Angel Trajkovski - Gele: NASA PUTOVANJA (5) Svajcarska 1966.

 

Dragi nasi,

jedno od nasih ljepsih putovanja je odlazak na Turnir u Zenevu (Svajcarska)...Turnir smo odigrali odlicno,posebno sto smo bili pojacani sa igracem Olimpije (Ljubljana) Djuro Lemajicem,koji je na centarskoj poziciji dominirao na Turniru. Lemajic,divna osoba,prihvatili smo ga kao da je uvijek bio s nama i na terenu i poslije igre u druzenjima.

Misleci na divan kontakt sa Lemajicem u mislima je Ciceronov citat:"Prijateljstvo moze postojati samo medju dobrim ljudima"...Kosarka nas je "dovela" u Svicu,ali svoje slobodno vrijeme smo iskoristili da obidjemo mnogo prirodnih ljepota(posebno jezera) i mnogo prelijepih parkova...Odusevili smo se urednoscu,cistocom gradova,njihovih ulica,a posebno prirodnim ukrasima u parkovima.Podesavali smo svoje rucne satove,jer smo u Svici,moramo biti precizni...Domacini su bili stvarno veoma ljubazni,nista im nije bilo tesko ,omogucili su nam da za kratko vrijeme mnogo taga lijepog vidimo i da u tome uzivamo...

Na ovom putovanju vodja puta je bio Dr.Stanko Domonji,a trener je bio nas Milan Tosic-Prle.Nemam slike sa utakmice,uglavnom su slike napravljene prilikom obilaska grada,jezera,parkova,pa je moguce da nekog od igraca slucano ne unesen u spisak tima koji je bio na ovoj turneji:Lazo Roljic-Zola,Djuro Lemajic,Angel Trajkovski-Gele,Antun Res-Bob,Miladin Skrbic-Big,Eso Osmancevic-Soe,Zelimir Lesjak-Les,Dusan Bursac,Branko Dokic-Doka...

Eto,toliko iz sjecanja na nasu turneju u Svici...

Pozdrav vasim porodicama,pozdrav Vama.

                                                   Vas Angel

Dragan Markovina: Oskar i nerealna očekivanja

Nesto me ovih dana "krenuli" clanci iz Pescanika. Sta mogu kad su vrlo dobri, bar ogromna vecina. Na ovaj clanak Dragana Markovine nemam nista ni dodati niti oduzeti. "Ubo covjek u sridu!", bolje nego bih ja to ucinio, pa zasto da se i trudim! Zato - Resavska...!

Toplo preporucam - procitajte!

***************

                                  Foto: Predrag Trocikic

Sad kad je dodjela Oskara završena, ostavivši mnoge na ovim prostorima razočarane činjenicom da film ‘Quo vadis, Aida?’ nije ovjenčan tom nagradom, a mnoge pak ushićene istom odlukom, nije zgorega ukazati na kontinuirani sukob s realnošću koji se ovdje bez prestanka i ikakve naznake da će se to uskoro promijeniti, proizvodi. Prije svega, Jasmila Žbanić je snimila dobar i potresan film, o ogromnom zločinu i traumi koji će još dugo biti aktivno prisutan u memoriji naših društava i zajednica i isto tako snažno potiskivan u kontramemoriji.

To da je film dobar i potresan nije stvar nečije pa ni moje osobne procjene, nego brojnih kritičara koji su ga imali prilike vidjeti, ali i žirija američke akademije koji ga je uvrstio u uži izbor za ovu prestižnu nagradu. Film je zahvaljujući toj činjenici dobio svjetsku vidljivost, sasvim sigurno će imati brojnu publiku i nastaviti osvajati druge filmske nagrade te nastaviti dugi život snažnog i relevantnog filma. Drugim riječima, autorica i producenti su praktično bez ikakve ozbiljne institucionalne podrške napravili čudo i to bi trebala biti jedina ozbiljna strana priče o filmu i njegovom međunarodnom odjeku.

Druga pak strana odnosi se na kolektivne zanose, nerealna očekivanja i emocionalna stanja koja iz toga proizlaze. Postoji, naime, očito duboko ukorijenjeno uvjerenje da je moguće bilo kojim filmom i njegovim eventualnim uspjehom na velikoj sceni pisati povijest, promijeniti međunarodnu percepciju određenog naroda i zemlje pa čak i utjecati na promjenu politike prema određenom prostoru. Bez obzira na činjenicu da film jeste pop-kulturni medij i da on može ljude koji su ga pogledali, ako je kvalitetno snimljen, po dobrom scenariju i pogađa njihove emocije, natjerati da se zamisle o nekoj temi, ideja da bi on kao medij mogao ostvariti nešto od ona tri navedena očekivanja naprosto je promašena.

Stoga je i bilo kakav ozbiljan emocionalni angažman oko toga, osim ako čovjek nije bio izravno uključen u proces nastanka filma, pa Oskara ili neku drugu nagradu očekuje kao priznanje za vlastiti rad, besmislen.

Dosta je tekstova ispisano na temu iskonstruirane kompeticije filmova ‘Dara iz Jasenovca’ i ‘Quo vadis, Aida?’, pri čemu je očito da je prvi film naprosto, unatoč maksimalnom angažmanu države i vladajuće politike iza njega loš, kao što je jasno da je drugi dobar i superioran prvome, iako je zapravo nastao gotovo kao neželjeni projekt zemlje bez kinematografije i ikakve ozbiljne filmske politike. No, sve i da je odnos kvalitete ispao drukčiji, pa sve i da nijedan film nije snimljen, da je jedan od njih možda i dobio Oskara, oni ne bi pisali povijest, niti bi na ijedan način, osim na već spomenutoj individualnoj razini, mogli promijeniti ovdašnje političke okolnosti ili odnos međunarodne diplomacije prema ovim prostorima. Ustaška država je nesumnjivo počinila genocid nad Srbima, koji je svoj vrhunac doživio u Jasenovcu i tu posve dokumentiranu i povijesno istraženu činjenicu nijedan film ne može promijeniti ili opovrgnuti. Svatko tko o tome želi nešto saznati može to napraviti bez problema.

Isto tako, genocid nad Bošnjacima u Srebrenici, ali i čitav niz brutalnih zločina diljem Bosne i Hercegovine su iscrpno istraženi i dokumentirani i svima koje to zanima su javno i jednostavno dostupni. Posebno ljudima iz diplomacije koji se bave ovim prostorima.

No, kad se na koncu sve sabere i oduzme, ostaje činjenica da je najveći problem naših društava u tome što nisu u stanju izaći iz devedesetih godina, bilo zato što i dalje podržavaju zločinačke politike ili zato što očekuju da će se dogoditi nešto što će poništiti užase rata i zločine i posljedično donijeti neko drugo političko rješenje.

Teško je ovo napisati, ali projekt suočavanja s prošlošću doživio je poraz. Štoviše, nikada ovako kako je zamišljen nije niti imao izgleda za uspjeh. I to ne zato što ljudi i društva nisu svjesni svega što se događalo pa im to sada povijest i umjetnost trebaju objasniti, a nisu u tome uspjeli, nego baš zato što svi sve znaju, ali mnogi nacionalističke ideje i zločine jednostavno podržavaju pa i danas još uvijek na ovaj ili onaj način podržavaju ideologije koje su do njih dovele. Kako je posve jasno da se to neće promijeniti, da se ne znam koliko još filmova snimi i knjiga napiše, jer će svatko i dalje inzistirati na vlastitoj kulturi sjećanja posve neosjetljiv za druge ljude i zajednice i njihovu memoriju, odavno je došlo vrijeme da se podvuče crta, prizna ovu jednostavnu činjenicu i započne nešto što je još Tito sjajno definirao kao miroljubivu koegzistenciju, forsirajući naravno teme koje se odnose na današnji život.

Očekivati išta više od toga je naivno, kontraproduktivno i može proizvesti samo nove loše emocije i tenzije te dodatno zakopati ljude u groznu prošlost, ukidajući svaku perspektivu normalnog življenja.

(Peščanik)

DINO MUSTAFIĆ: Bosna se ne može šaptom razdružiti

Dobar clanak Dina Mustafica! Ipak, samo na prvi pogled ili djelimicno! A sto je samo na prvi pogled ili djelimicno - ne moze biti i dobro!

Dok sam ga citao, razmisljao sam o tome koliko on pogadja sve ono sto i ja mislim, o uzrocima, povodima, o (ne)mogucnostima za mirni ralzaz, o mentorima, unutrasnjim, vanjskim... Dok sam citao, ocekivao sam da cu se sloziti s njim u potpunosti i to tako objaviti. Ali, nakon citanja zakljucim da  Dino kao da je zaboravio da u BiH zivi jos jedan narod, Bosnjaci, kako se sada zovu ili Muslimani, kako su se do tih devedesetih zvali. Naravno, i ostali, ali oni se skoro redovno u vecini analiza stanja u BiH zaboravljaju, pa nije ni cudno sto ih je i Dino izostavio. Ali, izostaviti u analizi narod kojem pripada. najmnogobrojniji narod, cini analizu nepotpunom. Svjesno ili nesvjesno, Dino time a priori amnestira  najmnogobrojniji narod kao jednog od ucesnika u kreiranju problema u BiH. Ili pristaje na ulogu zrtve odredjene za taj narod u BiH, u proslosti, sadasnjosti i buducnosti...

Zbog ovog nedostatka ne mogu se sloziti sa Dininom analizom i moram reci da mi se cini kao da je, dok je pisao, razmisljao o reakcijama nekih politickih autoriteta ili, mozda, mentora. Ili je nakon drugog citanja obrisao treci dio svoje analize.

*  BOSNA ŠAPTOM PADE, izreka koja se odnosi na osmansko osvojenje Bosanskoga Kraljevstva, što ga je u maju 1463. provela vojska sultana Mehmeda II. Fatiha (Osvajača).

*******************************

Otvaranje Zemaljskog muzeja BiH u Sarajevu 2015, foto: Ines Tanović Sijerčić

Cijeli moj život prati priča da li će se zemlja u kojoj sam rođen, odgojen i zasnovao porodicu raspasti ili ne. Ne vjerujem da će se Bosna raspasti, jer je već raspadnuta. Bosna je opljačkana i opustošena – pitam se ko je spreman prolijevati krv za zemlju gdje vladaju lopovi i zadnji ološ.

Pjesnici čuvaju sjećanje na blisku prošlost iz 90-ih i pišu da su gradove napustili „i bogovi i ljudi“, samo groblja „bujaju“. Međutim, opet se osjeća prijetnja kako će sve što je bilo poetski i historijski napisano o ovoj zemlji – biti izbrisano i da će se historija ponoviti, odnosno da će se novi ratovi koji su temelj nesreće svih naroda u Bosni, ponovo dogoditi. Nemam dilemu da dok su god na vlasti etno-nacionalne stranke postoji stalna mogućnost konflikta i destrukcije. „Nacionalizam ili mir“, tako je Orhan Pamuk u svome švedskom govoru definisao alternative savremenog društva. To se odnosi i na nas. Mojoj generaciji je rat uzeo sve, imao sam 21 godinu kada je počeo, proživio sam ga u kontekstu strašnog krivotvorenja i manipulacije, uvjeravali su nas ispaljenim granatama da je naš odgoj, vaspitanje i svjetonazor pogrešan, jer smo živjeli bosanski život zajedništva i institucije komšiluka. Trideset godina poslije posljedice rata su užasne i vidljive, materijalno i duhovno. U našem društvu se sistematski njeguje strah i ozlojeđenost, truju nove generacije svojim nacionalističkim strastima, otvaraju mogućnosti daljnjih konfrontacija gdje nema kraja: svaki udarac od protivnika je onaj koji se mora vratiti jače i bolnije. Taj lanac nasilja, ubijanja, iseljavanja se ponavlja kao refren, dolazi kao sredstvo razaranja svega što je postojalo ranije, a što se kroz model života i kulture čuvalo i njegovalo vjekovima. Društveno rastrojstvo traje već tako dugo da je postalo jako i moćno, daje težinu i važnost glupostima, a oduzima je vrijednostima. Kod nas su stvari uvijek na onom početku koji najavljuje svoje apsurdno ponavljanje. Status odgovornosti i znanja u BiH je takav da je još dobra vijest da smo još uvijek tu i da ova država postoji. Politički diskurs koji bi se danas obratio građanima ne postoji. Sadašnja garnitura na vlasti oličena u etničkom tronošcu Dodik-Čović-Izetbegović iscrpila je svoj program – historijske uloge etničkih čuvara svog kolektiviteta. Nedostatak bilo kakvih drugih ciljeva evidentan je i ograničavajući, pa se igra dobro oprobana utakmica u kojoj svi politički dobijaju izbore: jedni (Srbi) idu ka otcjepljenju, drugi (Hrvati) u „treći entitet“, a treći (Bošnjaci) u odbranu suvereniteta i integriteta države.

Laganje i manipulisanje caruje, narodnjaci godinama imaju sve u šaci, a mi/građani ne prozvodimo dovoljno smisla da bi opstali i razvijali se kao moderna i demokratska država. Evropa je, u svakom slučaju, beskrajno daleko, pred nama je agonija koja ne mora imati epilog u oružanom ratu, ali je i ovaj mir nastavak tog rata i njegovih ciljeva političkim sredstvima. Iako je već Dodikova ideja o raspadu Bosne déjà vu, sada ju je upakovao u pacifistički jezik „mirnog razdruživanja“ ocjenivši da je pojava non-papera „nepoznatog“ autora evropski signal desničara za komadanje multietničke zemlje u srcu Balkana. Dodik traži konfrontaciju, politički preživljava samo u vanrednim okolnostima, došao je do zida, nema više izbora, ili će u zatvor radi očiglednog kriminala ili će generirati novu krizu kao slamku spasa. Pandemija mu strašno ide na ruku, on vlada suvereno, bez prave opozicije, a pokriva se pro forme odlukama parlamenta RS-a. Ljudi u RS-u žive u bijedi i siromaštvu, zadužuje se i treća generacija koja će vraćati nepovoljne kredite sa visokom kamatnom stopom. Zato Dodik mora sada ići dalje. Ima podršku antidemokratskih država u Evropi: Mađarske, Poljske, Slovenije… Želi ostvariti vlažne snove svakog srpskog nacionaliste nad kojim bdije lik i djelo Aleksandra Vučića koji podršku daje tajno, a javno to izgovara kroz usta svojih najbližih stranačkih kerbera. U takve sada trgovine niko ne sumnja, jer u tim „nepostojećim“ papirima i glavama se smatra da treba stvarati etničke države na području BiH i da srpska etnička država treba da obuhvati teritoriju koja se danas zove Republika Srpska, a Hrvati će koordinirano sa svojim srpskim saveznicima pokazati disfunkcionalnost BiH, nemogućnost „vještačke“ tvorevine pod međunarodnim protektoratom i uzeti svoj dio teritorije na kojoj već kompaktno godinama vlada kriminogena etno-oligarhija HDZ-a. I jedni i drugi vjeruju da je došao trenutak kada će uzdrmana EU zbog očigledne političke i ekonomske krize okrenuti glavu u stranu i dozvoliti raspad nekih država. Onda bi po njima i Bosna i Hercegovina uskoro trebala doći na mesarski sto nekog otmjenog hotela, pa da se diplomatskom olovkom kao satarom raskomada što se nije moglo učiniti ratom. I oni se za to pripremaju kao sijamski blizanci, i Srbi i Hrvati, ni oko čega se ne mogu složiti osim po pitanju BiH. Nikakve prave ljubavi nema između Dodika i Čovića. Oni su samo na istom zadatku uz mentorstvo Beograda i Zagreba, kvazimperijalnih tutora, tzv. garanta Dejtonskog sporazuma. Zato je sve lažno u milozvučnom diplomatskom jeziku Vučića i Milanovića o „poštovanju integriteta BiH“. Mene to podsjeća na devedesete, imam to životno iskustvo. Znam da kad se počneš igrati s vatrom, otme se to kontroli. Onda tu više neće biti radoznalog Pahora sa nesuvislim diplomatskim pitanjima o „mirnom razlazu“ ili korumpiranog Janše sa novčanim transferima iz RS-a, kao što uostalom neće biti ni Vučića ili Dodika. Bosanci najbolje znaju kako je to bilo. Na brdima oko Sarajeva 90-ih nije bilo poslije Miloševića već ostrašćenih ubica, nacionalističkih fanatika koji su jedva čekali da ušuti razum i da počnu tutnjati ratni bubnjevi. Svi pamte da nas je prekrajanje granica dovelo do rata. Jedva se nakon 100.000 ubijenih i više od milion i po raseljenih ljudi to zakrpilo Dejtonskim sporazumom. To je i jedina njegova uloga i vrijednost kao dokumenta, ma kakav on bio – rat je potpisom prestao. U Bosni se nema više pravo na laž. Moji sunarodnjaci trebaju biti svjesni da jačaju one političke snage u Evropi koje su izdale svoje vrijednosti i premise u ratovima 90-ih na Balkanu. Robert Menasse kaže: „Ili će propasti Evropa nacionalnih država, ili će propasti projekat prevladavanja nacionalnih država“. On smatra da ne postoji treća mogućnost. Nije se teško složiti sa njim da bi rasturanje Bosne bio uvod u to da Evropa nije sposobna iz historije izvući trajne pouke i da nema humanog puta za uklapanje lijepih utopija kakva jeste bosanska kultura u pravo stvarnosti. I zato postoji ozbiljna bojazan koju dijelim sa ovim autorom kada zaključuje da bi u takvom evropskom scenariju politički apokaliptičari mogli stajati pod ruševinama i zamuckivati: „Ovo se ne smije ponoviti“, dok će iz dugačkih mračnih hodnika historije zatutnjati zloban cerek. Generacije u Bosni ne mogu sebi predočiti da li će sljedećeg dana ili godine biti mira, žive neurotično sa iskustvom svojih predaka koji su znali da izreka „Bosna šaptom pade“ nije nimalo historijski tačna.

Peščanik.net, 26.04.2021.

SRĐAN MILOŠEVIĆ: Interfiju(k)

         

                                  Foto: Slavica Miletić

Bilo je mučno gledati intervju koji je sa AVtokratorom ovdašnjim vodio poznati sarajevski novinar Senad Hadžifejzović, posle kojeg je prikazan i „specijal“ snimljen u Beogradu, gde je Hadžifejzovićeva ekipa bila Vučićev gost. Kada bi uopšte vodio računa o tome šta govori i kada ne bi (kad god nema pripremljenu tiradu) uglavnom ispaljivao šta mu padne na pamet, moglo bi se reći da se AVtokrator ponašao kao da ljudi iz Srbije neće gledati dotični razgovor, pa da zato može da priča šta hoće. Ali on zna da može tako, gledali to građani Srbije ili ne, jer njihovo mišljenje ionako nije važno. Bilo je tu najpre reči o dva (frojdovska) „mandata“ (!?) kneza Miloša. Još jedna frojdovska epizoda odigrala se pred slikom za koju je AVtokrator rekao da predstavlja „krunisanja cara Dušana“. Novinar je prokomentarisao da je njegovo (Dušanovo) carstvo bilo „ozbiljno“, na šta se AVtokrator odmah nadovezao: „teritorijalno svakako“, ali ga je Hadžifejzović podsetio na – zakonik. Bolje da nije, jer je onda AVtokrator odvalio da je zakonik „obeležio čitavu prvu polovinu XIV veka“ (inače je proglašen 1349. i dopunjen 1354. godine). (Uzgred, novinar ne mora, ali Vučić bi, ipak, trebalo da zna da je na novoromantičarskom platnu o kojem je reč prikazano krunisanje Stefana Prvovenčanog, a ne cara Dušana… Ali, misli Vučić, čim je u njegovom kabinetu, mora biti da je Dušan… Silni… car…). Zatim je malo ponižavao Malog koji „ne razume Senadova pitanja“ i žalio se da ga Srbi, po svom običaju, dovoljno ne poštuju sad dok „vlada“, ali je izrazio uverenje (makar implicitno) da će jednog dana shvatiti njegovu veličinu… I još štošta, u svakom slučaju – AVtokrator u svom uobičajenom izdanju, pretenciozan, samouveren, pogrešan…

Hadžifejzovića je, razumljivo, veoma interesovalo kakav Vučić stav ima prema Bosni i Hercegovini i verujem da nije Beograd napustio sa uverenjem da je Vučićev stav u tom pogledu benevolentan. Novinar je više puta usmeravao pitanja u pravcu toga zašto AVtokrator ne opomene svoje najbliže saradnike kada ovi govore o svesrpskom ujedinjenju (opet!), na šta je ovaj, sa cinizmom bez granice, odgovarao da oni, eto, imaju svoje mišljenje. Teško bi se našla budala koja bi ovo uzela za ozbiljno, jer nema tog majčinog sina kojem nije poznato kroz kakve medijske „tople zecove“, hladne tuševe i druga instrumenta martirii u Vučićevoj Srbiji prolazi mišljenje različito od AVtokratorovog. Trebalo bi biti politički magarac na beskonačni stepen pa pomisliti da u njegovoj vladi mogu sedeti ljudi koji imaju tako bitno različite stavove u odnosu na AVtokratorove o nekim od fundamentalnih pitanja spoljne politike, koja se tiču, ni manje ni više, nego – rata i mira na ovom prostoru. Doduše kada vlada nije ni važna u njoj može da sedi ko hoće, ali ipak sve to i dalje – ne može se drugačije reći – nije normalno.

Voditelj je konkretno apostrofirao izjave ministra Vulina pitajući AVtokratora zašto ovaj enfant terrible vladajuće kamarile makar ne dobije neku opomenu. No, sve i da je Vučić zaista toliko tankoćutan u pogledu tuđih mišljenja, pitanje bi bilo zašto u vladi uopšte drži ministra sa kojim se, kako predstavlja, kategorički ne slaže o jednom nedvosmisleno važnom pitanju, na čiju osetljivost ne treba posebno ukazivati. Dilema se svodi na sledeće: ili AVtokrator ne vidi ništa problematično u Vulinovim izjavama ili je toliko beslovesan da ne shvata koliko je takvo pozicioniranje jednog od njegovih ključnih saradnika destruktivno po odnose u regionu.

Osim ovog urnebesnog objašnjenja da poštuje tuđe mišljenje, intervjuisani je takođe objasnio da „nije četnik“ i da to „nikada nije ni bio“. Privukao ga je, doduše, program (sic!) Srpske radikalne stranke i privlačan mu bio skoro dve decenije, zbog čega se u njoj zadržao do vrlo zrelog doba. To što je iz ove stranke ponikao Srpski četnički pokret, da ne pominjem ostale elemente ideologije, očito nije dovoljno za identifikaciju sa (savremenim) četništvom. Da je novinar išao malo dublje u ovu problematiku verovatno bi dobio „genijalnu“ pouku da intervjuisani nije mogao biti četnik jer nije bio ni rođen u vreme Drugog svetskog rata. Otprilike je to nivo argumentacije kojom se AVtokrator inače služi, jer mu se može.

U moru brojnih drugih nesuvislosti, jedan detalj zaslužuje da bude naročito pomenut. To je AVtokratorovo odbijanje da zločine nad Srbima u NDH imenuje pojmom genocid. To je, zapravo, jedno od odvratnijih mesta ovog intervjua. Na stranu to što je jasno da se taj pojam poteže za sve i svašta – što je posebna vrsta morbidnosti. Uzdržavanje od toga da se genocidom imenuje stradanje Srba u NDH, tobože radi toga da se ne izazove „100 godina loših odnosa sa Hrvatima“ (!?) i kako bi se izbeglo pitanje oko Srebrenice zaista zaslužuje najtežu moguću kvalifikaciju i najdublji prezir. Međutim, tako je to kad se mulja i kad se petlja. To je, naime, kristalno jasan primer vrzinog kola u koje se neminovno zamrse mnogi koji ne žele da se suoče sa činjenicama kao što su, na primer, agresija na Hrvatsku ili genocid u Srebrenici, pa se najnedostojnije cenkaju tamo gde se nipošto ne bi smelo pogađati. Naravno, ne pozivam ni na kakav reciprocitet, ali možemo samo zamisliti kakvu bi salvu napada morao istrpeti neko drugi ko bi se sa tako bezočnim argumentom migoljio, trudeći se da izbegne kvalifikaciju genocid u kontekstu stradanja Srba u NDH.

Od ljudi koji su sa tolikom strašću učestvovali u najpogubnijim istorijskim i političkim projektima, čije je ostvarenje skopčano sa zločinima, ne očekuje se da sa stanovišta poznatog ishoda mudruju o nerealističnosti neostvarenog cilja, već se, u najmanju ruku, očekuje pokajanje. Naime, upadljivo je da i inače kada AVtokrator analizira svoje „mladalačke grehe“ – negde do poznih 30-ih – on uvek misli na neostvarivost, na nerealističnost, na lošu procenu odnosa snaga i tome slično. On nikada ne dovodi u pitanje suštinske, principijelne, već samo praktične elemente politike u kojoj je učestvovao skoro 20 godina, dok za samo ideju – ne treba u to uopšte sumnjati – i dalje smatra da je bila istorijski opravdana, moralno besprekorna i sa stanovišta pravde neupitna. I onda se nervira kada ga pitaju za „srpski svet“. Bilo bi mu jasnije to interesovanje da je zaista shvatio težinu svoje odgovornosti i zla u kojem je sa punom svešću, voljno i sa strašću participirao. Doduše, tada se ne bi usuđivao ni da se pojavi pred ljudima, a kamoli da sveudilj soli pamet. Zato takvi tipovi ni ne treba da se nalaze na odgovornim funkcijama, jer je teret njihove prošlosti teži od svakog eventualno ispravnog postupka u budućnosti.

A što se tiče Vučićevih objašnjenja u vezi sa „srpskim svetom“, intervju čije sam nekolike detalje ovde naznačio neodoljivo me je podsetio na jednu sekvencu dijaloga koji se na sednici Predsedništva CK SKJ 29. januara 1989. godine vodio između Slobodana Miloševića i Milana Kučana. „U Srbiji se, na primer, narod nije desio na nacionalnoj osnovi“, tvrdio je Milošević, na šta je Kučan odgovorio: „Onda sam ja lud…“

Peščanik.net, 24.04.2021.

Dok je ovakvih shvatanja i reagovanja - nema gradjanske BiH!

 ...ko to do sada nije shvatio - ne vrijedi mu vise objasnjavati!

A bez gradjanske BiH - nema BiH!

Postoje samo klero - nacionalisticki - kriminalni klanovi 

- i ovce koji ih slijede!

************************************ 

Vojin Mijatovic

 is in 

Banja Luka

.

luYittSulepooostenslorercdayoS Stalotlif e9:06dm AM  · 

Zahvaljujem se Bakiru Izetbegovicu na nazivanju srpskog naroda “genocidaši”.

Ja sam Vojin Mijatović srbin i bosanac, koji ne negira genocid u Srebrenici, želim vas obavestiti da srpski narod nije genocidan i da je Bosna i Hercegovina naša država, a bošnjaci moja braća.

Pozdrav gospodine Izetbegoviću iz Banja Luke BiH, u koju ne smete doći bez 100 policajaca u obezbeđenju!

A ako vam se ratuje, slobodno pod ruku svog prijatelja Dodika i izaberite granični prelaz, sretan vam put obojici!

****************************

(banjakuka.net

Bivši reis Mustafa ef. Cerić:

Nakon jučerašnje objave Vojina Mijatovića na Facebooku u kojoj je pozvao Bakira Izetbegovića i Milorada Dodika da ne sluđuju javnost i da, ako hoće rat, zajedno odu iz BiH i to riješe njih dvojica, na društvenim mrežama oglasio se bivši reis Mustafa ef. Cerić.

On je uputio poruku dana Vojinu Mijatoviću koju prenosimo u cijelosti.

– Poruka dana Vojinu Mijatoviću

Mijatoviću,

Nikad niko od Bošnjaka/Bosanaca nije rekao da je srpski narod genocidan.

Naprotiv, Bošnjaci/Bosanci stalno pozivaju srpsku politiku, SANU i SPC, da prestanu sakrivati presudjene ratne zločince, Karadźića i Mladića, iza cijelog srpskog naroda!

Bošnjaci/Bosanci pozivaju srpsku politiku da prestane biti utočište genocidnim srpskim pojedincima kako bi se skinula genocidna stigma sa cijelog srpskog naroda!

Ali srpska politika svojim upornim poricanjem genocida od strane pojedinaca, nameće srpskom narodu kolektivnu krivnju za genocid!

Kako to vi ne možete da razumijete, Mijatoviću?

Možda vam to treba objasniti na ćerilici?

Kažite nam, ako treba i to ćemo učiniti – sve za vas – džaba!

Zaista, vaša galama, Mijatoviću, na Bakira Izetbegovića, ne samo da nema nikakvo razumno uporište, već je ogavno licemjerna, kao što je licmjerna i vaša konstatacija da Bakir ne smije doći u Banja Luku bez policije a vi smijeti doći ili otići gdje god hoćete po Bosni!

Pa, Mijatoviću, čija je to sramota? Bakirova ili vaših četnika, koje vi štitite i tovite u Banjoj Luci dok mi u mubarek Ramazanu postimo?

Nikako, Mijatoviću, da se oslobodite kompleksa onoga koji se ponosi na ono na što se normalan čovjek stidi!

Vi nam se predstavljate kao neki drugačiji srpski političar, zovete nas vašom braćom?

Mijatoviću, mi smo se nagledali i naslušali takvih srpskih navlakuša i ljubaznika koji su nas mamili sebi poput onog Bošnjaka, koji je svog sina Nermina zvao da mu se odzove kod Srba!

Niko u toj prevrtljivoj “ljubaznosti” ne može biti veći od Dodika kao bivši “brat” Bošnjaka/Bosanaca, kao ni od Vučića, koje je veliki prijatelj Bošnjaka/Bosanaca u Beogradu!

Mijatoviću, vi ste zakasnili s tim udaranjem po našim bošnjačkim/bosanskim emocijama.

Nije nas više ni briga jeste li vi Srbin i Bosanac niti da li vam je Bosna država ili nije?

Ma, da vam kažem, ne zanima nas ni ko ste ni šta ste ni kamo hoćete da idete?

Budite šta hoćete i idite kamo hoćete! Samo ostavite nas već jednom na miru!

Jer kad bijaše Alija, bijaše vam za sve kriv?

Jer kad bijaše Haris, bijaše vam za sve kriv?

Sad vam je za sve kriv Bakir?

A kad ne bude ovog Bakira, bit će neki drugi Bakir, koji će vam biti za sve kriv?

Nije, dakle, problem u Bakiru, već u vašoj bolesnoj svijesti, koja ne može da prepozna istinu od vaše jake upale od Ćosićeve kreativne laži!

Kako vi, Mijatoviću, ne shvatate da vas mi “glupi” Bošnjaci/Bosanci vrlo dobro kužimo i to naročito ovih dana dok postimo?

Mojim Bošnjacima/Bosancima svim i svuda, a posebno Bakiru Izetbegoviću, želim ugodam Ramaza i kabul ibadet posta kod Svevišnjeg Allaha! Amin! – poručio je Cerić.

Ne kazu džaba: "Politika je kurva"

...a sta su onda politicari?!

Vladislav Bodnaruk - Toba: 38. dio Burme i Sampanjac

Jutrom, vec oko osmice i malo jos iza, lupa neko na vrata sakama ... i mumla!

Bilo je tu jos nesuvislih tekstova i prica pa psovki , ali ja jos nisam naucuo najbolje taj nas jezik pa nisam sve ni razumio.

Jebajiga, jos sam malen! 

O finesama i da ne govorim! 

Majka uspaniceno navuce, slafrok na pamucnu spavacicu i poleti bosonoga, klizajuci se po nasem plavom linoleumu, sve pazeci da ne slomije vrat ili tako sta!

Mislila dosli Vatrogasci, ili nesto gori ili se trazi dobrovoljni prilog za nove merdevine!

Stare planule!

Ma nisu izgorile ... mazn'o neko sa kamiona proslu nedelju! 

Otvori vrata. 

"Sto moram lupat', 'volk'o?" vristi omalen nervozan covjeculjak i on u rasparenom muskom odjelcetu. Osisan na nulu! Fragmentno celav!

Znaci nije posve celav! Ialo ima, malo nema! 

Ima samo bijele celave pecat - erije na glavi! 

Brzih pokreta a nekako sav sam u sebe ... urastao! 

Celav, nije zbog mode, nego zbog usiju! Usi su  ... male baje pa se nafataju i onda je belaj! 

Kljucaju! Djaba se ceses! 

Majka razrogacila oci ... u sve je mogla povjerovati  ali da joj ludi Direktor buba oko osmice na vrata ... to nikako. 

Klonio ga se sav normalan svijet. 

Koliko pamtim ... nikada on nikog nije napao ili udario ali izazvan ... u nekom svom ludom filmu znao je poletiti  nevidjenom brzinom prema bilo kome ko mu je taj cas bio na putu, pa ludjacki urlicucu, mlatarajuci rukama, podizuci ih u vis, da bi valjda dobio na visini kad se nekom primakne , kao hijena, zatrcavao se u ljude!

Tik pred sam sudar sa osobom na koju bi kidisao ... naglo bi kocio, skoro klizeci a onda bi se uspravio i naglo okrenuo, bez rijeci i bez ikakva teksta ... kao da nikad nista nije bilo.

Pa iako su svi znali za taj fazon, nikad niko nije isao u daljnje provokacije!

Klonio ga se i Narod a i Milicija!

Po onom rezonu ... ma jebo budalu! 

Vukao je velika drvena, ravna kolica sa dva tocka. Tamo gdje bi trebalo upregnuti konja, upregao se Direktor. 

Nevjerovatan teret vukao je uvijek trceci.

K'o Kinezi u onim filmovima po Hong Kongu!

Uglavnom je vukao po tri cetiri jutena ogromna dzaka brasna sa stanicnog skladista a do Haniste i onih malih pekarskih radionica.

Dzakovi, svaki veci od mene!

Jurcao i jurio i uvijek nesto drobio ...drobio ... glasno i bez smisla. Nikad nikog nije pogledao. 

Ljut k'o pas! 

Zato, vidjevsi ga na nasim vratima Majka i nije imala nekog teksta! Od osjecanja u tom momentu, prostora bilo samo za ... strah!

Zanijemila!

Bleha u Direktora!

Iako je skoro duplo manji od nje, ipak ga se prepala na neki nacin. Stoji i dalje ... najezena. 

Direktor, onako omalen ...sa pecatima fleka suge na osisanoj glavi ... prica i drobi bez ikakve pauze. A sve preglasno! Visoko! 

Majka ga nije bas nista razumjela. Ali cula je dva ili tri puta rijec Hanumica! Pa Na - Ma.

Pa, Burme! 

Direktor joj baci pred noge papiric! Naglo se okrenu i sjuri niz srepenice drobeci i vristeci.

Jos dugo ga je cula dole niz ulicu. 

Strese se jos jednom! Opsova i ona nekom Mater! 

"Dobro mi jos nisu poslali na vrata i ludog Jozu i ludog Alu a mozda i Babu Ribu, u kombinaciji!" 

Pa se sagnu po papiric ... poruku. Pisalo je: "Draga gospodjo Zovo, stigle burme i za Hadzihafizbegovicku i za onu Ingrid. Molim vas da naletite da se racun ... regulise!" u potpisu stoji ... Hanumica. 

Majka prevrce papir u ruci. Shvatila je smisao! Nije to neka mudrost! 

"Ma jeb'la vam Zova mater, kakvi ste vi svi konji da mi niko ni ime ne moze izgovoriti? Cuj ni gospodja Hanumica! Destinacija Gorfnji Seher! Jebote Hanumice, bil' ti bilo dobro da te ja zovem Haubica? Slicno, skoro isto a nije!

Mora da je ovo sve zasrala Ingrid ...?" 

Mudrost je naci odgovor na pitanja kako se uvalila u sva ta govna ... ona porodicna zena ... rasprodala sve sto je onaj njen jadnik na neki nacin zbavio, mislila je i na Kredit, Kredit koji cemo sad svi u nasoj kuci placati godinama ... i Stari i Majka i Tanja i Marina i Ja!

Na ovaj ili onaj nacin! 

A mi djeca se nismo zaduzivali! 

Sto mi moramo? 

Mora tako ... nije obraz...dzon, ili dzon ... obraz! Kako vec ide? 

Onda se nekako presabra! Misli hladnom glavom! A glava bi mogla biti i jos hladnija da ju je necim jace ohladiti! 

"Kako se ona kurvetina Ingrid uvali u Na-Ma burme? Pa da, ona kurva Hadzihafizbegovicka joj je to nabacila!" tuzno pogleda u sparhet Gorenje i Staklenu Naftaru!

Navukla je Hadzihafizbegovicka!

Gorenje nam je radilo skoro svaki dan, Naftaru jos nismo ni kresnuli.

Znaci da ni plamen jos nismo osjetili a kamo li vidjeli kroz ono malo stakleno okance. 

"Ode i to!" 

Ne kontrolisuci se udje u kupatilo, k'o ono u americkim filmovima ... da se istusira. Dodje malo sebi!

Ohladi tu glavu!

Stade u kadu , stade pod tus, otvori vodu! 

Suknu pljusak k'o zmijuga, hlade vode! Taman k'o da je neko otopio ... zimske ledenice sa krova!

Majka vrisnu iz sve snage!

Uzasno!

Pa zatim i nastavi ponovo u nastavak onog prvog vriska! Naravno, zato sto nije mogla zatvoriti vodu, onako kako je naumila.

Nesto zapelo u pipi pa voda suklja li suklja a onakva ...ledena! I sve po glavi! 

"Jebo sirotinju!' Vristi!  Fuj! O jesam se zajebala, jebali me americki filmovi ... niko nije nalozio kazan! A ko lozi kazan ... jutrom a jos nije ni Subota?" 

Sva sreca da se ne popisah u kadu!" : nadje jadna i nesto pozitivno u svemu! 

Taj krik i mene probudi. 

Poletio sam u kupatilo vicuci ..."Majo, Majo jel te neko diro, Majo jel te neko diro?" 

"Nije sreco niko, ima vec dugo ... gluho bilo." 

"A sto si vriskala?" izbezumljen sam. 

"A ...o ... a to ... tako mi zene imamo jutarnju higijenu, peremo se ledenim Vrbasom ... da nam tijelo ocvrsne!" veli Majaka, brisuci peskirom mokru kosu. 

"I sve vristite?" zapanjen sam. 

"Ne ne vristimo, sve! Samo one bez tople vode! A to je Opera ... operske Arije, to ti mi pjevamo uz ledenu vudu a uz takvu vodu ne ide nista drugo nego ... vriska!" smije mi se, razvukla usta od uha do uha! Dosla sebi, reklo bi se. 

"Dodji da te poljubim! Oko moje!" rece. 

"Stas me ljubit?" izbezumih se.

 "Doslo mi, nesto ... onako!" 

"Ma nemoj, bolje, sacekaj mi rodjendan!" 

Zgrabi me obijema rukama za glavu, privuce k sebi i poljubi me po sred glave. Ono u tjeme, gdje se djeca koja se ucestalo ne kupaju ... najvise uscuju! 

"Auuu, valjalo bi i tebe okupati .... jednom!" rece. 

"Ocemo ... kad ugrijemo ... obecavam! Do Rodjendana ... sigurno! A do tad nemaljubljenja, ne brigaj ... obecavam!" 

"Pas bio, k'o slago!" rekoh. 

Ulazi bez kucanja u trpezariju Ingrid. Nosi kutiju od Peko cipela u ruci. 

"Bas kafa ima carobnu moc!" pridje i zagrli Majku ... te je poljubi. 

"Daj, prestani me zvalaviti, od ranog jutra, matereti!" a Ingrid navali jos i vise.

Pravo se vidjelo da jos nije u potpunosti savladala nas jezik, pa ne razumije sta joj se kaze. 

"Ti si sva, jutrom ... mokra? Sta to bilo? Nisi se kupala na ovu jutarnju zamrzlamu, ovaj ... mrzlinu?" 

"Ma nista neobicno, Ingrid ... moja jutarnja, toaleta!" rece Majka.

"Vidim dosla si da mi pokazes nove Peko cipele ... sigurno nisi spavala cijelu noc od uzbudjenja!" 

"Jest', jest' ... bas tako i bilo! Ja nista ne spavo od uzbudjenje a da ti danem Peko cipela kutijicu." veli Ingrid. 

"Vidim, vidim ... nego ne znam sta ce nama prazne Peko kutije od cipela kad mi nista ne skupljamo a vidim i cim laprdas bez padezi i gramatiku ... znaci ...opet lazes!" 

"Lazam, lazam, al'... pomalko ... ti ipak da otvori Pekinu kutiju!" pljesce rukama Ingrid. 

Glada Majka u silne pare nabijene u kutiju Peko cipela. 

Velika para, nema sta ... ali vise je ona nabila u onaj lonac Titovih para prazneci mu dzepove Carskog Sakoa! 

"Sta je ovo ... dosla si mi dusu uzeti Ingrid? Ode moj Gorenje sparhet, moja Staklena Naftara, jel' to ... to?" 

"Nece ja nista nosati, pa rekavali smo to jednom! Pamti, jeboga i ti sta se rekavalo prije! Nema dje da stane kod mene! Ja kupilo, kod tebe ... ostavilo! Tebe dadnem samo lepi pare za burmices!" 

"A sto one skupe burme iz Na-Me,  draga moja Igrid?" 

"Mora tako , Zova! Jednom ili dva - tri puta se covjek prvi puta zeni. Nije svakis dan! Mora the Best!" 

"Kakav thebest ... ne kontam!

Ali ako je tako tebi, onda je to i meni u redu." rece Majka. 

"I nek' vam je sa srecom, moje drage Kume!" rece Majka. 

"A dje ti vidjas drugu Kumu, Zova?" 

"Eto ti je u hodniku garant, cuci kraj telefona, gleda os se ti sta ...zajebat'! Nema povjeranja u tebe! Jebo vas vas dogovor, smradovi banjalucki!" veli Majka. 

"Ja ne banjalucki smradovi ja malteska maltezanka!" skoro vrisnu Ingrid.

"Jest' to si bila do skora ali kako si se slizala za ovom komsijskom bagrom, postala si ista k'o i oni il' mozda grijesim!? Postala si gora i od onog bandita Hadzihafizbegovicke!" rece Majka. 

Ingrid samo trznu glavom te je malo nakosi: "Al' mi tebe volumo!" 

"Volum i ja vas i jos bi' vise volula da ste malo jeftinije ... jebogati ... kostate! Skupe ste za odrzavanje! Ima da najebe onaj koji vas ozeni!" 

Pristavi se i nova kafa, i cista tri fildjana na stolu. 

"Hadzihafizbegovicka, ajd' izlazi iz hodnika ... kafa gotova!" prodera se Majka.

"Sto ja ljudi imam spurijusss," ulazi u trpezariju Hadzihafizbegovicka. "Tacno sam znala kad ce kafa! Ma bolja sam ti ja Zoro od tvojih Tarabica!"

"Joj, Hadzihafizbegovicka, kad bi ti samo zrno manje srala ... bila bi mi tonu draza!" uz smijesak rece Majka."I kojih mojih Tarabica?"

"Otih gore na Kredencu sto nam stalno sa njima prijetis!"

"Mislis na Kremansko prorocanstvo? Ma ne prijetim ja vama i nikome, ja vam samo kazem da je tu sve zapisano! Sve sto nam se desavalo i desavat ce se tu pise! Nije to ni Taravada, ni Mahajana ni Biblija ni Kuran pa da se ne snalazis, to govori seljak covjek iz Kremana kome se sam Kosmos obraca." rece Majka. 

"Uuuuhuhuuhuu!" zabruhtase obadvije u glas. 

"Biserje pred svinje!" izdeklamova Majka ponovo latinsku poslovicu, svuce kuhinjsku krpu sa ramena i raspali po stolu! 

"Kol'ko god da ocistis, ono prljavo, kol'ko god da operes, ono usrano ...valja mlatiti ono sto uneredjuje!" 

"Koji joj je K...., pa sve je cisto?" rece Hadzihafizbegovicka. 

"Moze biti da je nesto nismo razumjeli! " rece Ingrid. 

Majka se okrenu prema meni: "Sine leti u skolu, vrijeme je! Nemoj da nam Drugarica Djuka opet pistom pod prozorom usi razvaljuje! Zale se ljudi! Misli malo i o komsijama! 

Mi idemo po burme za ove nase Dame a ti budi dobar u skoli i nemoj zarivati Drugaricu Stamenu, nesto je osjetljiva u zadnje vrijeme a i ... stalno se zali na tebe! Mozda ce i Stari navratiti danas kod vas u Skolu al' ti nemoj nista! Pravi se k'o da nije tvoj !" rece Majka. 

"Malac, cuvaj mi moju Mirjam u skoli! Jel' oce, ljubi ga Ingrid! Pravo ti je zlatan ovaj tvoj mali Malac, Zovo! Ma ime mu je malo blesavo! Isto k'o kod ceri sto si dala! Ona veca kcerka tanja a ona manja kcerka, deblja? Jos to nisam skontala!"

"Nisi skontala zato sto si slabo stala sa jezikom ... tanja je Tanja a deblja je Marina, eto ... idi gore vise i citaj ponovo!" veli joj Majka. 

"Ocu, ocu ali sto ti Malcu ne promijenis ime dok je 'vako malen da se poslje ne ljuti na Roditelje?" rece Ingrid glumeci zabrinutost! 

"Jest', jest' i meni je malo sumase, Kumo! Ne mores mu ni vjeru iz prve, iz takva imena odrediti ! Cuj ... Malac!" rece i Hadzihafizbegovicka svoju. 

"Ma koji vam je K?" 

Sta je mislila sa tim K, niko nije znao, posto nije dodavala one tackice  kad je prosto ... a da se neko ne zacrveni kad si docara to sto stoji iza tackica!

Mome sinu je ime Vladislav al' dogacko a posto je malen, onda je Malac k'o svi klinci u Banja Luci ... malac daj ovo, malac daj ono itd, itd. jebem vas glupe!"

"Au, auuuu!" U horu, pune odusevljenja zauuukase i Ingrid i Hadzihafizbegovicka! 

"Pravo dobro ime ... k'o za nekakvo ambasadorsko dijete!" rece Ingrid. 

"Cuje tebe, ambasadorsko, glupost ... ime je za kraljeve, k'o onaj hrvatski kralj Vladislav sto je na onom Krbavskom Polju zaustavio Srbe da se ne uvale u Hrvatsku u trin'estom, ovaj, vijeku." nesigurno rece Hadzihafizbegovicka.

"O, joj dje ti ode ... prvo, nije u trin'estom vec u petn'estom vijeku a moje dijete je samo Vladislav, onaj hrvatski Vladislav i nije hrvatski, jer je rodjen u Krakovu od Jegelovica i nije on zaustavio Srbe da se uvale u Hrvatsku, nego Turce da se ne uvale u Bec a Rvacka i nije bila Rvacka ... nego samo  ... prazna livada! Dudek vamo, Dudek tamo! I po koja krava! Zato na te livade postavio napravio Krajine!  Krajina je drugi izraz za ... bedem! Jebajiga, valjda nisu imali vise kamenja i drveca, valjda sve pokrali Mlecici, da naprave Veneciju! Zato oni oni naredali Srbe!

Bedem, buduce Hrvatske!

Srbi zaustavili Turce i niko drugi, eto! Spasili Bec, sacuvali ga sve do dvadesetog vijeka a onda se Bec sam otvorio! Zajebo se! A Srba nije vise bilo u Krajinama ... da spasavaju Bec ... morali hitno otici ka Beogradu i dalje!

Kad niknu prve Dzamije u Minkenu i Becu shvatit ce Germani da su im dragi gosti postali Domacini!

Jer Germani ce misljati da su dzamijski siljci vodotornjevi a ono samo antene za privlaku signala sa Istoka!

Ima da im plava krv, pomodri! K'o ono kad nekom' ponestane kisika, pa se gusi i gusi i plavi i  plavi ... a raja misli da se zajebava!

A iza svake Jebe moze se naslutiti kraj!" zavrsi Majka svoje. 

"A kako ti to sve bogati znas? Sad jesi bogami i podobro starija od mene, mozda si i zapamtila!? A? Cuj Srbi jaci od Turaca!?" sarkasticno ce Hadzihafizbegovicka. 

"Ja reko' , citaj Tarabice, eto ti ih na Kredencu ... sve tu bas tako pise! Sto nije bilo ... bice! Pitam ja sad tebe a kako ti to sve bogati znas? I sta me vise jebes sa tim godinama? Dodje mi da sama nadjem gore u textu sta je Malac pisao o tebi i Petru Kocicu! Odleti u Park i vidi ga kako te glada i kako izgleda ... to ti je Generacija! Istih ste godina!

Hadzihafizbegovicka, ocajna ... stavila palac u usta, samo ovlas ... ne cucla , samo lize nokat. 

Poznato je da nisi ni isla u skolu a sad je sigurno da nisi ni prolazila pored skole!" ljutnu se Majka. 

"I da ti kazem, moj ujak Pop Milan sto su ga zapalili sa narodom u onoj crkvi u Drvaru pricao nam, pricao svoj djeci ... a eto, ja zapamtila! 

"E, sad da i ja tebi kazem!" podigla Hadzihafizbegovicka prst u zrak! Tu i ost'o dok je pricala.

"Meni jedan moj, vrlo bliski prijatelj to vrlo intimno, ovaj u povjerenju  ... pric'o!" 

"Mogu misliti, ako ti je intimno, pric'o ... sigurno nisi mogla pazljivo slusati!? Da nije i on kakav Pop ... pa sve zna?" gleda je Majka preko okvira naocala. 

"Kakav Pop, popovi su smijurija, cim zinu slazu ... moj ucitelj povijesti je bio, niko drugi, no jedan ... Imam!" i spusti prst Hadzihafizbegovicka. 

"E, bas si sretna zena draga, Hadzihafizbegovicka ... zamisli da Vas je uhvatila njegova hanuma, dok ti tabiri o istorijskim desavanjima ... ode i ti i on na Ahiret. 

Nasta pauza! 

Srkne se po gutljaj kafe!

Povuce dubok dim duvana, pa opet ... pauza!

Tisina! Da se protabiri sta se reklo! 

"Bas je Malcu super ime!" rece Hadzihafizbegovicka. 

"Al' ... dugacko!" rece Ingrid. 

Hadzihafizbegovicka sjetno spusti fildjan na stol ... ugasi cigaretu u sred fildjana a onda ... onda briznu u plac, zaplaka k'o godina!

Ridala je pravo muski, jebajiga , jaka pluca a tak'a i zenska ... al' suze su bile zenske garant, dobro zeru ... vece!

Al' tak'a i zenska ... rekoh!

"Joj, jebote ja k'o Crni Pero ... godina!"

I udri pa placi!

Ingrid joj se uvali u krilo, pa je miluje pa je ljubi! 

"Nemoj da plakas, ne vredu sve godine isto za sve ljude! U dusi si mlad ... ukoliko ne ostaras! Ti si mlad ... Hadzihafizbegovic! Veruvaj!" 

Zena u soku a jos joj Ingrid sjela u krilo da je tjesi! Prosto se ... nabacila! 

Majka, cuti smijulji se u sebi ... drago joj! Samo je ono mjesto na licu, dje bi trebao biti ... brk ...odaje!

Ehe, tako je, ali ko bi ikad rekao ili smio reci, za zenu: "Brk joj se osmjehuje!?"

Osim ako Gospodje nisu iz nasih pasivnih krajeva sirom Jugoslavije pa prirodno imaju i vece glave a samim tim na tako velikim glavama i puno mjesta ... pa se to popuni ...ponekad i brkovima! 

"Ocemo li zene konacno da me raskucite i da mi otkinete glavu? Idemo li u Na-Mu po vase Burme!" upita Majka. 

Ove dvije, zavristase k'o dvije lude Marte! Za one koji ne znaju taj nas jezik, u slobodnom prevodu, zavristati bi moglo znaciti: "Hocemo, hocemo ... svaka ti dala!" Ova misao nije predvidjena da se izgovara zenama jer kad bi se prevela i uprilicila za zenski rod, neko bi olako mogao pomisliti nesto prosto ... zato uvijek ide, ovako u originalu! A i poznato je da su zene ... postene pa im onda ne bi ni imalo smisla reci "Svaka ti dala" jer i kad bi im neka i dala ... one ne bi uzimale!

Kad se to, ne d'o Bog nekom muskarcu kaze on se ne ljuti nego jos i doda: "Iz tvojih usta u bozije usi!" 

Marsiraju tri Gracije duz Vakufske Palate, sredinom ulice Marije Bursac ka Titovoj, pa preko Titove ka Palasu i preko puta u Na-Mu. 

Kad bi neko danas potrazio neku od tih adresa, zauvijek bi se izgubio u mom Gradu! Ni ulice Marije Bursac, ni Titove, ni Brace Lastrica a i Vakufska Palata sigurno ima neko okolnostima prikladnije ime.

Kao mozda ... Saborna Palata!? 

Uhvatile se ispod ruku, poredane jedinom logikom koja im se sama nametnula! Majka je u sredini a dvije Gracije Kume sa strane, ruku pod ruku prolaze kikocuci se pored Canine prodavnice najestaja i cvrstog goriva i gradjevinskog materijala!

Izlazi k'o ciganka, crnokosa cupava Cana iz radnje i vice : "Krenuliste li bre po burme, zene, mamu li vam J....?"

Cana , ko je se sjeca ... tesko bi i jednu recenicu mogla zavrsiti a bez da nekom nesto ne skrese! Naravno, nije to tako stvarno mislila kad bi opsovala, nego tek onako ... da recenica i misao dobiju na znacaju! 

"Po, burme dabome!" vice neka.

 "Cekaj onda sekundu!" vice Cana i uleti u radnju. I dalje vice: "Cekaj, cekaj ... cekaj jos malo!"

Zatim izleti sa bokalom vode iz radnje ... i pljus po zenama!

Zene poskocise, koliko je koja mogla! Vriste, al' sada je ovo vrisak iz drugog razloga! 

"Sta ti je bolan Cano, usra nam cipele!" 

"Neka, neka, nek' je sa srecom Kume nase!" salje im poljupce! Dodaje: "Pazite da vas ne zajebu u Na-Mi za zlato, trebalo je kod Skendera da kupite!" 

Metar-dva od Canine radnje ... Skenderova zlatara! 

Skender razmakeo forange na staklenim vratima tek da se vidi kako necija ruka u radnji na nekakvom stapicu okrece dvije pozlacene halke sa tih forangi! Zatim se odskrinuse varta i zacu se jak muski glas: "Burme, burme ... navalite zene prodajemo jeftino burme od domacih halki sa domacih forangi ... farbano u zlatno, k'o prave!" 

"O, joj o, joj ... jebacu mu ja mater ... dje kamen, daj kamen!" razleti se Majka u niskom startu skoro prilegla ne bi li nasla prigodan ruljak da Skenderu razbuca glavu. I nadje! Dobro, bio je malo veci od prigodnog!

Zaleti se vec sa ivice Parka da baci ruljak a onda se ukoci vidjevsi scenu pred sobom!

Skender je stajao na sred ulice Marije Bursac u ruci mu srebrena tacna sa kristalnom flasicom rakije i cetiri kristalne casice na njoj! Drugu ruku savio sebi za ledja ... k'o oni pravi, skolovani konobari u Palasu. 

Bas ono profesionalno! Razvuk'o se sav u osmijeh! 

Majci ispade ruljak na asvalt! Dobro je ne strefi u prst noge! 

"E moj Skendere, kako sam je tebe postovala k'o covjeka a ti mene bas ono ... naguzi!" rece tuzno Majka. 

"Eh, te srece da ja tebe naguzi, nego ti mene naguzi ... pravac nocnim za Istambul! Djes covjeka slati na takav opasan put i to nocu!?" 

Pridje i poljubi Majci ... ruku. 

"Oprosti Zoro, al' kad je jeba u pitanju ... ja sam na sve spreman a moja sreca je i sto si ti na vrijeme provalila fazon. Mislio sam da ces odmah skontati da se zezamo jos kad sam spomenuo nocni za Istambul! Jebajiga!" 

"Ma provalila sam to instantli, al' si me sjeb'o onim nocnim brzim, preko Trebinja! Nisam bila sigurna u tu liniju!" sali se sad Majka. 

"Ha, ha ... znaci ipak malo upalilo!" raduje se Skender.

"Upalilo, naravno jos kod prve recenice! Ne znam bil' ti ista pomoglo ako ti kazem da sam ja zeljeznicarsko dijete i da mi je Otac bio sef Zeljeznicke stanice Beograd za vijeme Rata i poslije malo, i da znam koliko ima tacno hrastovih pragova ugradjenih na pruzi od Drvara do Licke Kaldrme i ... nazad! Znam koliko ima kilometara tracnica od Jesenica do Gevgelije! I nazad!" 

"E sad ti mene bas ... sjeba! O jesam isp'o papak i ja i Hadzihafizbegovicka!" ponizno rece Skender.

Tek sto se kucnuse, popise rakijicu kad Stari Karabegovic izas'o sa svojom zenom iz svoje krojacke radnje!

Na posluzavniku im ... rahat lokumi i u njih zabodene cackalice! Bit ce zbog sanitarnih mjera ... a sta to tacno znaci ni sad ne znam jer ti rahat lokumi nisu mogli skociti sami na tacnu a ni nabiti se na cackalice! 

Znaci neko ih drugi nabio! 

A to kad se desi kad se nabije ... niko odjednom ne zna , k'o je nabio a sigurno je neko nabio, jer nikad se nista ni ne desi dok neko nekog ili nesto ne nabije! 

A kad nabije ... znaci ... diro! I dje tu sad onda sanitarna higijena!? 

Moraju maske, moraju rukavice ... jebo zivot ... ovako! 

"Uzmite ove s orasima!" dirka prsticem svaki rahat lokum Karabegovicka. 

Slijedeca radnja, slijedecih par metara. 

Gospodin Adem Basic, poslovodja radnje Mladen Stojanovic izletio sa malim stolicem na tri noga a na asvalt. Bit ce da se bolje spremio od komsija! 

"Malo garnirano za nase drage Kume! Hadzihafizbegivicka vec zna za moj stil, malo sudjuka, malo pastrve, halal suhovine i naravno Zvecevo konjak odrzavan na dnevnoj temparaturi!" izrecitova Basic sagnut ka stolicu, trljajuci zadovoljno dlanove. 

"Hadzihafizbegovicka, iznenadjen sam tvojom odlukom - a ja bas uskoro kupujem Opel Olumpiju, mog'o sam te svudje provozat'!" 

"Ademe, provoz'o si ti mene, i brez Opumpije, zapamtila ja svaku tvoju krivinu! Al' dodje vrijeme, kad se i derneku mora na kraj stati!" 

"Stvarno si dusevna, bog te posl'o nama u Banja Luku! Ne ljuti se sto te pitam ... ko je divna dama do Zore, u crnim carapama sa tom lavovskom grivom na glavi? Dje sam ja bio kad to nisam vidio Hadzihafizbegovicka! 

Sigurno nije iz Banja Luke?" zavapi Adem. 

"Ne znam u sta si gled'o dosad' dragi Ademe, ali ovo je moja Kuma, preko Zore, naravno, svi smo kumovi! Ljepotica je Doktorica Ingrid, inace nabavlja bakaluk vec skoro godinu sve preko Bore Granapa!" 

"Auuuu, majku mu ... da ne kazem ... kresnem!" pljesnu se Adem iz sve snage po celu!

"Mislis, Doktorica sto je cijelu Celulozu ... da ne kazem ... testisala , ovaj testirala? Pa dje sam ja bio!?

Kako jos kupuje kod onog Supka? Boro voza starog Ficu, voda pripravnice za prodavacice na Test kod Gunica i Troke na jagnjetinu i mladi lukac! To nema stila, definitivno!

Da sam znao Hadzihafizbegovicka da ce te naici sa Gospodjom Doktoricom ... batalio bi' sudjuk i ostalo, mog'o sam ja nasjeci malo i sremske, malo slaninice, malo prsuta a imamo i lijepe... pravo lijepe masne cvarke! Znate one sto pojedete pa pravo na Sunac i dobijete D3 vitamin!?

Nego pitaj je,  radi li Doktorica sutra? Nesto mi se uzjebala prostata a dole blizu, osjecam neku nelagodu!?

A de te vi ... prifatite se meze i konjacak moze pomoci ... ne kupuju se burme svaki dan!" zavrsi Adem svoju pricu. 

"A mogli ste i u Skendera kupiti!" doviknu Adem zenama u odlasku! 

Plus: "Olumpiju dobivam za koji dan! Napomeni joj!" 

"Jebate, u Banjaluci zena da predje sto meteri, more postat' alkoholicarac! Jedino fini ono debeli snajders ljudi sa rahat lokums!" mrda ramenima Ingrid! Povukla je rakijica a i konjak! Nasla neku muziku sebi u glavi pa plese, a  niko ni ne cuje te muzike pa ni ne plese sa njom!

Ne moze se uhvatiti ... ritam! 

Sletise niz sest - sedam dobro nauljenih basamaka u Na -Mu! Tu ih doceka poznati miris memle, ali samo s vrata a dalje prepoznatljivo, ljepljivo prijemcljivo, divno, raskalasno ... raskosno-zensko!

Prema drogeriji i malim bocicama otrova, Crne Macke, Pokosenog Sijena i tako to, u dnu Hanumica!

Oko nje miris Mora!

K'o da je neko prije ulaska Nasih Dama prosuo kantu Mora ili  ... morske soli!

Al' nije bilo tragova prosute vode , niti soli! Bilo bi vidljivo! 

Hanumica rasprostrla crni plis na stakleni pult! Nalaktila se iznad burmi, zinula! Mlatara svojom 9% hidrogenisanom kosom i frizurom ala Marleine Deitrich, ona sto pjeva Lili Marlen.

To je ona pjesma sto je nama zabranjena za slusanje ... isto k'o i Tamo daleko i Mars na Drinu!

Ko bi zapjevo,  dobio bi po P, a Crna Kuca mu ne gine! 

"Valjaju li, sta kazete?" pita Hanumica sva srecna a onako nalakcena na stakleni pult, stisla palceve u sake pa treska sakicama k'o da navija za BSK! 

Majku malo zazulja njena stara burma! Htjede ju svuci, al' ne ide! A sapun ost'o kuci ... kakav je i red!

Ko bi, uostalom ocekiv'o da ce skidati tijesnu burmu, jutrom, po Banja Luci!? 

Pomisli: "Boze, samo da ne zatraze da im pokazem svoju burmu ... nekako se sva istanjila!

I, nekako pobijelila ... osim ako ovo nije brasno od pite, sto sam sinoc razvlacila, pa se stislo!?" 

Nisu zatrazile, nisu se sjetile! 

Onda odahnu, bas pravo ... dobro odahnu Majka! 

Pa sve tri udahnuse i izdahnuse! Jos jace, nego sto bi neko mogao pomisliti! 

I sad neko pita zasto!? 

Jebogati, glupa pitanja! 

Od kad je Svijeta i vijeka, zene su dobivale burme, sta im se natakari! Sve na nevidjeno!

Ko im sta zavali!

Zavisi koliki je papak ... muz!

A generalno ... svi su mauskarci , isti! 

Kako to ide? 

Za Vjencanje, umotaju zene u dugacke haljine, krpe, uglavnom sintetika i muslin, sto ce reci ... Gaza, valjda da ne mogu pobjeci a ako bjeze da ne mogu daleko, pa ih lako uhvate! Da ih lako ... namlate!
Pa na glavusu im navuku, onih govana, da ni jedna ne vidi dje hoda a kamo li sta drugo, te veo i onaj slajer, a onoj jednoj jadnoj se otego taj slajer, k'o kod Ladu (y) Di pa ona jadna usla u Crkvu a veo hoda jos po Londonu! Nije us'o ni u crkveno dvoriste a vjencanje ... gotovo! 

Radnici ga nosaju, lijevo - desno ... paze da se ne prevrne!

Da nit' jadne sta vide nit' znaju dje su!

Zasto?

Samo zato da ne vide kakve im burme muzevi uvaljuju! Eto, zato su zene maskirane na njihovim vjencanjima! 

Pametna zena bi isla na vjencanje u trenerci i tenama!

A i trazila bi prvo da vidi ... burmu! Onda pred ...oltar ili u kakav trede-in, zavisno od Vjere! 

Kad u neka doba kad skinu smijesne maske sa lica, skontaju da su Gosti mrtvi pijani a dasa koji se opruzio i spava na podu ... je njen  ... muz! 

Sreca, skin'o pantole i sako da ne izguzva! Usr'o samo kosulju! 

Mlade nit', pisat' ne mogu otici, bez dva tri radnika, pomocnika! Drzi ti ovo, drzi ti ono ... i tako! A, neko vec sve dobro nakvasio pa nigdje suha mjesta za nagaziti!

Hodaj na petama!

Mlada gubi takt i urlice: "Hodaj ti u stiklama na petama, jebem te blentava!"

U WC kabini,cini se lakse usicati u onu malu test - urin flasicu sto se nosi kod Doktora, i ostati suhih ruku, nego na vlastitom vjencanju uz sve pomocne radnike, usicati WC solju i ostati suha ... sto haljina, sto ruke! 

I uz najbolje pripreme zna se sve zapisati! 

I svako bi, kad se ... cuva toliko!

I kojoj onda jadnici pada na pamet da zagleda burmu! 

Zato mogu proci olako Skenderove 9% zlatne, burme! 

Eto, zato sve tri udahnuse i izdahnuse! Jos jace, nego sto bi neko mogao pomisliti, jer je sreca bila u pitanju!

Isletise uz ciku iz Na-Me i naravno kao i prosli put naletise na Profesora Ivu. Ovaj put u jos opasnijem drustvu sa Hadzihzfizbegovickom! 

Profesor pretrcava ogromnim koracima ulicu iz pravca Palasa! Usta razvalio od uha do uha i jos u trku tako vice: "Ljubim ruke, ljubim ruke!" Pa nastavlja sve uvijajuci se: "Gospodjo Zoro kakvo vi to imate objasnjenje da ste svaki put kad se sretnemo u sve ljepsem i ljepsem drustvu?"

Staje u stav mirno, pa onda samo savijajuci se u struku, dohvati Majci i poljubi ruku, sve je nosom dodirujuci! Majka se skamenila od uzasa ... nikako stontati bijese li to jucer ili jutros sjeckala bijeli lukac za pofezne! Po njegovom osmijehu na licu, reklo bi se ... jucer!

Na to ljubljenje ruke Hadzihafizbegovicka se zamalo izvrnu od smijeha ali nesto jace pobijedi u njoj te samo lagano nogom spuca Ingrid u glezanj noge! (Naravno ... dje drugo covjek ima glezanj, no na nozi!?). 

Zatim sapnu Ingrid: "Koji mu je K?" 

Ingrid joj opuca tac po ruci! "Ne laj stalno!" prosikta! 

Zatim se Profesor okrenu crnokosoj ljepotici Ingrid. "Vidim prelijepa maltezanska sokolice da ste dobili nevjerovatnu konkurenciju u ovoj mladoj Dami pored vas!" 

Takodjer stade u stav mirno pred Ingrid, uhvati je za ruku i poljubi. Istina malo je zastenjao jer se morao malo vise sageti nego kad je ljubio ruku Majci.

Jebajiga ... Ingrid, niza!

A onda s punom paznjom otkoraci lijevu nogu ka Hadzihafizbegovicki, te u maniru pruskog oficira, primaknu desnu nogu lijevoj i stade mirno!

Klepn'o bi i petama kako pristoji pravim austrougarima, ali zbog velikog broja noge u Jugoslaviji nije bilo kupiti tolike velike cipela sa koznim dzonom! Ostalo mu samo da folira taj stos kucanja petama!

Jebajiga, Balkan je ovo!

Slab izbor cipela za velike noge! I samo gumeni dzonovi!

Svejedno, isprsio se i gleda ravno u oci Hadzihafizbegovicki! I njemu, kao uostalom i svim muskarcima, nesto neobicno ... boja ociju, njen stas, visina, ili sve zajedno! Niko ne zna! Svi omadjijani!

Ali Profesor je za razliku od drugih muskaraca to odmah i uocio! 

"Pa vi ste Gospodjice morali biti model Ogistu Renoaru za one njegove kupacice!?

Kako je mladoj Dami ime, sigurno niste iz Banja Luke!? Ha, ha ...hahaha!?" rece, osjecajuci da se ne kontrolise. Nikad mu se nije desavalo da nekoj mladoj Dami postavi tri pitanja odjednom! Totalno pogresna taktika! Gubi se na vremenu! Treba pitanje po pitanje a izmedju svakog novog pitanja, lagani prikaz novog sebe ... pa dok treje konverzacija ... razvije se i ... povjerenje, a to je u pocetku svake ljubavne price ... najvaznije!

On, sam vidje da se ... zajeb'o!

A nazad se nije moglo!

Hadzihafizbegovicka vec pocela ispucavati odgovore na pitanja!

"Nisam vam, ti ja nikad bila dobra s Ronom, Rona se kup'o na Abaciji a ja na Zelencu! A sta cu s njim ... manji je od mene ... dobro! Na Zelencu Vam Ti je sva moja Raja iz Aginog Sela, a za ime ... ime mi svako zna!"

Profesor se ujede za jezik! Ucini mu se da nikad nije vidio bolju ribu a nikad tanji najlon nije ponjeo!

"S tim se nista ne moze upecati!" pomisli.

Primijeni stari muski stos, odglumi kao da ga nista od svega ne ineteresuje ne bi li uhvatio tracak paznje! 

Na to su se Trebe uvijek palile od kako je Svijeta i Vijeka!  Ali ne i ovaj put!

"Zurimo kuci Ive, da razgledamo i probavamo burme!" rece Majka. 

"Pice jedno ili dva u Palasu? Kurvazije ili Martel ... po volji vam!" hvata zrak Profesor Ivo. 

"Zurimo!" ponovi Majka.

"Za pravi sampanjac se uvijek ima vremena!" bori se uporno Profesor.

"Sta se ti toliko zuris, skuhala si jos prije deset dana sta ce se jesti danas za Rucak ... podgrijes im jebogati .... moze pice dva ili tri, naravno!" ljutnu se Ingrid.

"Ma pred rucak ... aperitiv!"

"Zar ovakva, co'jeka za odbit' !?" prenerazi se Ingrid. 

"Ja bi mogla pivu ili dvije ... a te kurvancije i martvele ... nesto mi vuce na prosto ... pa nebi',  a i ko zna jel' to ... halal ... znaci to bez mene!" rece Hadzihafizbegovicka. 

Uglavnom, udjose u Hotel Palace a na glavni ulaz , onaj iz Titove. 

Nikad ni Hadzihafizbegovicka ni Ingrid nisu bile u Palasu!  Majka ono jednom za 22. Decembar kad je Komadant Grada preuzeo ingerencije bez upliva srtanih elemenata a nad Teta Zdenkom i njenim talentima i postavio je za svog licnog ... onog jednog,  k'o za  onako ono, nesto, kad nemas skole a valjas i Narodu i Bogu!

Narocito ... narodu!

A ti sam ... taj narod!

Na vratima ih doceka konobar Stevo. 

"Vi dosli ponovo nazad Profesore, ocemo opet za vas stol?" 

Profesor nista ne rece ... ne komunicira sa osobljem ... narocito ne pred Damama ... samo klima glavom a pogled upro dje mu nos sica ... znaci ravno!

K'o engleska Kraljica!

Oni ne jebu ... konobare!

A i glupa li pitanja, naravno da hoce za svoj stol! 

"Idemo moje Dame za moj stol! Molicu Gospodine Stivene, tako je zvao konobara Stevu, a i meni nekako otmenije, donesite bocu najboljeg sampanjca. 

U Svijetu od milion vrsta sanpanjca, Palas im'o, onu neku jednu!

Bakarska Vodica!

A bit ce da je ta najbolja!? Narod se nije ni bunio jer niko to nije ni pio!

Tri flase Bakarske Vodice u Palasu su mogle trajati ... tri godine!

Banjalucani nisu supci! Al' trebalo je to imati u zalihama ... naletit ce jednom , neko! 

Evo ovo je moj stol, bas kod prozora! Najljepsi pogled na cijelu hotelsku salu, na plesni podijum i na orkestar a sa druge strane pogled na Titovu ulicu.

Bas u casu kad povuce stolicu da uljudno smjesti Hadzihafizbegovicku, ova se iznenadjeno obrecnu: "Jao, fuj ... ovdje mora da je naka svinja jela, usrala sav stolnjak! Vidite, ostaci graha i kisalih papricica na sve strane k'o u Ascinici na Pijaci, i to sve a u ovakom Hotelu. Nikad ne bih ni pomislila da u Hotel Palace serviraju hranu sa kazana, ovaj, mislim ... radnicku hranu!? Mada ... je i to dobra hrana! Puna proteinskih insana! Ili tako!?" 

"Pazi stvarno!  Gospodjice Hadzihafizbegovicka, u Palace-u se serviraju samo probrana evropska jela! Par excellance, uglavnom francuska kuhinja! Meni se cini da je ovaj grah i papricice neko donjeo sa ulice ovamo, zeljeznicka stanica je blizu a putnici znaju da navrate!

Zato je stol, uneredjen! Morate imati razumijevanja i postovanja prema sirotinji!

Sad ce to Gospodin Stiven da pospremi!" rece Profesor, a nekako mu sve neprijatno k'o da je Hotel Palace njegova licna kuca, tj. njegova podstanarska sobica tik uz samu Stanicu Milicije u produzetku ulice Brace Lastric, pa i ... k'o da je on sam to ... usr'o!

A jeste!

Ljudi, samci, posebno kad sprde neke dublje godine ... zaborave da su im Majke poodavno otisle na drugi Svijet, pa bi nesto morali i sami.

Mozda i bi, ali ih se nije naucilo!

Konobar Stevo, znalacki izvadi debelu zelenu flasu sampanjca iz posude za ledom! Umota je u bijelu platnenu salvetu a zatim palcevima ruku poce lagano gurati pluteni pampur!

Kako i prilici zenama, Majka i Ingrig uvukle glave u ramena i nekontrolisano trepcu a Majka jos dlanovima zacepila usi! K'o biva deknut ce!

Jedino Hadzihafizbegovicka zinula, sjedi ispravljena u stolici a od vidnih znakova cudjenja, samo joj usta ostala otvorena. Ma ni to nije zbog nekog velikog cuda, nego vise zbog nametnutog pitanja: "Sta ce sada biti?"

A bilo je ... flup i nesto dima izadje iz boce!

"Nista nije puklo, k'o u filmovima!" rece radosno Majka.

"Nije, u tome je tajna dobrog Konobara a i dobrog sampanjca." rece Profesor.

Stevo nasu po prst sampanjca u plitke siroke kristalne case sa zlatnim obodom. "Naravno, kristalnim casama se ne kuca!" rece uz smijesak.

Profesor prislonio casu na donju usnu. Jos ne pije ... preko case uzbudjen, promatra lica zena.

Ingrid svoj sampanjac ruknu u cugu! Majka samo ovlas pokvasi usne, tek da osjeti okus!

"Fuj, jebote ... ovo sprica, istopit ce mi sminku na licu. Boze hajvana u ovoj Zemlji, kad vec znaju da sprica na sve strane sto ne turise ovo u uze case?" pa onda hrabro otpi dobar gutljaj.

"Jebote ... ovo Radenska!?" rece razocarano.

Smijali su se sve cetvero!

Profesoru uskoro pocinje cas pa mora trkom u Gimnaziju. 

"Dovidjenja postovani Gospodine Profesore ... nadamo se da je grah opet bio pa vasoj volji?" sa bijelom salvetom presavijenom preko ruke, pokloni se konobar Stevo. 

Na rijec grah, trze se Hadzihafizbegovicka, boze me prosti k'o da neko prde! 

"Haha, tu smo profesore ... pa jel' bio dobar ... morao je ... evropski specijalitet, francuska kuhinja ... poznati la pasulj de la Pariz! U sred Banja Luke !" pa se zavalja od smijeha. 

"Nego predji ti Profesore na pivu, em je hladnija em je mi banjalucanke vise volimo, em nije alkohol vec prehrambeni proizvod!" 

Prafesor se i na ove rijeci, kao i na Stevine opaske, napravi gluv te nastavi u svom maniru:

"Sampanjac, sampanjac je taj sto me brine Gospodine Stiven! Reklo bi se da ste ga rashladili koji stepen vise!"

Na izlazu iz Hotela Palace, jos jednom pokloni svakoj Dami po blagi naklon i rukoljub.

"Ako se uhvati vremena skoknucu vam i ja na vjencanje! Komsije smo, blizu stanujem!" 

"Dobro dosli Profesore!" rekose Dame u horu.

Na putu kuci kroz gradski Park, Majka se odjednom isprijeci zenama na put!

"Stani sad!" naredi i Ingrid i Hadzihafizbegovicki.

Obe stale k'o ukopane! "Sta je sad bilo Zovo?" pita Ingrid.

"Nista! Nista nije bilo, samo daj ovamo burme! Odma'!" i ispruzi dlan prema zenama.

"Pa, stooo!?" zacvilise obe zene uglas!

"Sta stooo, mora tako, sutra se predomislite pa nagulite sa mojim zlatom ... ne moze tako! Vracaj burme ... vidjet cete ih opet za Miholjdan!

"O jesi zajebata!" rece Hadzihafizbegovicka i spusti Micunovu burmu Majci na ruku.

"Eto ti, jebla te ona!" tuzno rece Hadzihafizbegovicka.

"Daj i onu manju, ovamo!" prosikta Majka.

"Koju manju, ta je manja ... moja je veca, mislis na nju!?"

"Daj tu, daj drugu!"

Hadzihafizbegovicka svuce sa prsta svoju burmu!

"Na!"

"A joj kolika ti je rucerda ... vidi, kroz ovu tvoju mogu provuci Micunovu, ojhahaa! Dobro me nije kostalo vise para. Od ove tvoje jedne mogle su se napraviti tri za Ingrid!" 

I Ingrid razrogacila oci: "Ja bi kroz taj obruc se mogla provuci ...zamalo!" 

"Ma, jed'te govna obadvije ... sta vi znate sta je rodjena gracioznost! Ovako k'o ja bi trebalo da izgledaju sve zene! Amazonska gradja! Nego os nam dati kad Micun dodje kuci da zajedno probamo burme?" 

"Normalnooo, al' iz moje ruke!" rece Majka. 

Znala je i kad se to desi, da ce te burme nekim cudom da se zaglave na odebljalim prstima pa bez hauzmajstora to vise niko ne skinu! 

Ingrid predade svoje burme bez rijeci. Nije joj bilo pravo al' bas nista ne pisnu. 

Znala je Majka i to, naletit ce ona veceras da je izmoljaka da burme barem samo jednu noc prespavaju pod njenim jastukom a vec sutradan ce zaplakati da se navukla na njih, k'o na neke droge,  pa bez burmi pod jastukom ni oka sklopiti! 

"Zene su cudo!"