Gregg Allman - Just Another Rider (The Savannah Rehearsal Sessions)

MM: Sličice iz Banjaluke

Banjalucki velesajam

Gospodska

 Grafit

 MZ Rosulje

 Nekad bila Nova ulica

 Reljef Brune Diamanta na zgradi pozorista

 Tezge na trgu

 Ulica Prvog krajiskog korpusa

 Vrbas ispod Kastela

Vrt na Halilovcu

Angel T.: 8 pictures for you‏

  

Boise,25.juni 2015.
Na snijegu pred kraj juna...Snowslide Lake,tridestak milja od
McCall-a. Priroda kao iz bajke,ali uspon je bio zestok,a moj unuk Jack
voli da ide prvi (vodja) i stalno me provocira: "Deda, jos samo
malo...",ipak uspio sam. Njemu nije bilo dosta pa se borio na snjeznoj
padini i uspio da se popne na stjenoviti vrh planine...Koja
energija,sedam godina...Neko mu je rekao da u tom jezeru (na ovom
podrucju je bezbroj planinskih jezera) ima pastrmki i premda smo ga
odvracali da ne bi nosi ribaski stap nismo uspjeli.
Pozdrav Vasim porodicama,pozdrav Vama. Angel

Samedin KADIĆ, Kipovi i macole: Može li hajvan biti neko drugi osim musliman

Dojahavši u džipovima kroz kovitlace pijeska i dima, vojnici „islamske države“, prkosni u glavi i pokorni u srcu, ili obrnuto, pokorni u glavi i prkosni u srcu, zaustaviše se pred „impozantnim arheološkim nalazištima“ Iraka i Šama, i, poput nekada braće Talibana pred ogromnim stijenama u Bamiyanu, sjetiše se praoca Ibrahima, a.s., iz njegove eksplozivne mladosti te odlučiše ćuskijama, dinamitom, macolama, tenkovima još jednom temeljito obnoviti univerzalne poruke tewhida.

S mjesta gdje je nekada miroljubiva bjelosvjetska omladina provodila noći u pušenju nargile, mršavi vojnik u jakni američke vojske ispalio je 2001. godine granatu u stomak legendarnog askete čija je statua, istina, bila deblja od svih Talibana koji su tog vjetrovitog dana čistili ostatke širka s bamijanskih razvalina. Ovih mjeseci pratim po portalima kako IDIL intenzivno ruši drevne „kipove“ po drevnim gradovima Hatri, Mosulu u pokrajini Niniva, Nimrudu, a sada evo hoće -neće i Palmiru očistiti, pa šapćem da me niko ne čuje: „Može li hajvan biti neko drugi osim musliman!?“

Srbi su rušili džamije iz genocidnih namjera, a to znači vrlo racionalno. Željeli su izbrisati tragove „neprijateljske“ kulture na ciljanom prostoru i nisu vodili računa ni o Božijim zapovijedima, ni o Isusovim propovijedima, ni o jevanđeoskoj ljubavi, ni o UNESCO-u, ni o toleranciji, ni o Staroj pravoslavnoj crkvi u Sarajevu. Nisu gledali na važnost kulture kad su bagerima ravnali džamijske hareme. Hrvati srušiše nešto manje džamija i Stari most… Ali, zašto su Talibani uništili najvećeg vertikalnog Budhu na svijetu? Zašto ga rušiti u stoprocentno muslimanskoj zemlji? Da mi neko odgovori kako su u zemljama devastiranih porodica i života nekakva arheološka nalazišta najmanje važna – prihvatio bih objašnjenje. Da čujem kako estetski uživaju u uzvišenom činu razvaljivanja i eksplozija, poput Nerona u moćnom rimskom požaru, i to bih svario. Da se prave ludi poput Srba kad im se pomene Ferhadija i Aladža – nije ni to toliko glupo. Ali oni ruše jer im islam to nalaže!

Šta im islam nalaže? Spašavanje Živog Svemogućeg Boga od kamenih kipova mrtvih religija? Vulgaran sam, znam, ali iz huje. Drevna arheološka nalazišta o kojima pišu „medijski Mongoli“, kako već Akbar S. Ahmed naziva zapadnu medijsku mašineriju, pretrajala su na muslimanskoj teritoriji četrnaest stoljeća i niko, od halife Omera, preko emevijskih, abbasijskih, a kasnije raznih lokalnih vladara, nije ni pomislio uništiti ih. Da ne govorima o Muhammedu, a.s., koji je eksplicitno (u ta „barbarska“ vremena) zabranio rušenje crkava, sinagoga.

Nisu današnji idoli od kamena, ali ko će to objasniti IDIL-ovoj publici? Onoj publici koja misli da se stoljeća lijenosti mogu nadoknaditi nekakvim omasovljivanjem gerile. Onoj publici koja igra povijest po drugi put, malo kao komediju, malo kao tragediju. Onoj publici koja inaugurira mimikriju (kao najniži, elementarni oblik ponašanja) u etički ideal i životni stil. Onoj publici koja pomaže medijsko konstruiranje danteovske slike muslimana. Onoj publici koja povijest kao ukupnost svjetskih događanja reducira na jedno davno prohujalo stoljeće. Onoj publici koja nije čitala Francisa Bacona, tog ćafira s kraja renesanse što je uočio da su najgori idoli, teatarski, zabetonirani u ljudskim glavama.

(Još od Hegela znamo da je idol fenomen u kojem se čovjek klanja djelu ruku svojih, odnosno samom sebi. Psihoanaliza je preskočila tradicionalne simbole idolatrije prepoznajući idole kao obogotvorenje konačnih segmenata svijeta. Nema više starih arabljanskih bogova i boginja, ali postoje konzumerizam, luksuz, korporacije, države, novac, nekontrolirana tehnologija. Bit idolatrije nije obožavanje pojedinog idola, kaže Fromm, već onaj stav kojim se čovjek podvrgava prolaznoj stvari lišavajući se ostvarivanja najviših principa života: ljubavi i uma.)

Ali, kad razmišljam o ISIL-u, uvijek se vraćam na Talibane, jahače iz zemlje veličanstvene pustoši i divljine. Ista matrica, isti scenarij, ista kleta sudbina. I ko je imao koristi od afganistanske kataklizme osim imperijalnih sila, proizvođača opijuma i Khaleda Hosseinija? Kad se prašina s razvalina slegne, neko će je morati pomesti. “Neko mora odgurnuti ruševine na ivice puta”, kaže Šimborska, “da bi mogla proći vozila puna leševa.” Za razliku od destrukcije, pospremanje i uspostavljanje kakvog - takvog reda nije fotogenično i zahtijevat će godine i godine. Kamere će otići na druga ratišta. Neko će nekim drugim atrakcijama morati primamiti turiste.

Sjećam se kako je ondašnji gradonačelnik Sarajeva uputio zahtjev svjetskoj javnosti da se kamenje srušenog Budhe donese u Sarajevo, gdje ima mjesta za svaku religiju i svaki kip. Ludi su oni koji ruše, a još luđi oni koji prenose dijelove devastiranih statua s kontinenta na kontinent da dokažu svijetu svoju toleranciju. Usred ovog planetarnog ludila treba se sjetiti one hipi -omladine što je dokasno u noć tandarala u gitare i pjevala podno Budhinih statua u Bamijanu. Jedan takav hipik, Zulfikar Džumhur, zapisao je: „Neizostavno otiđi u Bamijan, dolinu velikih Buda, u sjevernom Afganistanu. Bamijan stari Afgani zovu: Dolina suza. Budisti kažu: Klanac jecaja. Jeremci: Moabdik – prokleti kraj.“

(faktor.ba)

Od danas sam penzioner!

Zapravo, ne bas od danas, vec od 1. jula, ali danas po poslednji put odlazim na posao.
Ne znam kako drugi - ali ja sam veoma sretan zbog toga.
Kao da sam docekao dugo ocekivanu slobodu!
Znam, penzionisanje neki docekuju slicno meni, nekim drugima tesko pada i da ga tesko podnose.
Razliciti smo. Razliciti su i uslovi u kojima se penzionisemo.
Ja se radujem i penzionisanji i dokolici koju ce ono neminovno donijeti.
Nikada u zivotu mi nije bilo dosadno. Nikada.
Zato ne ocekujem ni da mi ubuduce bude dosadno.
Ja sada ne mogu ni zamisliti kako to izgleda kad ne moras svaki dan, svako jutro, osim vikenda, ustati i voziti se na posao. Pa tako svaku nedjelju, svaki mjesec, svaku godinu... Da li cu i kada, da li ikada pozeljeti da se dani obaveznog odlaska na posao vrate - ja to sada ne znam. Niti ne zelim da mnogo razmisljam o tome.
Da bi  prelazak u nove zivotne uslove proteko sto lakse, Biljana i ja, mladi nevopeceni penzioneri,  cemo vec pocetkom jula otici u Banjaluku, odatle putovati malo na more, malo u gore... I tako cetiri mjeseca.

Zbog toga ce i blog malo trpjeti . U slijedeca cetiri mjeseca ce biti usporeniji nego do sada. Prilozi ce se pojavljivati onda kada sam u mogucnosti da ih objavim, da nesto napisem, prelozim vam na citanje nesto sto mi je zapelo za oko, objavim i nesto sto cete vi poslati... Bilo bi lijepo da se i vi, moji dragi pasivni citaoci, malo angazujete, pa posaljete neku crticu, zapazanje, vijest koja je vas zainteresovala.

Uglavnom, sretni vam nastupajuci ljetni dani! Budite mi zdravi i cili! I vidimo se u nasem gradu!

Miljenko Jergović: Dok je čaroban bio Bijeli brijeg

(sjećanje jednog navijača Željezničara)

Prve nedjelje u septembru 1974, u Mostaru, na stadionu pod Bijelim brijegom, igrali su Velež i Hajduk. Ustvari, igrao je samo Velež, i pobijedio 5:0. Bilo je to vrijeme kada je Dušan Bajević golove davao isključivo u seriji – po tri. Za manje mu se nije isplatilo prljati kopačke i kvariti frizuru. Nekoliko mjeseci ranije u Gelsenkirchenu, istu je trojku zabio Zairu. Samo što je između tog Zaira i onog Hajduka postojala razlika u smislu i sadržaju. Velika razlika.

Bila je to najjača, najeuropskija, najmoćnija generacija Hajduka u povijesti, malo remek-djelo od ekipe, što ga je stvorio Tomislav Ivić, u mladosti slab nogometaš, težački sin i jedan od najvećih europskih trenera svoga vremena. Da mu se u dvije godine nije dogodila ista nesreća, najprije protiv St. Etiennea, pa protiv PSV Eindhovena, i da nije izgubio dobivene utakmice, taj bi Hajduk, vrlo vjerojatno, osvojio europsku titulu. Možda i obadvije. Imali su čudotvorca Buljana – koji nije brijao bradu dok ne zaraste noga Ivici Matkoviću, suigraču kojeg je polomio na treningu – imali su Ivicu Šurjaka i Juricu Jerkovića, prvog “poslovođu” Splita i svekolike jugoslavenske lige, imali su sve a nisu imali ništa, jer u presudnom trenutku nisu imali sreće. Okraćale su im dvaput noge, iako je pod tim nogama bila sva Europa.

 Kada je na kraju naše povijesti Crvena zvezda postajala prvakom Europe, mislio sam, melankoličan, o tom Hajduku, i o tome kako je svaka povijest, pa i ona nogometna, nepravedna prema gubitnicima, prema onima koji samo nisu imali sreće. Mogla je Crvena zvezda stoput biti prvak Europe, ali najbolji naš tim bio je tim Hajduka iz sredine sedamdesetih, iako nikada nije osvojio Europu.

 E, tog je Hajduka Velež toga kasnog ljeta dobio 5:0.

 Bio je to najbolji naš tim, iako nikada nije osvojio Jugoslaviju.

 Velež, Velež, Velež… E, tugo naša.

 Branio je Enver Marić, mostarska pantera, čovjek blage naravi, gospodin. Brko. Za reprezentaciju branio je u trideset dvije utakmice, a onda ga je zamijenio drugi brko, Hajdukov Ivan Katalinić. Poslije je, čini mi se, otišao u Schalke 04. Selektori su ga se odrekli, Biće Mladinić, ako se ne varam, nakon neuspjeha na svjetskom prvenstvu u Njemačkoj, kada je Marić primao golove od Gerda Müllera, od Poljaka i Šveđana, a da za te golove nije bio kriv. Ali očekivalo se od njega da bude svemoćan, iako Marić nije bio od te vrste golmana. On je samo bio siguran, nikada nije primao pacerske golove, za razliku, recimo, od Slobodana Janjuša ili Dragana Pantelića, koji su bili čudotvorci: branili su ono što nitko ne bi obranio, a primali su isključivo pacerske golove. Tako mora biti, igra ne bi ni imala smisla kada bi mogao postojati golman koji bi branio i ono što brani Janjuš i ono što brani Marić. To je suština koju naučiš rano, dok gledaš prve svoje utakmice.

Rezerva mu je bio Slobodan Mrgan. Sjeća li ga se netko? Sjeća li se, uopće, netko rezervnih golmana? Svaki je rezervni golman po jedan Sancho Panza, i takvim će ga pamtiti povijest. Ima ih, istina, koji se polakome da prestanu biti rezervni, i onda od autentičnih velikana postaju prosječni suputnici velike igre. Suputnici revolucije. Mrgan se nikada nije pohasio. Bio je rezerva. Kao Zvezdin Boško Kajganić, kao Ante Sirković, kao…

Na bekovima su igrali Ahmet Glavović i Džemal Hadžiabdić.

 Hadžiabdić je bio reprezentativac, britak, čestit i siguran. Taj Velež nije bio tim kostolomaca, po tome se razlikovao i od moga Želje, i od tuzlanske Slobode, čijim je kaznenim prostorom carevao dobri i prejaki Jusuf Hatunić, i od Zvezde, Dinama, Partizana… Nisu Hadžiabdić, Glavović, Marko Čolić ni Boro Primorac imali potrebe da protivničkim napadačima u očaju lome noge. Nijedan im ne bi mogao pobjeći, stizali su ih na vrijeme, ti legendarni vladari čarobnoga Bijelog brijega. Gdje li su danas, što se ne jave, dok se u tmurne zimske dane neki divlji i tuđi vjetrovi spuste niz Veleži, i raznose po Mostaru tuđe stare novine, i oko zvonika visokog kao Kula babilonska, uzvinutog više da prkosi komšiji nego da skrušeni puk zove na službu Božju? Gdje li su, mili moj, oni koji su 1974. bili tu da brane i obrane onaj most na dresu, ispod kojeg nije proticala Neretva, nego se širila, u zraku se raspinjala, crvena zvijezda petokraka?

 Čarobni brijeg u međuvremenu je ostao samo Bijeli. Čarolije je nestalo, zauvijek, nakon što je provedena radna akcija najširih razmjera, radna akcija mržnje i netrpeljivosti.

 Naprijed su išli Marjan Kvesić, Dragan Okuka, Vladimir Pecelj i najlukaviji od svih – Franjo Vladić. On je u Veležu bio ono što su u Hajduku i Crvenoj zvezdi bili Jerković i Jovan Aćimović. Ali od svih jugoslavenskih i europskih poslovođa svoga doba, Franjo je bio najnarodskiji. Drugdje, poslove su vodili vizionari, planeri, gospodari robnih kuća, nebodera i trgovačkih centara, bogovi s desetkom na dresu, ili s osmicom – koja bi onda djelovala skrušeno poput habita svetoga Franje iz Asiza – a Vladić, zvali su ga Kulje, bio je poput poslovođe u granapu, u periferijskom dućanu u kojem se prodaje sve, od eksera do mesnog doručka, kod kojeg nema da nema. Bilo je svega kod Franje Vladića, igrao je on najljepši hercegovački, kamenjarski nogomet, nogomet drače, sunca i vina, koji se razlikovao i od nogometa na Maracani, beogradskoj ili brazilskoj, i od nogometa urednih engleskih i njemačkih travnjaka. Iz njega je progovarala neka ljepša, dostojanstvenija provincija, provincija uskotračnih željeznica, opasnih ljudi, krijumčara duhana, ocoubojica u afektu, američkih i australskih pečalbara, komunističkih ilegalaca, ustaških i četničkih sinova, mrkih dječaka čija su porodična stabla poklana izdžikljala iz kraških jama po istočnoj Hercegovini; iz igre Franje Vladića i njegova Veleža nicala je neka nezaliječena prošlost, porodična, nacionalna, višenacionalna, s kojom su se njezini protagonisti nosili onako kako su znali. U kasnija doba, iz kojih mi na njih ondašnje i sebe ondašnje gledamo, nestalo je svega stvarnog. Zijevnula je pustoš mržnje, u kojoj ni jedan veliki mali poslovođa nije značio ništa. Tad, kao da je Franjo Vladić prezreo samog sebe. I Velež više nije bio Velež, kao što ni porodična sjećanja nisu više bila porodična. Nacionalizirana su 1992, kao i sve drugo što nam je u socijalizmu neotuđivo pripadalo. Razmišljate li kad o tome, o toj našoj tranzicijskoj demokraciji: vjerskim zajednicama i rijetkim preživjelim unucima nekadašnjih vlasnika vraćaju se nekretnine što su ih komunisti nacionalizirali nakon 1945, a zauzvrat nam se nacionaliziraju uspomene, sjećanja, porodična stabla, sentimenti, duh i duša. Umjesto opipljivih vrijednosti, nacionalnom imovinom postaje intima svih pripadnika nacije.

 I što u takvim vremenima s Veležom?

 Što s onim Veležom od 8. septembra 1974, koji u devedesetoj minuti utakmice vodi 5:0 protiv Hajduka, a publika pod Bijelim brijegom zabavlja se u svom pogubnom uvjerenju da će sve trajati vječno, i da sve može propasti, ali uvijek će biti Veleža i Mostara? Kome pripada ta uspomena i ta emocija? U čije ime da je nacionaliziramo, kojim pečatom da je muhurleišemo?

 A negdje daleko naprijed, pred protivničkim kaznenim prostorom ordinirali su s desne strane Jadran Topić, s lijeve Momčilo Vukoje, a u sredini Bajević i Halilhodžić.

 Trener je bio Sulejman Rebac. Sula Rebac, staloženi, stariji gospodin- čuj stariji, bilo mu je 45, manje nego meni sad!- igračka legenda i Hajdukova, i Veležova.

Uz ona tri Bajevićeva, golove su Hajduku još zabili Vukoje i Halilhodžić. Posljednjih desetak minuta nije se događalo ništa. Nisu oni bili k’o Švabe, da igraju svih devedeset, malo se igralo, malo se tjeralo šegu; bilo je takvo vrijeme, i takav je bio Velež, kada se nijedna pobjeda nije činila tako velikom, niti je ijedan poraz bio tako sudbonosan. Bilo je još vremena pred nama…

 U sljedećih petnaestak godina još je bilo Veleža, onog Sliškovićevog, i onog Tucinog i Kodrinog, bilo je drugih mjesta, bilo je skaradnih i pogrdnih pjesama Veležovih navijača, od kojih pamtimo dvije. Prva je bila vulgarna, ali bezazlena, na melodiju Šantićeve Emine, na mah smišljena kada je na megdan dolazila bugarska Vitoša: aj ši, aj ša, jabaša… I nije publiku previše zanimalo to što Bugari, sva je prilika, i nisu razumjeli što to, u mostarskoj pjesmici, radi Vitoša (inače, planina nad Sofijom, ako dobro pamtim).

 Druga je pjesma bila mračna i zlokobna, pjevana nekoliko tjedana nakon pogibije Partizanova centarfora Dragana Mancea, po melodiji tadašnjega radio hita grupe Alisa “Sanja”: Dunavom leševi plove, da li se bar jedan zove… Sve su se jugoslavenske novine zgrozile, i mi smo se pomalo zgrozili, ali nije to, još uvijek, bilo tako grozno vrijeme kada će leševi doista ploviti zbratimljenim rijekama posestrinama, koje će sad dijeliti naše narode i narodnosti. A ponekad će dijeliti i svakoga od nas pojedinačno, napola, na onoga jučerašnjeg i ovoga današnjeg.

 Bilo je, kažem, još Veleža, ali nikad onakvog kao iz 1974. i 1975. Bili smo djeca, i čudo je, doista, bilo moguće. Korner koji ispucava Vukoje, lopta koja u efeu pada malo ispred bijele tačke, i dvokorak Dušana Bajevića, skok visok, graciozan, među olovno teškim protivničkim stoperima, udarac glavom, onim mjestom gdje sljepoočnica zakreće u čelo, tako da lopta na putu prema golu dobije neku ludu putanju, i da neuhvatljiva bježi od golmana, i ulazi u mrežu, evo, već punih četrdeset godina… To je čudo: kada zatvorim oči, ne mogu zamisliti nikoga drugog da to radi, osim Dušana Bajevića.

A odnekud, iz neke duboke i nenacionalizirane memorije, čuju se dvije pjesme. Jedna melankolična, kod rezultata 0:0, ili u rijetkim trenucima poraza: “Duni vjetre, tamo sa Neretve, tamo sa Neretve…”

 I druga što se danas kroz dušu prolama, kao najtužnija navijačka pjesma naše prošlosti, koja uopće nije bila tužna dok se pjevala: “Rođeni Rođeni, Rođeni Rođeni, kraj Neretve rođeni, kraj Neretve rođeni…”

 (Tekst objavljen u jubilarnoj monografiji

Fudbalskog kluba Velež,  “Rođeni za vječnost”, koju je uredio Muamer Kodrić)

Irfan Horozović: Apokrifni frazarij

Tabu nad tabuima

Kolekcionari psovki

Ljudi su izgubili duhovitost i inovativnost u psovanju. Samo psuju. Jer im ništa drugo ne preostaje. Psuju čak i oni koji misle da nikad u životu nisu svjesno opsovali. To je zapravo jezički refleks.

Postoji mnogo ljudi kojima je psovka dio svakodnevnog frazarija.

Bez nje jednostavno kao da ne mogu govoriti. Bar ne više i strasnije. Ona im zamjenjuje emotivni naboj. I za lijepo i za ružno. Kao u onom poznatom psovačkom vicu – ona je superlativ.

Postoje legende o psovanju. Neki narodi u svojim jezicima doveli su to do vrlo atraktivne jezičke igre koja omogućava i nevjerovatna izvođenja. Jedinstveni mali teatar čije je predstavljanje javnosti posve ograničeno.

Tabu nad tabuima.

 Zato su rijetki izvođači.

 Utoliko je čudnije ili možda baš logičnije što postoje psovački kolekcionari ili kolekcionari-psovači (s obzirom na njihovo nužno prezentiranje tj. izvođenje svojih prikupljenih dragocjenosti).

A sve zato da bi se uvrijedio i ponizio neko. Onaj koji je izazvao psovača.

 Međutim, nije sve tako jednostavno s psovkama. Golem je vremenski ogrtač nad nama, onaj isti koji je pokrivao sve one prije nas. Psovka se u njihovim životima, na mjestima i vremenima u kojima su živjeli – mijenjala.

 Poprimala je didaktičke karakteristike. Ponekad čak i šaljive.

 Mogla bi se načiniti čak stilska razlika među njima. Moglo bi se, nek mi oprosti veliki pjesnik, uspostaviti Vergilijevo kolo za psovke (visoki, niski i srednji stil, kojima je pjesnik objasnio i svoja tri najznačajnija djela: Eneidu, Bukolike i Georgike). Psovke i Vergilije, kakva poredba! Kome bi to palo na pamet!?

 Ljudi su izgubili duhovitost i inovativnost u psovanju.

 Samo psuju.

 Jer im ništa drugo ne preostaje.

 Psuju čak i oni koji misle da nikad u životu nisu svjesno opsovali. To je zapravo jezički refleks. Oni samo ne koriste žestoki i/ili precizni glagol ili glagole (sunce mu, naprimjer).

 Psovka je obrnuto zaklinjanje.

 Ukoliko nije posve uobičajena, kakvu zbog učestalosti koriste i oni koji ne poznaju jezik, ona poprilično govori o onome koji je izriče. Psovka objašnjava svog psovača.

 Postoje ljudi koji nastoje biti nježni i dobrohotni u svojim psovkama. Psuju, naprimjer, miša. Ko zna zašto?

 O nekim je psovkama moguće pisati duge psihoanalitičke eseje.

 Iako nisam neki osobit psovač, spadam u njih, naravno, kao većina, nekih se psovki često sjetim. Moglo bi se reći da me prate u pamćenju kao neko upozoravajuće iskustvo.

Među njima je i jedna mađarska priča koja se zapravo sastoji od jedne nepristojnosti i jedne duge psovke.

 Nikad neću zaboraviti tu priču.

 Događa se u kupeu. Tu sjede opatica, oficir i neki mladić raskalašenog izgleda. Nakon jednoličnog kloparanja, ne čekajući baš jako dugo, mladić upita opaticu nešto poprilično erotski dvosmisleno. Pitanje opasno ostane stajati u zraku. Opatica molećivo pogleda oficira ne izustivši ni riječ. Oficir kao da se probudi iz nekih svojih misli, pogleda oštro mladića i onda poče govoriti. To je trajalo i trajalo, mađarski jezik igrao se sam u sebi, a značenja su udarala kao bič i potirala se potom. Iako ne znam jezik, čini mi se da sam sve razumio. Kad mi je potom prijatelj prevodio sve što je nadahnuti oficir kazao, samo mi je zapravo objasnio ono što sam već u intonaciji i muzičkoj igri riječi shvatio. Veličanstveno za neko izvođenje u ne baš pristojnoj situaciji.

 Gotovo mi je žao što to nisam sve zapisao.

 Možda zato što nisam kolekcionar, nisam skupljač psovki.

A pasionirani skupljač sluša snimak duge psovke i gleda u papir na kojem je prevedena. Osmjehuje se. Ne može vjerovati šta je sve stalo u tu psovku.

 Kolekcionari su svijet za sebe. Bogatstvo tu nije presudna kategorija. Ona je neka vrsta društvene prećutno naslijeđene obaveze da se moć tog bogatstva pokaže. Neki skupljaju vrijednosti koja se uvijek, zlu ne trebalo, može preobraziti u uloženi novac. Drugi skupljaju zato da oni imaju, jer mogu. I niko drugi.

Postoje i skupljači koji imaju svoje viđenje ovog svijeta. Skupljaju ono što niko drugi ne skuplja. Neki čak i otpad. Jer sve što su ljudi upotrijebili svjedočanstvo je o njima.

 Svaki od njih zapravo ima svoje razloge.

 I iza njih je uvijek neki pogled na svijet.

 Kolekcionarstvo, makar i nastalo slučajno, nikad nije slučajnost.

 Oglase kolekcionara o kojima govorim nećete pronaći u novinama ili nekom današnjem sličnom mjestu. Oni su tajanstveni kao i njihove kolekcije.

 A psovka je, ma kako prijesna i ružna bila, svjedočanstvo o vremenu i moralu.

 Irfan  Horozović

(Stav br. 14)

Yanis Varoufakis: Grčka, Nemačka i evrozona

U danima kada Evropa odlucuje o sudbini Grcke, ali i sebe same, procitajte transkript govora grckog ministra fininsija Janisa Varufakisa, održanog na skupu u organizaciji Fondacije Hans Bekler i Instituta za upravljanje Humbolt-Viadrina u Berlinu 8. juna 2015. Izvorno je objavljen na blogu Janisa Varufakisa.

**********************************

Hvala vam na pozivu.[1] Hvala vam na prisustvu i toploj dobrodoščici. Iznad svega, hvala vam na pruženoj prilici da zajedno gradimo mostove, tragamo za onim što nas povezuje i težimo harmoničnim odnosima, uprkos bezočnom sejanju semena razdora između naroda čija je istorijska dužnost da izgrade zajedničku budućnost.

Podeljeni zajedničkom valutom

Kao i ostali evropski narodi, Grci i Nemci su proces ujedinjavanja započeli posle Drugog svetskog rata. Približavali smo se jedni drugima uprkos razlikama u jeziku, kulturi i temperamentu. Na našu veliku radost, u tom procesu smo otkrili da su razlikeizmeđu naših zemalja manje od razlika unutar njih.

Onda je 2008. stigla globalna finansijska katastrofa. Samo godinu ili dve kasnije, evropski narodi koji su se uspešno približavali jedni drugima iznenada su se podelili… i to zbog zajedničke valute – što je paradoks koji bi mogao biti zabavan da nije opasan. Opasan za naše zemlje, za našu budućnost, za ideju o zajedničkom evropskom prosperitetu.

Izgleda da istorija jeste ljubitelj farse, sudeći po tome kako se ponekad ponavlja. Hladni rat nije počeo u Berlinu, već na ulicama Atine, u decembru 1944. Kriza evra takođe je počela u Atini, 2010. godine, zbog grčke prezaduženosti. Igrom sudbine, Grčka je bila mesto rođenja Hladnog rata i krize evra. Ali uzroci krize sežu mnogo dalje i zahvataju čitav kontinent.

Šta su uzroci krize evra? Mediji i političari vole jednostavne priče. Kao i u Holivudu, najviše vole poučne priče o dobrim i lošim momcima. Ezopova basna o cvrčku i mravu je veliki hit. Priča počinje 2010. godine i glasi otprilike ovako: grčki cvrčci nisu uradili domaći zadatak, pa je njihovom beskrajnom letu koje su finansirali tuđim novcem došao kraj. Obratili su se mravima da ih izbave. Nemačkom narodu danas govore da grčki cvrčci neće da vraćaju dugove, jer žele još malo raskalašnog života, još letnje zabave i još jedan paket pomoći kojim će sve to finansirati.

To je ubedljiva priča koja opravdava danas rasprostranjene oštre stavove prema Grcima i grčkoj vladi. Problem je u tome što nam ne daje pravu sliku i skriva istinu. To je alegorija kojom se dva ponosna naroda okreću jedan protiv drugog i raspiruje sukob u kojem će svi biti na gubitku. Osim možda neprijatelja Evrope i demokratije koji imaju najviše razloga da slave.

Recikliranje viškova unutar monetarne unije

Dozvolite da počnem jednim truizmom: dug jednog čoveka je imovina nekog drugog čoveka. Isto tako, deficit jedne države je suficit neke druge države. Ako je jedna država ili oblast industrijski razvijenija od druge, ako proizvodi većinu roba visoke dodate vrednosti, dok druga proizvodi robe male dodate vrednosti koje donose manji prinos, postojeća asimetrija se s vremenom produbljuje. Nemojte razmišljati samo o odnosu Grčke i Nemačke. Setite se Istočne Nemačke i Zapadne Nemačke, Misurija i susednog Teksasa, severa Engleske i šireg regiona Londona – to su primeri trgovinskih disbalansa sa dugom istorijom.

Slobodno formiranje deviznog kursa, na primer, između Japana i Brazila, pomaže da se nesrazmere drže pod kontrolom, doduše po cenu rizika nekontrolisanih fluktuacija. Ali ako se kurs fiksira da bi se poslovni svet osećao sigurnije (ili, još naglašenije, u slučaju uvođenja zajedničke valute) događa se nešto drugo: bankarski sektor svojim operacijama uvećava postojeće suficite i deficite. Banke produbljuju zatečene neravnoteže i uvećavaju ih do opasnih razmera. Automatski. Ne pitajući za mišljenje glasače ili parlament. O tome ne obaveštavaju čak ni vlade. To je proces koji nazivam toksičnim recikliranjem dugova i viškova. Taj deo posla obavljaju banke.

Toksično recikliranje

Nije teško shvatiti zašto se to događa: nemački suficit u trgovini sa Grčkom dovodi do prelivanja evra iz Grčke u Nemačku. Po definiciji!

Upravo to se događalo u dobra stara vremena – pre krize. Novac koji su nemačke kompanije zarađivale u Grčkoj i ostalim zemljama na periferiji gomilao se u frankfurtskim bankama. Priliv je uvećao ponudu novca u Nemačkoj i tako mu spustio cenu. Šta je cena novca? Kamatna stopa! Zato su kamatne stope u Nemačkoj bile relativno niske u poređenju s drugim zemljama evrozone.

Otuda su severne banke imale dobar razlog da svoje novčane rezerve stave na raspolaganje Grčkoj, Irskoj, Španiji – zemljama u kojima je kamatna stopa bila znatno viša jer je ponuda novca u deficitarnim regionima monetarne unije manja.

Talas zajmova iz Frankfurta, Holandije i Pariza preplavio je Atinu, Dablin i Madrid; banke nisu morale da strahuju od devalvacije drahme ili lire, jer su svi prešli na zajedničku valutu, a mamila ih je fantazija o besplatnom riziku; fantazija rođena na Volstritu, gde je proces finansijalizacije i počeo.

Drugim rečima, dotok novca u zemlje kao što je Grčka bio je druga strana novčića nemačkog trgovinskog suficita. Zaduživanjem Grčke i Irske kod nemačkih privatnih banaka finansirano je održavanje nemačkog izvoza u Grčku i Irsku. To je slično kupovini automobila kod dilera koji vam daje kredit za kupovinu.

Da li uočavate problem? Da bi se održali trgovinski suficiti u monetarnoj uniji, bankarski sistem mora odobravati nove kredite i tako uvećavati dugovanja zemalja u deficitu. Tačno je da je grčka država neodgovorno koristila kredite. Ali, dame i gospodo, iza svakog neodgovornog dužnika stoji neodgovoran poverilac. Uzmimo za primer Irsku i Španiju i uporedimo ih s Grčkom. Njihove vlade, za razliku od naše, radile su odgovorno. Tamo je dodatnim dugom opterećen privatni sektor, jer vlade nisu želele da ga preuzmu na sebe. Ukupan dug zemalja periferije direktan je odraz suficita severnih zemalja, onih zemalja koje stvaraju višak.

Zato nema nikakve koristi od razmišljanja o zaduživanju kao moralnoj kategoriji. Izgradili smo asimetričnu monetarnu uniju sa pravilima koja garantuju nastajanje neodrživih dugova. Jer unija je tako projektovana. Svi smo za to odgovorni. Zajedno. Kolektivno. Kao Evropljani. I dužni smo da to popravimo. Zajedno. Kao Evropljani. Bez upiranja prstom i prebacivanja krivice.

Pre 2009. godine grčki mediji su se hvalili da Grčka ostvaruje veći rast nego Nemačka. Ali grešili su. To je bila piramidalna prevara, rast ostvaren zaduživanjem. Kada je mehur pukao, Nemačka je optužila zemlje periferije za rasipništvo, a njihove stanovnike proglasila lošim Evropljanima koji zaslužuju sve ono što će ih snaći. Onda je došao red na nemačke medije da naprave grešku i previde da su ogromni dugovi na periferijisuštinski važan preduslov prosperiteta industrijske mašinerije i bankarskih sistema Nemačke i Francuske, prvenstveno zbog recikliranja koje se odvija pod kontrolom banaka.

Na leto se pokazalo da je srž problema upravo u načinu recikliranja viškova u evrozoni. Zbog greške u projektu monetarne unije, Grčka i Irska su morale da podnesu težak udarac. Primili smo udarac umesto banaka koje su loše upravljale viškovima, jer evrozona nije bila ekonomski sposobna da apsorbuje udar finansijske krize koju su njeni mehanizmi proizveli, a nije bilo političke volje da se procesi recikliranja izmene.

Narednih pet godina, Evropa i tri grčke vlade su se pretvarali da rade na rešavanju krize, ali samo su je odlagali u budućnost. Pretvarali su se da se problem državnog bankrota može rešiti programima dodatnog zaduživanja, pod uslovom sprovođenja sve oštrijih mera štednje kojima se smanjuju prihodi i tako dodatno umanjuje sposobnost zemlje da otplaćuje kredite. Za to vreme nastupila je velika depresija, politički centar je implodirao, deca u školama su počela da padaju u nesvest od neuhranjenosti, a na ulice su izašli nacisti.

Kao što sam već naglasio, nalazimo se u fazi kada je besmisleno igrati se prebacivanja krivice. Ko je kriv za krizu? Svi smo krivi. Stvorili smo evrozonu i ugradili u nju mehanizam recikliranja viškova koji s matematičkom neumoljivošću proizvodi krizu i žrtve na svim stranama. Što nam više vremena bude potrebno da to shvatimo, to će naša zajednička krivica biti veća.

Povratak Ezopu

Već sam pomenuo Ezopovu basnu koja je pogubno delovala na razumevanje i odnose između naših naroda. Dozvolite da je prepričam u obliku koji je primereniji ekonomskoj situaciji u kojoj se nalazimo.

Prvo, nadam se da ćemo se složiti da bi uverenje da svi mravi žive na severu Evrope, a svi cvrčci na njenom jugu bilo smešno da nije uvredljivo i pogubno za naš zajednički evropski projekat.

U dobra stara vremena, posle uvođenja evra, mravi su svuda vredno radili, jednako u Nemačkoj i Grčkoj. Mravima nigde nije bilo lako da sastave kraj s krajem. Ni nemačkim ni grčkim mravima. S druge strane, nemački i grčki crvčci su organizovali sebi veliku zabavu za koju je plaćao finansijski sektor.

Dotok privatnog novca iz Nemačke u Grčku omogućio je severnim i južnim cvrčcima da na račun mrava – kako nemačkih tako i grčkih – stvore za sebe ogromno papirno bogatstvo. Onda, kada je počela kriza, mravi sa severa i naročito oni sa juga pozvani su da finansijskim inekcijama izbave crvčke u obe zemlje.

Mravi su tu operaciju spasavanja skupo platili. Naročito mravi u Grčkoj, koji su ostajali bez radnih mesta, kuća i penzija; nemački mravi su se osećali prevarenim slušajući o milijardama koje odlaze u Grčku, dok njihov životni standard stagnira uprkos produktivnom radu. Što se tiče grčkih crvčaka, mnogi su nastradali, ali oni najveći i najdeblji nisu morali da brinu: nezarađeni novac su odvukli u Ženevu, London i Frankfurt, i smejali se celim putem do banke.

U tome je problem s paketima pomoći. Nije tačno da Nemci nisu dali dovoljno novca Grcima. Dali su im previše. Ali iz pogrešnih razloga. Umesto da pomogne Grcima, taj novac je nestajao u crnoj rupi neodrživih dugova, a ljudi su i dalje patili. Napravili smo pun krug i od rasta finansiranog zaduživanjem stigli do štednje diktirane zaduživanjem.

To je začarani krug. Sadašnja grčka vlada je izabrana da tome učini kraj.

Zamka štednje i zahtevi institucija

Od 2010. godine, moja stranka i ja lično protivimo se paketima pomoći kojima se postojeći neodrživi javni dug Grčke uvećava, uz uslovljavanje strogim merama štednje koje smanjuju prihode i guraju Grčku još dublje u nesolventnost, depresiju i bedu. Upozoravali smo da je besmisleno prebacivati državni dug Grčke iz poslovnih knjiga banaka na leđa evropskih poreskih obveznika. Tako se zemlje okreću jedna protiv druge, a problem solventnosti se ne rešava.

Poslednjih pet godina pokazuju da smo bili u pravu. Zato smo i izabrani. Od prvog dana na mestu ministra, svim sagovornicima iz Evrogrupe i ostalima nudim jedan isti jednostavan predlog: s obzirom da smo izabrani da osporimo program u koji vi i dalje verujete i želite da nam ga nametnete, naši pregovori će verovatno dugo potrajati. Pokušajmo da u pregovore uđemo u dobroj veri. Takođe, u međuvremenu, u najkraćem mogućem roku, možemo pokušati da se saglasimo o određenom broju reformi za koje svi veruju da su apsolutno neophodne, a koje su prethodne vlade odbijale da sprovedu. Grčki parlament bi mogao da usvoji tri ili četiri zakona o poreskoj disciplini koje bi svi podržali, a kojima bi se oformila zaista nezavisna poreska uprava, suzbila korupcija, reformisao porez na dohodak, regulisali i oporezovali TV kanali itd. Zašto ne bismo odmah sproveli te reforme, dok „širi“ i „obuhvatniji“ pregovori još traju.

Uvek sam dobijao isti odgovor: „Ne! Ne smete ništa usvajati u parlamentu dok se uspešno ne završi revizija kompletnog programa za Grčku. Svaki takav potez smatraće se jednostranom postupkom i ugroziće vaše odnose sa evropskim institucijama“. I tako su se pregovori otezali i otezali, dok su važne reforme čekale na zakonodavce.

Često me pitaju. „Zašto još niste završili pregovore sa institucijama? Zašto se brže ne usaglašavate?“ Za to postoje tri razloga.

Prvo, institucije insistiraju ne ekonomski neodrživim makroekonomskim brojkama. Ramotrimo tri ključna parametra za narednih sedam godina: prosečnu stopu rasta, prosečni primarni suficit i prosečni učinak fiskalnih mera (na primer, uvođenje novih poreza, smanjivanje beneficija i plata). Institucije nam predlažu brojeve koji se ne uklapaju. One polaze od očekivanog prosečnog rasta od 3 odsto. To je lepo. Ali onda, da bi ostvarili „cilj“ i dokazali da je moguće spustiti postojeći dug na 120 odsto nacionalnog dohotka do 2022. godine, zahtevaju primarni suficit veći od 3 odsto, kao i opsežne fiskalne mere koje treba da ga proizvedu. Problem je, naravno, u tome što ako prihvatimo predložene brojke i dopustimo nametanje recesionih fiskalnih suficita našoj oslabljenoj privredi, nikada nećemo ostvariti očekivani rast od 3 odsto. Prihvatanje neodrživog fiskalnog režima dovelo bi do još jednog tužnog neuspeha Grčke u pokušaju da dostigne obećani ciljni rast, što bi imalo katastrofalne posledice za ljude i za našu sposobnost otplate dugova. Drugim rečima, poslednjih pet godina spektakularnih neuspeha nastavilo bi se i u budućnosti. Kako bi nova vlada mogla pristati na to?

Drugo, mada je moguće da smo mi ideološki vlada radikalne levice, ono što onemogućuje postizanje sporazuma zapravo su ideološke fiksacije evropskih institucija. Uzmimo kao primer insistiranje na stavu da Grčka mora ukinuti sve oblike zaštite radnika. Pre dve godine, trojka i vlada su ukinule kolektivno pregovaranje. Grčki radnici su prepušteni sami sebi kada pregovaraju s poslodavcima. Prava radnika osvajana više od stotinu godina nestala su za nekoliko sati. Rezultat nije ni rast zaposlenosti ni efikasnije tržište rada. Rezultat je tržište rada na kojem više od jedne trećine rada ostaje neprijavljeno, čime su penzijski fondovi i fiskalni prihodi osuđeni na trajnu krizu. Naša vlada je ponudila razuman predlog: da se problem iznese pred Međunarodnu organizaciju rada i da oni pomognu u pripremi modernog, fleksibilnog, poslovnim interesima prilagođenog novog zakona koji bi mogućnost kolektivnog pregovaranja vratio na mesto koje mu pripada u civilizovanom društvu. Institucije su to odbile, tvrdeći da tako „poništavamo reforme“.

Treći razlog za neuspeh u pregovorima sa institucijama jesu socijalno nepravedne i neodržive mere na kojima one insistiraju. Na primer, najniža penzija u Grčkoj iznosi 300 evra, od čega je 100 evra takozvana „solidarna penzija“, ili EKAS. Institucije insistiraju da ukinemo EKAS i istovremeno traže da se porez na dodatu vrednost za lekove (od kojih penzioneri zavise) podigne sa 6 odsto na 12 odsto, a za električnu energiju sa 13 odsto na 23 odsto. Jednostavno rečeno, nijedna vlada koja oseća trunku solidarnosti sa svojim najugroženijim građanima ne bi pristala na takav predlog.

Mogao bih nastaviti da nabrajam. Ali neću. Siguran sam da ste shvatili suštinu.

Ponekad me pitaju da li smo spremni da izađemo iz monetarne unije da bismo izbegli pristajanje na zahteve institucija. Moj odgovor je da će to biti tužan dan za Evropu kada njen integritet postane lopta koju ćemo šutirati u igri, čiji je cilj da se jedan suveren narod prisili da prihvati neprihvatljivo. U svakom slučaju, čak i ako se taj neprihvatljivi aranžman nametne našem narodu, na njemu sigurno neće biti naši potpisi. Imanuel Kant nas uči da veličanstvo dužnosti nema ničeg zajedničkog s računicom potrebe. Ima ironije u tome što grčka vlada treba da podseća Evropu na misao velikog nemačkog filozofa.

Da se vratim na reforme koje su potrebne Grčkoj: u određenom smislu naša vlada traži od partnera da nam pruže priliku za reformu. Da uradimo domaći zadatak. Dozvolite nam da temeljno reformišemo Grčku. Jer ako nastavite da insistirate na neuskladivim brojkama, na ideološkim fiksacijama i socijalno nepravednim merama, nećemo biti u stanju da povedemo grčki narod putem reformi koje su zemlji potrebne. Ako volja institucija prevagne, Grčka će ostati nepodložna reformama. Veoma jednostavno.

Da rezimiram, potrebno nam je da se saglasimo o pravim, temeljnim reformama i ugradimo ih u jedan širi paket, širi sporazum koji će jednom zauvek okončati grčku krizu. Pored reformi, druga dva elementa tog šireg sporazuma moraju biti mehanizam kojim će se grčki javni dug učiniti održivim (bez kresanja i bez novih finansijskih inekcija za grčku državu) i investicioni paket koji će pokrenuti ekonomiju i privući privatne investicije.

Restrukturiranje duga

Grčku krizu je izazvala neodrživost javnog duga. Kriza se neće završiti pre nego što javni dug učinimo održivim. Evo šta predlažemo:

Grčka treba da prihvati novu obavezu prema Evropskom mehanizmu za stabilnost u iznosu od 27 milijardi, što bi joj omogućilo da od Evropske centralne banke otkupi obveznice Programa tržišta hartija od vrednosti (SMP) čija nominalna vrednost iznosi upravo 27 milijardi. Te obveznice bi se onda odmah povukle. Tako bi se Evropskoj centralnoj banci u celosti isplatio ostatak duga Grčke prema ECB. Takođe bi se rešio problem kratkoročne likvidnosti i omogućilo uključivanje grčkih obveznica u programe monetarne relaksacije koje sprovodi ECB, što bi nam opet omogućilo da se vratimo na novčana tržišta na način koji će eliminisati potrebu za institucionalnim zajmovima u budućnosti. Nakon otkupa deonica SMP, Evropska centralna banka će, kao što je već dogovoreno, vratiti Grčkoj „profit“ (približno devet milijardi evra) koji je ostvarila kupovinom ispod nominalne vrednosti (u skladu sa postojećim aranžmanom za povraćaj profita ECB iz SMP programa). Grčka bi iskoristila taj novac da vrati deo duga MMF-u (19,96 milijardi). Ostatak duga MMF-u (približno 11 milijardi) refinansirao bi se obnovljenim pristupom tržištu.

Očigledna primedba koja se može uputiti ovom predlogu jeste to što i pored činjenice da Grčka ne dobija novi novac, Evropski mehanizam za stabilnost treba da pristane na novu obavezu, pa je zato potrebno definisati nove uslove. To je tačno. Ali jednostavno rešenje se nameće samo od sebe: isti uslovi, to jest, reformski paket prihvaćen radi okončanja tekućeg programa, mogu se upotrebiti i za novi aranžman sa Evropskim mehanizmom za stabilnost. Jedinstven skup uslova koje bi odobrili naši parlamenti kao osnovu za okončanje tekućeg aranžmana i otpočinjanje novog. Na taj način ni kancelarka Merkel ni premijer Cipras ne moraju dvaput izlaziti pred parlament. Jednostavan, efikasan i delotvoran aranžman je na vidiku.

Rast zasnovan na investicijama

Servisiranje duga je nužan ali ne i dovoljan uslov za okončanje grčke krize. Potrebno je da se grčka ekonomija ponovo pokrene. Dugoročni oporavak se mora finansirati iz privatnih izvora, ali da bi se pokrenuo investicioni krug potreban je određeni početni podsticaj. Potreban je i instrument za efikasno upravljanje brojnim nenaplativim kreditima koji trenutno blokiraju kreditni sistem. Za taj front predlažemo sledeće:

Evropski savet daje „zeleno svetlo“ Evropskoj investicionoj banci da započne Namenski investicioni program za Grčku koji bi se u celosti finansirao namenskom emisijom obveznica Evropske investicione banke (uz ukidanje obaveze kofinansiranja sa grčke strane), gde bi tržišno pokriće za deonice obezbedila Evropska centralna banka (u okviru programa monetarne relaksacije) – a kojim bi upravljali Evropska investiciona banka i Evropski investicioni fond u saradnji sa novom javnom Razvojnom bankom i Evropskim fondom za strateške investicije, Grčkim investicionim fondom, Evropskom bankom za rekonstrukciju i razvoj, razvojnom bankom KfW i drugim evropskim investicionim institucijama, što bi bilo praćeno novim privatizacijama (na primer, luke, železnice).

Velika prednost ovog predloga je to što grčki poverioci ništa ne gube. Evropska investiciona banka posluje isključivo po bankarskim kriterijumima, a ovom prilikom će imati koristi i od brzog ekonomskog rasta Grčke i pratećeg skoka cena imovine. Sam „efekat najave“ takvog reformskog paketa, regulisanja dugova i investicija Evropske investicione banke bi privukao značajne investicije (čak i pre nego što se sredstva za paket obezbede) i neizbežno okončao grčku krizu.

Ifigenija i Antigona

Kada grčka kriza jednom bude iza nas, Evropa mora stati pred ogledalo i zapitati se kako će stabilizovati monetarnu uniju i osigurati da naredna finansijska kriza ne preraste u egzistencijalnu krizu.

Jasno je da nam je potrebna politička unija. Pitanje je kakvu uniju želimo. Ne smemo zaboraviti da je i Sovjetski Savez bio politička unija, ali ne onakva kakva bismo mi želieli da postanemo. Ne, ono čemu Evropa mora težiti jeste politička unija koja će imati podršku državljana njenih članica.

Evropljani moraju doneti važnu odluku: da li želimo liberalnu političku uniju, spremnu za dijalog sa onima koji su kritični prema aktuelnim evropskim politikama (kao što je grčka vlada), ali istovremeno podržavaju ideju Evropske unije? Ili želimo uniju koja ne toleriše odstupanje od neoliberalnih politika i pokušava da izoluje „nepoželjne“ proevropske snage, na primer, vladu koju predvodi Siriza, makar i na račun evropske demokratije? Dozvolite da pretpostavim da bi druga opcija dovela do jačanja antievropskih snaga, onih koji mrze Evropu i sve što ona predstavlja i pokušavaju da nas odvuku nazad u doba nacionalističkog tribalizma, koji je u proteklim vekovima odneo tako mnogo života.

Neki od evropskih lidera veruju da će žrtvovanje Grčke kao neke savremene Ifigenije pomoći da ostale članice nastave put ka političkoj uniji u režimu gvozdene discipline iskovane strahom, koji je mogućnost izlaska Grčke iz monetarne unije ulila u srca i umove Evropljana. Bojim se da bi to bio pokušaj da se jedan suštinski neodrživ model zaštiti režimom autoritarizma i recesione ekonomije. Takva unija bi se na kraju raspala, uz nesagledive ekonomske i ljudske gubitke.

Dozvolite da predložim jednu drugu tragičku heroinu iz grčkog repertoara: Antigonu. Antigona je simbol pravičnog otpora nepravednim pravilima; pravilima koja se kose sa osnovnim načelima ispravnosti i ljudskosti. Naravno, ona nije bila anarhista. Verovala je u pravila. Ali verovala je i da kada se suočimo sa lošim pravilima, pravilima koja otežavaju ljudsku situaciju, imamo dužnost da ih osporimo i zamenimo novim pravilima, primerenijim ljudskim potrebama.

Šta mislite, šta je primerenije evropskom projektu? Agamemnonova želja da žrtvuje Ifigeniju? Ili Antigonina borba za bolja pravila? Ideja da Grčku treba amputirati i odstraniti iz evrozone za primer drugima? Ili ideja da treba da se približimo i ujedinimo na osnovu dobro utemeljenih, primerenih i humanih politika?

Najveći problem sa kojim se suočavamo jeste činjenica da kriza podriva političku volju da se privrede naše asimetrične monetarne unije približe jedne drugima uz poštovanje nacionalnog suvereniteta. Građani okreću leđa monetarnoj uniji, što je razumljivo, i pokušavaju da pronađu utočište ne u nacionalnom suverenitetu, već u okrilju šovinizma i starih predrasuda.

Dakle, veliko pitanje glasi: da li narodima naše asimetrične monetarne unije možemo dati više suvereniteta i u isto vreme izgraditi efikasan i netoksičan mehanizam recikliranja viškova?

Ja verujem da možemo. Ali potreban nam je još jedan poduži sastanak da objasnim kako.

Govor nade

Državni sekretar SAD Džejms F. Birns doputovao je u Štutgart 6. septembra 1946. da bi održao istorijski Govor nade. To je govor koji je označio promenu u odnosu Amerike prema klonuloj Nemačkoj i pružio joj priliku da zamisli put svog oporavka, rasta i povratka normalnom životu.

Pre nego što je Birnsov Govor nade probudio optimizam u okupiranoj Nemačkoj, saveznici su bili jedinstveni u nameri da pretvore „Nemačku u zemlju pre svega poljoprivrednu i pastoralnu po karakteru“. Birnsov govor je jasno pokazao nemačkom narodu da je politika kaznene deindustrijalizacije, koja je do kraja četrdesetih godina imala za rezultat zatvaranje 706 industrijskih pogona, konačno odbačena.

Nemačka svoj posleratni oporavak i bogatstvo duguje nemačkom narodu, njihovom marljivom radu i posvećenosti jedinstvenoj, demokratskoj Evropi. Ipak, tako veličanstvena posleratna obnova ne bi bila moguća bez Govora nade.

Pre Birnsovog govora, pa i neko vreme posle njega, američki saveznici nisu bili oduševljeni idejom o davanju prevelike nade poraženim Nemcima. Ali kada je Vašington jednom doneo odluku da se Nemačka rehabilituje, povratka više nije bilo. Obnova je bila na putu, podržana Maršalovim planom, otpisom dugova koji su sponzorisale Sjedinjene Države 1953. godine i prilivom migrantske radne snage iz Italije, Jugoslavije i Grčke.

Bez takve promene stava ne bi bilo moguće mirno i demokratsko ujedinjenje Evrope. Bilo je potrebno da neko odbaci moralističke prigovore i bez predrasuda pogleda zemlju okovanu spletom okolnosti koje bi i u budućnosti nastavile da reprodukuju sukobe i fragmentaciju širom kontinenta. Amerika, koja je iz rata izašla kao jedina zemlja sposobna da ponudi pomoć drugima, učinila je upravo to.

Sedam decenija kasnije, jedna druga zemlja se našla u zastrašujućoj zamci koja potresa čitavu Evropu, iz koje se ne može osloboditi bez neke nove verzije Birnsovog Govora nade: Grčka! Moralističkih primedbi ima u izobilju i one su prepreka koja onemogućuje da grčki narod dostigne potrebno ubrzanje. Insistira se na novim merama štednje za privredu koja je već na kolenima zbog najstrožijih mera štednje koje je ijedna zemlja morala da podnese u mirnodopsko vreme. Nema ponuda za restrukturiranje duga. Nema planova za podsticanje investicija. I svakako nema Govora nade za umorni grčki narod.

Grčka vlada je iznela skup predloga za temeljne reforme, upravljanje dugom i investicioni plan za pokretanje ekonomije. Grčka je zaista spremna da sklopi sporazum sa Evropom kojim će se otkloniti nedostaci koji su od Grčke napravili prvu dominu koja će pasti 2010. godine. Spremni smo da obavimo naš deo posla u razvoju odgovarajućeg i održivog sistema recikliranja u evrozoni, da uradimo domaći zadatak i pridržavamo se pravila koja smo utvrdili zajedno sa nemačkim prijateljima.

Ali da bi sprovela reforme, Grčka mora pronaći još jedan sastojak koji joj nedostaje: nadu!

Zato je Govor nade za Grčku upravo ono što bi u ovom trenutku moglo da donese promenu.

Govor nade za Grčku bi zapravo koristio i našim poveriocima, jer bi oporavak Grčke isključio mogućnost bankrota.

Šta bi u tom govoru trebalo reći? Govor nade za Grčku ne mora koristiti tehnički žargon. Treba samo da označi promenu klime, raskid sa prethodnih pet godina gomilanja novih kredita preko već neodrživog duga, uz uslovljavanje još strožim merama štednje.

Ko bi trebalo da održi taj govor? Po mom mišljenju, to treba da bude nemačka kancelarka.

Gde? U Atini ili Solunu ili bilo kom grčkom gradu koji odabere.

Mogla bi da iskoristi priliku i predstavi nov pristup evropskim integracijama koji će biti primenjen u zemlji koja je najviše prepatila kao žrtva nedostataka evropskog monetarnog sistema i sopstvenih grešaka.

Konačno, s praktične strane, napomenuo bih, dame i gospodo, da se među nama danas nalazi moj veliki prijatelj i kolega Džejms Kenet Galbrajt – sin Džona Keneta Galbrajta, čoveka koji je napisao Birnsov Govor nade. Ako bude potrebno, siguran sam da će nam pomoći da skiciramo tekst koji bi mogao promeniti Evropu. Kao što je to učinio Birnsov govor 1946.

Zaključak

Dozvolite da završim u ličnijem tonu.

Jedno od mojih prvih sećanja iz detinjstva je šuštavi zvuk radio-emisija Dojče Velea. Bile su to teške godine diktature koja je trajala od 1967. do 1974, kada je Dojče Vele bio najdragoceniji saveznik Grka koji su se nosili sa sirovom silom državne represije.

Majka i otac su zajedno sedeli kraj radio-aparata, ponekad pokriveni ćebetom da ih radoznali susedi ne bi čuli i možda pozvali tajnu policiju. Iz noći u noć „zabranjene“ radio emisije su unosile u našu kuću dašak svežine iz daleke Nemačke, zemlje koja je čvrsto stajala na strani grčkih demokrata. Bio sam premlad da shvatim čime to radio hipnotiše roditelje, ali u mom dečjem umu Nemačka je postala izvor nade.

To je sve. Ovde ću završiti govor koji želim da posvetim nemačkim prijateljima zahvaljujući kojima je sećanje na taj šuštavi zvuk radio-emisija Dojče Velea u meni i danas živo, značajno i zauvek inspirativno.

Social Europe, 11.06.2015.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 21.06.2015.