štednje velike kompanije reagovale obustavljanjem daljih investicije, iako je novca (bar za ove kompanije) bilo u izobilju.
Kao i u slučaju zalihe krompira za koju po traženoj ceni nema kupca, cena novca – to jest, kamatna stopa – počinje da opada onda kada ponuda premaši tražnju. Ali ovde se javlja važna razlika: dok u slučaju krompira obaranje cene vrlo brzo rešava problem viškova na strani ponude, u slučaju novca brzi pad cene generiše upravo suprotan efekat. Umesto da se raduju što su dobili priliku da se zadužuju i investiraju po nižoj ceni, investitori razmišljaju ovako: „Centralna banka sigurno očekuje težak period čim toliko spušta cenu novca. Zato nećemo investirati, iako nam novac nude besplatno!“ Čak i posle oštrog obaranja kamata oporavak investicija je izostao, pa su centralne banke nastavile da spuštaju cene dok one nisu završile u negativnoj zoni.
To je veoma neobična situacija. Negativne cene možda imaju smisla za ono što je suprotno od dobara, šta god to bilo. Kada fabrika želi da se oslobodi toksičnog otpada, ona ga praktično prodaje po negativnoj ceni: plaća nekome da dođe i odnese ga. Ali ako centralna banka tretira novac onako kako fabrika automobila tretira iskorišćenu sumpornu kiselinu ili nuklearna elektrana radioaktivni otpad, jasno je da je nešto trulo u kraljevstvu finansijalizovanog kapitalizma.
Ima komentatora koji se nadaju da zapadni novac sada prolazi kroz proces pročišćavanja vatrom inflacije i rastućih kamatnih stopa. Ali inflacija ne može eliminisati otrov iz zapadnog monetarnog sistema. Posle više od jedne decenije zavisnosti od zatrovanog novca, mi zapravo ne znamo šta bi bio primeren metod detoksifikacije. Današnja inflacija nije inflacija koju smo imali 70-ih i ranih 80-ih godina 20. veka. Današnja inflacija ugrožava rad, kapital i državnu upravu onako kako to inflacija pre 50 godina nije mogla. U ono vreme rad je bio dovoljno dobro organizovan da izdejstvuje povećanja zarada kojima je sprečena kriza troškova života, a kompanije i države nisu mogle računati na prilive besplatnog novca. U današnjoj situaciji ne postoji optimalna kamatna stopa koja može povratiti ravnotežu između tražnje i ponude, a da istovremeno ne pokrene talas bankrotstava u privatnom i javnom sektoru. To je dugoročna cena toksičnog novca.
Američka administracija se nalazi pred nerazrešivom dilemom. S jedne strane treba zauzdati inflaciju u zemlji. S druge strane treba privoleti velike američke korporacije i mnoge prijateljske države da pristanu na krizu solventnosti koja će povratno ugroziti stabilnost same Amerike. Situacija u evrozoni je mnogo gora, jer su tamošnji kreatori politika odbijali da urade ono što se moralo uraditi posle bankarske krize 2008: a to je postavljanje zdravog temelja za federaciju u obliku fiskalne unije. Umesto toga, Evropskoj centralnoj banci je dat mandat da spasava evro „po svaku cenu“. Da bi sačuvala evro, ECB je zatrovala svoj novac. Evropska centralna banka danas drži ogromne količine italijanskog, španskog, francuskog, čak i grčkog duga, što više ne može opravdati potrebom održavanja ciljne inflacije, a ne može ga se ni osloboditi, jer bi to dovelo u pitanje opstanak evra.
Dok razmatramo nerazrešive dileme sa kojima se nose Evropa i Amerika, možda je ovo pravi trenutak da se zapitamo o dubljim razlozima koji su omogućili takvo trovanje novca (što se razlikuje od gubitka vrednosti usled inflacije). Dobra ilustracija je Einsteinovo zapažanje da se priroda svetlosti može razumeti jedino ako prihvatimo ideju da se ona istovremeno ponaša na dva različita načina: kao čestica i kao talas.
I novac ima dve prirode. Njegova prva priroda, ona po kojoj je on roba koja se može razmenjivati za druge robe, ne može objasniti paradoks negativne cene. Ali tu je od koristi njegova druga priroda: kao i jezik, novac je odraz našeg odnosa prema drugim ljudima i prema tehnologijama koje koristimo. Novac odražava način na koji transformišemo materiju i oblikujemo svet oko sebe. Novcem je kvantifikovana naša „otuđena moć“ da radimo na ostvarivanju zajedničkih ciljeva, kao kolektiv. Kada jednom uočimo drugu prirodu novca, sve ima mnogo više smisla.
Socijalizam za bankare i mere štednje za sve ostale osujetili su dinamizam kapitalizma i osudili ga na stagnaciju u pozlaćenom kavezu. Toksičnog novca bilo je u izobilju, ali ništa se nije prelilo u investicije, u dobra radna mesta ili bilo šta što bi podstaklo animalne duhove kapitalizma. Sada, dok bauk inflacije lebdi nad svima nama, teško je zamisliti monetarnu politiku koja će istovremeno detoksifikovati novac, povratiti ravnotežu i usmeriti investicije tamo gde su čovečanstvu najpotrebnije.
Project Syndicate, 21.09.2022.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 20.10.2022.
No comments:
Post a Comment