Filip David: Ima li nade za Srbiju?

 

Od tragičnog i krvavog raspada Jugoslavije do današnjih dana, srpska politika luta između šešeljovskog profašističkog populizma i nacionalizma koji je manipulativan, u bizarnom sadejstvu manije veličine i manije gonjenja. Duboke frustracije i bolne rane bacaju svoje duge senke iz nedavnih vremena na sadašnjost i budućnost. Ništa nije krhkije i kratkotrajnije od ljudskog pamćenja i zato treba neprestano podsećati na ograničenost i jednstranost državnih i nacionalnih programa koji Srbiju sukobljavaju sa susedima i svetom. To je ona vrsta  nacionalizma o kojoj je Danilo Kiš pisao kao o ideologiji, banalnosti i kiča. Put koji ne vodi u budućnost već u opštu mentalnu konfuziju i politički haos, naopake i izvrnute logike.

Predsednik države se hvali time što je, kako izjavljuje, Srbija jedina država u Evropi koja Rusiji nije uvela sankcije. Izjava koja ne samo da nije za pohvalu nego jasno otkriva samoizolaciju srpske šizofrene politike. Hoćemo navodno u Evropsku uniju a mediji pod kontrolom države pišu iz dana u dan protiv politike Unije. Predsednik je tobože iznenađen porastom ekstremne desnice a ta desnica je izašla iz njegovog šinjela. Priča o „srpskom svetu“ potekla iz kabineta Predsednika politički je, kakva slučajnost, blizanac Putinovom „slovenskom svetu“. Takve megageopolitičke zamisli izvor su traumatičnih i opasnih sukoba, a ne temelji na kojima se može zasnivati jedna drugačija, bolja Srbija, koja će zaslužiti poštovanje drugih naroda i država.

Za mnoge posmatrače sa strane, ali i za stanovnike bivše Jugoslavije raspad ove zemlje došao je naglo i neočekivano. Parcijalna tumačenja istoričara, političara, ekonomista, sociologa, generala, nedovoljna i nepotpuna, prikazuju različite aspekte velikih tekstonskih balkanskih poremećaja, ali ne daju i sliku celine.

Istorija se prilagođava trenutnim političkim potrebama. Tamo gde ne postoji odnos prema prošlosti nema ni odnosa prema sadašnjosti i budućnosti. Stvaranje kulta problematičnog patriotizma odgovara politici koja se zasniva na postojanju stalnih tenzija, vanrednog stanja i mobilizacija čime se prikrivaju mnogi drugi važni životni, svakodnevni problemi. Vremenom laž se institucionalizuje. Neprekidni zahtevi za lojalnošču u nepouzdanim sistemima sa naopakim vrednostima uvećavaju strah i kukavičluk, stvaraju se mutirani, groteskni i čudovišni oblici ponašanja, ljudi postaju nepošteni prema svome životu, prema svojoj profesiji.

Bankari se  udružuju sa lopovima, novinari manipulšu istinom, ekstremisti se kite demokratskim parolama, a ubice ljubavlju prema domovini. I to postaje jedno stalno, bolesno stanje.

Udžbenici istorije su puni lažnih mitova, a tamna mesta bliske i dalje prošlosti su prećutana. To ne može ostati bez posledica, ta sveopšta prisutnost laži, poluistina, manipulacija koje se šire na sve oblasti života. Ako se jedan oblik netolerancije i mržnje, zameni drugim oblikom, ideološka netrpeljivost postane verska, nacionalistička, ili neka druga u službi politike, tada se mogu, kako je govorio nobelovac Tagore, čitavi narodi dovesti do najotrovnijeg samoljublja, a da niko ne bude svestan svoje moralne izopačenosti.

Globalna evropska i svetska kriza izazvana napadom Rusije na Ukrajinu pojačava strepnju da ne postoje dobri i pravi odgovori na pretnje raznih agresora. Liberalni kapitalizam se sukobljava sa mnogim problemima, od izbegličkih do ekonomskih, političkih i geopolitičkih. Sličnost sa situacijom uoči Prvog i Drugog svetskog rata je zastrašujuća.

Ostaje nam samo da se nadamo da se ovoga puta krize neće rešavati velikom svetskom katastrofom. U ovakvim turbulentnim i opasnim vremenima još više se izoštravaju i zloupotrebljavaju pitanja identiteta, izostaju obaveze međunarodne solidarnosti u zaustavljanja zločinačke aktivnosti pojedinih država. Živimo u vremenu kada su činjenice i argumenti nemoćni u sudaru sa masovnom propagandom i populistilčim emocijama.

Ukupan život utapa se u otrovnom moru populizma. Zločinu se ne sudi, a zločinci postaju ugledni članovi establišmenta.

Život dobija razmere globalnog političkog propagandnog marketinga koji lažnim slikama tobožnje stvarnosti sakriva istinsku materijalnu i moralnu bedu života. Porazi se veličaju kao pobede. Očuvanje vlasti važnije je od elementarnog poštenja. Glavna mudrost populizma i njegovih protagonista sažima se u uproščenom shvatanju kako svi važni problemi spoljne i unutrašnje politike isključivo zavise od efikasnosti propagande, kontrole nad medijima, sposobne policije i moćne vojske. A iza tobožnjih nacionalnih, patriotskih i rodoljubivih interesa socijalne pravde pomaljaju se grubi sebični i dominantni lični i partijski interesi.

Jedan, možda bitan elemenat te žalosne priče, njeno važno značenje može se dešifrovati upoznavanjem onoga što nemački istoričar Daniel Goldhagen naziva delovanje  »kulturnog modela«. U knjizi »Hitlerovi dobrovoljni dželati«. Goldhagen daje niz ubedljivih primera u kojoj meri takozvani »kulturni modeli« oblikuju mišljenje ali i postupke pripadnika nekog naroda. Kada se određeni mitovi, uverenja, predrasude, stereotipi ne osporavaju ili čak »postaju dominantni u datom društvu, pojedinci obično počinju da ih prihvataju kao očite istine«. Naopaki, izopačeni »kulturni modeli« prisutni u Nemačkoj više od stotinu godina konačno krunisani su Holokaustom i dugotrajnim izopštenjem Nemačke iz zajednice civilizovanih naroda. Kulturni modeli  obuhvataju sveukupni javni život, pravila ponašanja na kojima počivaju zakoni, utiču na ragulativu pravnih normi, duboko urastaju u politički, naučni i kulturni život, u svakodnevicu pojedinaca

Sadržaj srpskog »kulturnog modela« načinjen je od supstrata ideološkog i nacionalističkog. Mit o Kosovu kao kolevki srpstva i pravoslavlju kao nacionalnoj religiji što treba da naglasi povezanost svih pravoslavnih naroda. Ne tako davno ideja realnog komunizma povezivala je zemlje Istočne Evrope pod neprikosnovenim vođstvom u suštini imperijalne politike Sovjetskog saveza i njegovih političkih satelita. Na drugi, ali sličan način, današnja Rusija  nastavlja osvajačku imperijalnu politiku zasnovanu na idejama i programima dugogodišnjeg Putinovog savetnika, evroazijskog teoretičara i mistika, ultradesničara Aleksandra Dugina.

Koje su odlike srpskog kulturnog modela? To je ono što je još sedamdesetih godina poznati pisac i istoričar književnosti Radomir Konstantinović nazvao filozofijom palanke, onim klaustrofobičnim duhom čija je glavna odlika strah od sveta, potreba za samoizolacijom i zatvaranjem, a koji u nekim posebnim okolnostima na kraju vodi u ono što Konstantinović naziva srpskim nacizmom.

Tragične okolnosti raspada Jugoslavije, nesumnjivi uticaj jednog takvog “kulturnog modela” stvorio je od Srbije svetsku pariju, sa katastrofalnim posledicama po istoriju, društveni, ekonomski i kulturni život države.

Na unutrašnjem planu došlo je do urušavanja institucija, zarobljenh medija, tabloida koji svojim primitivizmom dovode do trijumfa političkih bedastoća, raspirujući nacionalističke strasti.

Jedan odskora veoma rašireni televizijski žanr, takozvani rijaliti programi zasnovani su na do sada neviđenom  prostakluku i pornografiji. Emituju se i danju i noću, na zadovoljsvo milionskog gledališta. Postali su bukvalna metafora moralnog rasula i zaglupljivanja masovnih razmera. Kao svakodnevni gost nastupa predsednik države čije pojavljivanje svaki čas prekida skandalozni rijaliti da bi visoki gost govorio o svojim političkim susretima i odlukama. Taj program koji bi se morao zbog vređanja javnog morala sankcionisati pretvara svojim nastupima vodeća ličnost države u  glavnu partijsku i državnu tribinu, govornicu sa koje se obraća anesteziranoj naciji i čije ga kamere i novinari prate u stopu.

Tek kada se shvati, količina licemerja dirigovanih tabloidinih medija i njihovo skandalozno uplitanje u politički život čitavog društva,i šokantna činjenica kvaliteta poruka koje šalju, može se barem donekle shvatiti i dubina i težina problema sa kojim se suočavamo, nemoguća misija promena u uslovima zarobljene države.

Umesto da se čitavo društvo oslobađa od zabluda, iluzija, lažnih mitova, od demagogije, uprošćenog govora, pornografskog mišljenja i ponašanja, od svega onoga što duh i misao, emocije i znanja okiva stereotipima, predrasudama i niskim strastima, to stanje se samo produbljuje razarajući osnove na kojima društvo počiva. Nekakav puzajući fašizam ostvaruje se kao opasna pretnja za budućnost države. „Dok se uobičajeno poimanje stvarnosti urušava, fašistička politika stvara prostor za ukorenjivanje opasnih i lažnih uverenja“,  piše američki profesor Džejson Stenli o savremenom, mutiranom obliku fašizma.

U društveni život ulaze ruku pod ruku nasilje, neobuzdana glupost, primitivizam i prostakluk kao zvanična politika i nova ideologija čuvara poretka.

Posledice ovavog stanja su apatija, zombijevska psihologija masa, podmetanje kukavičeg jajeta  korupcije i neodgovornosti kao rezultat tobožnje demokratizacije, što nema veze sa stvarnim stanjem u društvu. Ne samo da nema volje za krupnim, temeljitim i neophodnim promenama, nego se učvrščuje vlast mediokriteta i partijskih poslušnika da bi se sačuvao postojeći poredak.

Promene unutar sistema ne mogu izvesti oni koji su ustanovili i održavaju vlast zasnovanu na opštoj hipokriziji, partokratiji, demagogiji, u čijem je središtu opasna klica nasilja koja se u vanrednim okolnostima lako preobražava u otvorenu diktaturu.

Nije moguće verovati da takva vlast iskreno poštuje evropske vrednosti a ne samo novac koja odatle pristiže, niti da iskreno osuđuje rusku agresiju, još manje da iskreno teži uspostavi dobrosusedskih odnosi sa Kosovom i susedima, što je i osnovni uslov za pristupanje Evropskoj uniji.

Herman Broh je pisao kako „bez osvešćivanja nema ni samosvesti, a bez samosvesti nijedan narod nije u stanju da svesno uzme u ruke svoju političku sudbinu“. Osvešćivanje podrazumeva dug i mučan poces koji proizilazi iz prihvatanja svoga dela krivice, kajanja i izvinjenja za sve ono što se učinilo drugima, i – sopstvenom narodu.

Kod nas taj proces još nije ozbiljno započeo, a bez njega, bez promene kulturnog modela, nema ni suštinskih, dubinskih promena koje nas jedino mogu izvući iz ovog moralnog mulja u kojem se nalazimo. Stvara se privid sigurnosti i dugovečnosti vlasti. No, ničija nije trajala doveka. Znamo za vremena kada je narod uveravan da je istina ono što za istinu proglašavaju potkupljivi mediji i lažljive vlasti a ne ono što vidimo sopstvenim očima.

Šta činiti, kako se ponašati u okolnostima novih mračnih vremena u kojima narasta ravnodušnost pred stradanjima drugih, narasta zaslepljenost perfidno izazvanim i strogo kontrolisanim emocijama, nesposobnost da se sagleda prava mera stvari i sopstveno mesto u svetu.

Narasta nemoć pred gospodarima naših života. Glupost i primitivizam ubijaju suštinu života jednako kao pravi meci. Mračna vremena imaju svoje ideologe, svoje teoretičare, svoje vojskovođe, naučnike i pisce. Svoje samoproglašene mesije. Ono što u nekim drugim, takozvanim normalnim vremenma izgleda sumanuto, dobija svoj oreol lažne mudrosti, tobožnjih istorijskih istina i interesa, kvazipatriotizma.

U mračnim vremenima čini se da se sve, baš sve, zaverilo protiv zdrave pameti, protiv razuma i normalnosti. Ako nam ništa drugo ne preostaje moramo vikati na sav glas, svakoga dana da ne pristajemo, da smo protiv.

U mračnim vremenima i taj jedan, možda usamljeni glas znači mnogo.

(Tekst je objavljen najnovijem broju nedeljnika NIN)

Zapadni Balkan i Evropska unija

 

Aziz, dobitnik Nobelove nagrade!

 

Kakvi su to ljudi?

 Kako ih nije sramota?

Povecavaju se penzije u Republici Srpskoj za cijeloih 10%! 

I sada oni iz vlasti slavodobitno izracunavaju da su penzije od 2012. godine povecane za citavih 50%. Sa tih 50% , najniza penzija, za staz od 40 godina,  je sada 485 KM a najvisa 2,500 KM, ili najniza penzija je sada 240 Eura a najvisa 1,250 Eura!

I , umjesto da se sakriju u misiju rupu, jer znaju da se sa tih 240 Eura ne moze zivjeti mjesec dana, oni se ponose kao su ucinili djelo vrijedno bar Nobelove nagrade!

Kako ih nije sramota? Kakvi su to ljudi? 

U Njemackoj je u 2021.g. prosjeca socijalna penzija (prosjecna najmanja koja se moze primiti)  bila 1,500 Eura! A Njemci i nasi ljudi su anatomski i fizioloski isti. Prohtjevi za jelom i picem su im isti. I drugi prohtjevi bi im trebali biti bar slicni. A nisu, jer nas covjek nema cime da kupi ni ono najosnovnije a kamoli nesto vise od toga. Mala digresija, ruski covjek je jedan od rijetkih koji zaradjuje i manje od nasega, balkanskoga! 

A oni koji su izabrani da bi tom nasem covjeku obezbijedili pristojnu koricu kruha ili ljeba, svejedno, oni se ponose sto ce im obazbijediti da jedu 4 dana mjesecno, koliko bi u normalnijim uslovima ta penzija dobacila! Oni slavodobitno kazu kako su im oni sada povecali penzije na znacajnih 240 Eura!

Mozda tako i treba, jer ti nasi ljudi ce kad budu glasali ponovo glasati za one koji su im obezbijedili mizeran zivot. I upotrijebice sve svoje intelektualne mogucnosti , istina ne bas pretjerane, da, uz svoje izrabljivace podrze i one ruske!?

Jer, zaboga, nema nista pokvarenije od Zapada!

Most Radija Slobodna Evropa: Opsjednutost položajem Hrvata u BiH

 

Razgovor na novom Mostu Radija Slobodna Evropa bio je na temu zašto je hrvatski državni vrh toliko opsjednut položajem Hrvata u Bosni i Hercegovini i izbornom reformom u toj zemlji.

Sagovornici Omera Karabega bili su Vesna Pusić, profesorica sociologije i bivša ministrica vanjskih poslova Hrvatske i Dragan Markovina, istoričar iz Splita.

Bilo je riječi o tome kakva je razlika između premijera Plenkovića i predsjednka Milanovića u njihovom nastupu prema Bosni i Heregovini, zašto Milanović koristi agresivniji jezik od Plenkovića i često vrijeđa pojedine bosanskoherecgovačke političare, kako se Plenković i Milanović utrkuju u tome ko će više ugoditi Draganu Čoviću, lideru bosanskohercegovačkih Hrvata i koliko su Plenkoviću važni glasovi birača iz Hercegovine koje mu obezbjeđuje Čović.

OMER KARABEG: Čini se da je poslednjih godinu dana jedina tema hrvatske spoljne politike položaj Hrvata u Bosni i Hercegovini za koji hrvatski državni vrh tvrdi da je katastrofalan jer su im ugrožena legitimna prava zbog nepravednog izbornog zakona?

VESNA PUSIĆ: Nažalost, imate pravo. Hrvatski državni vrh je opsjednut položajem Hrvata u BiH, ali način na koji se tom temom bavi uglavnom je na njihovu štetu, ali i na štetu BiH i međunarodnog ugleda Hrvatske. U Hrvatskoj momentalno imamo neku vrstu nadmetanja i političkog rivalstva između predsjednika republike i premijera. Mada se njih dvojica slažu, kad je riječ o položaja Hrvata u BiH jer i jedan i drugi zagovaraju istu, po mom dubokom uvjerenju, pogrešnu i lošu politiku, oni se svađaju i licitiraju oko toga ko je veći zagovornik promjene izbornog zakona u BiH.

KARABEG: Da li je položaj Hrvata u BiH zaista tako loš kao što tvrde hrvatski predsednik Milanović i premijer Plenković?.

DRAGAN MARKOVINA: Jednostavan odgovor bi bio da nije. Stvar je slijedeća. Ja sam rođen u Mostaru i zadnje dvije-tri godine pola mjeseca provodim u Mostaru, pola u Splitu tako da jako dobro iznutra poznajem kako ljudi razmišljaju i kakva je realna situacija. HDZ, koji nije niti milimetra odstupio od glorifikacije Herceg – Bosne, drži pozicije u ne znam koliko ministarstava  i sjedi u Vladi Federacije BiH. Dakle, generalno govoreći, položaj Hrvata u BiH nije takav kakav se predstavlja, ali postoji jedan simbolički problem koji HDZ savršeno i koristi. A to je činjenica da iako je država skrojena po nacionalnom principu - kojeg ne i odobravam, ali ga, nažalost više od 80 posto građana BiH već trideset godina podupire na izborima - Hrvati tri puta nisu izabrali svog i člana Predsjedništva BiH. Ja koji ne i podržavam nacionaliste niti jedan posto i smatram da su svi naopaki mislim da to nije u redu. Ako je država skrojena po nacionalnom principu ako je takav i duh zakona, pa neka biraju svog člana Predsjedništva. Uostalom, to ide na ruku HDZ politici. Ako bi se uklonila ta simbolička prepreka izbora člana Predsjedništva, onda bi HDZ, Plenković i Milanović izgubili svaki argument.

KARABEG: Kako prema BiH nastupa premijer Plenković, a kako predsjednik Milanović?

PUSIĆ: Po hrvatskom Ustavu predsjednik ima vrlo ogranične, uglavnom simbolične ovlasti. U tim uvjetima predsjednik Milanović nadoknađuje  činjenicu malih ovlasti vrlo ekstravagantnom, agresivnom i ekstremnom ! retorikom. I to ima efekta. Nikad se o stavovima predsjednika nije vodilo toliko računa kao danas. Nažalost, to Hrvatsku prikazuje u svjetlu prilične samoživosti i promocije daljnje podjele BiH. Jer to je zapravo ono na čemu insistira HDZ BiH sa svojim modelom novog izbornog zakona. Što se tiče premijera Plenkovića, on je u drukčijoj situaciji zato što HDZ na izborima dobiva priličan broj glasova Hrvata iz BiH za koje se smatra da ih kontrolira HDZ BiH i što dobar dio vodstva HDZ Hrvatske vuče svoje porijeklo iz HDZ BiH. To je komplicirani odnos koji, rekla bih, gura l vladu i premijera u pravcu prihvaćanja bilo kojeg prijedloga koji dolazi od HDZ BiH bez obzira na faktičke interese Hrvatske i Hrvata u BiH.

MARKOVINA: Milanovićeva retorika je agresivna, često i primitivna, i ako mu je stvarno cilj da se poboljša položaj Hrvata u BiH, a ja u to više uopće ne vjerujem, onda je nemoguće to postići antagonizirajućom retorikom prema Sarajevu i prema jednom narodu. Ako je neko i bio spreman na dogovor i kompromis, to više neće biti nakon Milanovićevih izjava. Dakle, ili on laže o svojim ciljevima ili ima ozbiljnih problema s percepcijom kako djeluju njegove riječi, inače, i Srbi i Hrvati u BiH su pripadnici konstitutivnih naroda i ne treba im nikakav mentor sa strane. Zamislite samo kako bi Hrvatska reagirala kada bi Aleksandar Vučić i Srbija počeli da se petljaju u izborni zakon u Hrvatskoj. A Hrvatska se, kao uostalom i Srbija, ponaša prema BiH kao da je to neka invalidna država, a ne država koja na osnovu AVNOJ-a ima isti legitimet kao i Srbija i Hrvatska. Hrvati i Srbi u BiH imaju sasvim dovoljno mehanizama da mogu, kao što vidimo, da blokiraju sve u toj zemlji ako im nešto ne odgovara. Tako da je taj cijeli angažman Hrvatske kontraproduktivan.

KARABEG: Stiče se utisak da se Plenković i Milanović, koji su u međusobnom žestokom sukobu, trude da što više ugode lideru bosanskohercegovaćkih Hrvata Draganu Čoviću. Može li se reći da su oni u izvesnom smislu postali njegovi taoci?

PUSIĆ: Više puta sam to rekla. Kao što je Vučić postao talac Milorada Dodika - tako mi se čini da i naše vodstvo polako postaje Čovićevim taocem. lako i Plenković i Milanović imaju isti odnos prema Čoviću, razlozi su im različiti. U slučaju Plenkovića moj dojam je da je u pitanju razlog cinično pragmatične prirode, a to je korist koju HDZ Hrvatske ima od Čovića na izborima, što se Milanovića tiče, jedini način na koji mogu objasniti njegovo ponašanje je da je netko tko je vrlo blizak HDZ BiH i Čoviću ušao u njegov najuži krug i kontinuirano ga usmjerava u tom pravcu. Sjećam se da, kad smo Milanović i ja bili zajedno u vladi, on nije imao praktički nikakav interes za BiH. To nije bila tema kojom se on uopće zanimao. A sada mu je najedanput ta tema postala važnija od svega.

MARKOVINA: Mislim da je Milanović autentični tuđmanovac i to je odavno bilo jasno svakome ko je malo ozbiljnije pratio njegove nastupe, pa čak i kad je bio premijer socijaldemokratske vlade. On je uvjereni sljedbenik politike Franje Tuđmana. To se vidi i iz njegovog odnosa prema BiH. On jako dobro razumije šta je ta politika, ali je slijep za njene učinke - i to je ono što je najgore. Takvom politikom Milanović je stekao veliku popularnost na desnici, da ne govorimo o njegovoj popularnosti u Hercegovini, ali ne razumijem sljepilo tradicionalnih glasača SDP koji ga i dalje honoriraju samo zato što je protiv HDZ mada je to samo nominalno, ali ne i sadržajno. Ne znam šta sve još on treba izjaviti, koliki treba biti nacionalist, pa da ljudi, koji ne podnose nacionalizam, kažu da mu neće dati svoj glas. U drugom krugu prošlih izbora glasao sam za Milanovića jer više nisam mogao podnijeti da Kolinda Grabar Kitarević bude predsjednica zemlje, ali sam sada u fazi da bih na sljedećim izborima prvi put u životu bio spreman glasati za nekoga kandidata HDZ. Do te mjere ne mogu više podnijeti to što radi Milanović.

KARABEG: Kakve će posledice sadašnja politika hrvatskog državnog vrha prema BiH ostaviti na odnose između dve države?

PUSIĆ: To ima loš utjecaj, čak i gori od lošeg. To isključuje mogućnost da Hrvatska pozitivno djeluje u bilateralnim odnosima sa BiH i da s njom uopće ima bilateralne odnose. Hrvatska i BiH imaju 1.008 km dugačku granicu. Ljudi imaju dvostruka državljanstva, žive u obje države. Jako smo upućeni jedni na druge. Dobri odnosi između Hrvatske i BiH vrlo su važni i za stabilnost u cijeloj regiji. Inzistiranje na tome da se, kad  sve ogoli, skroji takav Izborni zakon da Čovlć bude član Predsjedništva BIH i da to postane lajtmotlv i suština ukupne hrvatske politike prema BiH eliminira bilo kakav ozbiljni utjecaj Hrvatske na BiH.

MARKOVINA: U javnom prostoru BiH nepovjerenje između političkih predstavnika Bošnjaka i Hrvata, a i onih koji se predstavjaju kao građanske stranke, nikad nije bilo veće. Nažalost, to se preljeva i na narode i građane koji se osjećaju pripadnicima tih naroda. Ako čitate komentare na portalima i društvenim mrežama, to je zastrašujuće. Nikad gore nije bilo. S druge strane, u Mostaru, gdje su u velkoj većini Hrvati i Bošnjaci, ima i nešto Srba, ljudi potpuno normalno funkcioniraju, druže se, odlaze i u istočni i u zapadni dio grada. Kao što se Jugoslavija raspala zahvaljujući elitama iz Saveza komunista tako je i BiH talac vlastitih političkih elita. Ljudi bi živjeli puno normalnije, lakše bi se dogovorali da nije stalne histerije u medijima. A što se tiče odnosa Hrvatske i BiH, nikad nije bilo manje povjerenja između Zagreba I Sarajeva nego što je to sada, naravno, s iznimkom rata u 1990-im godinama. A čak i tada bila je puno veća bliskost između Tuđmana i Izetbegovića, kažem nažalost s obzirom na ono što su zastupali, nego što je danas između Zagreba i Sarajeva.

(Radio Slobodna Evropa)

Drašković: Srbija mora da se distancira od Putina, ili će biti balkanska Sirija

 

Predsednik Srpskog pokreta obnove (SPO) i nekadašnji šef diplomatije SRJ Vuk Drašković kazao je za N1 da Srbija mora da se distancira od Rusije i Putina, ili će, kako je rekao, postati 'balkanska Venecuela' ili 'balkanska Sirija'. "Moramo na civilizovanu stranu sveta, a jednog dana i Rusija će se vratiti, kada se zlo okonča, kad novi ljudi povedu Rusiju, i ona će se vratiti civilizovanoj strani sveta", naglasio je Drašković. Kaže i da se u Ukrajini vodi rat, i da nije tačno da je reč o "specijalnoj vojnoj operaciji". "Onda treba i Tolstojeva knjiga da se zove 'Velika specijalna operacija i mir'", rekao je.

Kakva je paralela između Kosova i Ukrajine? Zbog čega je u Srbiji toliko jaka ljubav prema Rusiji i jesmo li sve dalje od Evropske unije? Šta je interes Rusije da zadrži jak uticaj na Balkanu? Ima li Srbija priliku ali i snage da napravi istorijski zaokret u spoljnoj politici?

„Alarmantan je podatak da je 80 posto građana Srbije protiv bilo kakvih sankcija režimu u Kremlju. To su ljudi koji podržavaju Putinovu agresiju na Ukrajinu, umotavajući to u istorijsko bratstvo i odanost ruskom narodu“, kazao je Drašković u emisiji 360 stepeni.

I dodaje – nije teško objasniti razloge takvog stava naših građana.

"Putin je agresiju na Ukrajinu najavio rečima - da je Ukrajina istorijska greška, lažna država koja ne sme da postoji. Pre te Putinove izjave godinama ovde propaganda KGB-a, srpsko-ruska UDB-a neumorno je ponavljala da je BiH lažna država, da je Kosovo lažna država, da je Crna Gora istorijska greška. Ti ljudi nisu za evropeizaciju Balkana, oni su za putinizaciju Balkana", naglasio je Drašković.

Na pitanje zašto je Balkan toliko zanimljiv velikim silama, i onima na istoku i na zapadu, Drašković kaže da govori o "civilizacijskom pristupu".

"Zapad sigurno nije taj koji želi da se ovde mrzimo, da ponovo ubijamo jedni drugi, Zapad želi da pristupimo tom civilizacijskom krugu naroda u Evropi. Rusija želi sve suprotno. Rusija Vladimira Putina, i to ne onog od 2000. godine, nego ovoga sad, njemu je u interesu da se na Balkanu stalno podstiču sukobi, mržnje, da se čeka neki povoljan trenutak za neku nesreću ovde, da bi se Rusija ovde ukotvila, pre svega kod srpskog naroda", kazao je.

Prema njegovim rečima, ta "putinofilija" je postala agresivna "nakon 16. oktobra 2014, kada je Putin posetio Beograd i kada ga je Tomislav Nikolić poljubio devet puta i priredio mu vojnu paradu".

Međutim, najčešći argument za stavljanje na stranu Rusije je da ta zemlja čuva Kosovo i Metohiju i protiv je kosovske nezavisnosti.

"Ljudi u Srbiji su žrtva tih temeljnih neistina koje je propaganda proizvela u gotovo kultne nacionalne mitove. To da Rusija čuva Kosovo je neistina. Dan posle Kumanovske kapitulacije, rezolucijom 1244 SBUN uz glas Rusije 'za', Srbiji je oduzet i teritorijalni integritet i suverenitet na Kosovu i morala je da povuče sve svoje simbole vlasti", priča Drašković.

Razgovori o statusu Kosova, prema Rezoluciji 1244, vođeni su 2006. u Beču, kaže.

"Ja sam bio ministar spoljnih poslova, Srbiju su zastupali Boris Tadić i Vojislav Koštunica. Posrednik je bio specijalni izaslanik Marti Ahtisari. On je uz glas Rusije morao da se u Beču drži četiri principa: prvi - nema povratka Srbije na KiM, nema povratka na stanje pre usvajanja rezolucije 1244, drugo - nema podele Kosova, treće - nema ujedinjena Kosova sa Albanijom i četvrto - Albanci moraju da garantuju maksimalna prava srpskom narodu i da maksimalno zaštite srpsko kulturno nasleđe", pojasnio je.

Za sva ta četiri principa, kaže, Rusija je glasala, ali u trenutku kada je trebalo da bude usvojen Ahtisarijev predlog, Rusija je, kazao je Drašković, "tražila trgovinu.

"Rekli su - podržavamo sve, pod uslovom da isti status dobiju Abhazija, Osetija i Pridnjestrovlje. Na primedbu da su Rusi glasali i u Kontakt grupi i u SBUN, odgovorili su - to je tada bio naš interes, sada je ovo. Ukrajina tada nije bila u igri", izjavio je Drašković.

Prema njegovim rečima, kosovski presedan nije presedan.

"Putin zna da se služi nečim što nije za upoređivanje, ali pretpostavlja da mu to kod nekih ljudi i državnika da neki alibi i opravdanje za ovu strašnu agresiju. Mogu da pretpostavim kako će se ponašati - on će dalje 'braniti' Kosovo tako što će stavljati veto na članstvo Kosova u organizacije, 'dok vi ne priznate nezavisnost Donbasa, kada vi to prihvatite, mi ćemo prihvatiti status Kosova u UN'", kaže gost N1.

Ni Albanci, sa druge strane, nisu ispunili svoj deo Briselskog dogovora, kaže.

"A vetar u leđa daje im naše neprihvatanje svega ovoga. Niko nije ispunio sve, mislim da će na kraju biti jedino kompromisno rešenje, koje najavljuje Ahtisarijev plan - Srbija nije obavezna da prizna Kosovo, ali ne sme da sprečava da Kosovo trazi članstvo u međunarodnim institucijama. Možda neki 'plus plus Ahtisarijev plan'", rekao je Drašković.

Na pitanje ko je kriv što je ruski uticaj toliko ojačao u Srbiji, kaže - i ova i ona vlast.

"Žestoke reakcije protiv Ahtisarijevog plana imala je crkva, a veoma žestoke reakcije stigle su iz Moskve. Rusiji nije odgovarao Briselski sporazum, a jedne od prvih mina postavio je tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić. Nimalo slučajno neko i na Albance ne vrši pritisak da se dogovoreno iz Briselskog sporazuma sprovede", izjavio je Drašković.

Treba li Srbija da napravi otklon prema Rusiji? Najavljen je dolazak nemačkog kancelara Olafa Šolca u Srbiju, ali i šefa diplomatije Rusije Sergeja Lavrova.

"U ovakvoj situaciji, samo najava posete Lavrova Beogradu ustalasala je strasti u Evropi i Americi, protiv Srbije. I tek će ih ustalasati ukoliko do posete dođe. Moje mišljenje je da Srbija ne sme da se dvoumi nijednog minuta. Priče da smo mi neutralni, znače - neutralni smo na strani agresora, Putinovog režima i soldateske koja jednu zemlju, koja je bila članica UN, pretvara u Hirošimu", kazao je Drašković.

Dodaje da je "Srbija mala da bi kaznila Rusiju, ali..."

"Sankcije su moralni otklon, civilizacijski otklon od toga režima zločina koji je pogazio ne međunarodni zakon, nego svu povelju UN. Tu nema kolebanja. Putin je rekao da su Ukrajinci istorijska greška koju će on da ispravi. Hitler je 1938. rekao bukvalno isto - da su Austrijanci isto greška. Putin je izjavom da ide da brani ruski svet u Donbasu opet kopirao Hitlera, jer je on rekao da ide u Sudete da bi zaštitio germanski svet", kaže.

A svet posle ovoga, prema Draškoviću, nije isti.

"Deli se gvozdenom zavesom koja će da potrajati možda i decenijama. I to na države u kojima postoji sloboda i države gulage, tamnice, u kojima su ljudi robovi i zombiji. Srbija ne sme da bude da strani tih država gulaga", naglasio je.

Drašković ne prihvata ni terminologiju Moskve da se u Ukrajini ne dešava rat, nego specijalna vojna operacija.

"Onda treba i Tolstojeva knjiga da se zove 'Velika specijalna operacija i mir'", rekao je.

U jednom od tekstova u listu Danas, Drašković piše da je ceo svet užasnut onim što se dešava u Ukrajini. Ali, ima li licemerja Zapada koji ne pomaže koliko Ukrajinci očekuju?

"Ima licemerja koje je venčano sa strahom. Niko normalan nije mogao da predvidi da će Rusija krenuti u ovaj zločin. Da Rusija nema atomsko oružje... Putin je odmah nakon početka rata poslao poruku da je nuklearne snage stavio u stanje pripravnosti, a pretnja upotrebom tog oružja je pretnja Trećim svetskim ratom, katastrofom. Mnoge optužbe kažu da je ovo genocid, ali napadač je onaj koji može planetu da pretvori u prah. Pravo zemlje je da se brani, ono postoji, ali napadaču se ne može ništa, jer bi onda to izazvalo katastrofu planetarnih razmera", mišljenja je Drašković.

U jednom od tektova za list Danas, Drašković piše: Putin će proslaviti pobedu, Ukrajina će preživeti, a Rusija biti poražena.

"Meni se tako čini da će biti, da će Putinova armada polupati i spaliti, uspostaviti ako treba i mir groblja, svu istočnu Ukrajinu, da bi odsekli taj ostatak ukrajinske države od Crnog mora. I verovatno umorni od smrti, i Ukrajinci će stati. Ali neće niko prihvatiti da je to kraj. Nijedna država na svetu neće priznati tu okupaciju", kazao je Drašković.

Prema rečima Draškovića, Srbija mora da se distancira od Rusije.

"Mora da se distancira ili će biti 'balkanska Venecuela' ili 'balkanska Sirija'. Moramo na civilizovanu stranu sveta, a jednog dana i Rusija će se vratiti, kada se zlo okonča, kad novi ljudi povedu Rusiju, i ona će se vratiti civilizovanoj strani sveta", naglasio je Drašković.

N1: Da li bi onda bilo moralno da Vaša supruga, koja sedi u Upravnom odboru NIS-a, da napusti to mesto?

"Ja nisam pomenuo Rusiju kao državu kao zlo, ni ruski narod, ja govorim da je i ruski narod velika žrtva ovoga što se događa", kazao je.

N1: Ali, Rusija energetski ucenjuju druge države, možda bi ostavka bila moralni čin?

"Ja sam Vam odgovorio na pitanje, izvinite, smatram to besmislenim", izjavio je Drašković.

SAŠA ILIĆ: Naprednjački dim

 

Foto: @VelmaSaric #DanBijelihTraka

Navršilo se tačno 30 godina od „specijalne operacije“ koju je Vojska Republike Srpske, potpomognuta jedinicama JNA, kao i njenim visokim oficirskim kadrovima, izvršila na teritoriji opštine Prijedor. U tekstu Jovane Kolarić iznesene su sve relevantne činjenice o samoj operaciji, strategiji militarizacije života i stvarnosti ove bosanske opštine, kao i odmazde koja je izvršena nad lokalnim nesrpskim stanovništvom. Neposredno pre hapšenja, deportovanja i streljanja civila, izrečena je naredba Kriznog štaba u Prijedoru da se kuće nesrpskog stanovništva obeleže belim čaršavima, kao i da njihovi žitelji moraju biti markirani tako što će oko svojih nadlaktica, prilikom izlaska iz kuća, nositi bele trake.

U znak sećanja na ove tragične događaje, Emir Hodžić, građanin Prijedora čiji su otac i brat bili deportovani u logor Omarska, pokrenuo je inicijativu da se 31. maj proglasi Danom belih traka, odnosno datumom kada se komemoriraju žrtve ovog kraja koje je VRS označila, pohapsila, deportovala, poubijala ili prognala iz Prijedora. Tog 23. maja 2012, budući da je bilo zabranjeno javno okupljanje, Emir Hodžić je stajao sam na prijedorskom trgu, sa belom trakom na levoj nadlaktici. Gradski život je oko njega tekao uobičajenim tokom. U godinama koje su usledile, ovaj dan je dobio komemorativne dimenzije ali uz stalne restriktivne mere u samom Prijedoru. Pandemija Covida-19 je tamošnjim gradskim vlastima dobrodošla, budući da je bila proklamovana distanca i zabrana okupljanja. Međutim, ove 2022, 10 godina od pokretanja inicijative i 30 od ratnih dešavanja, opštinske vlasti su ponovo zabranile javno okupljanje, pribegavši i nekim novim strategijama suspendovanja sećanja na žrtve rata.

Izgradnja demokratije u Srbiji nakon pada Slobodana Miloševića pretrpela je silne udare iz prošlosti da bi se naposletku konsolidovala kao neliberalna demokratija, koja se zasniva na poštovanju praznih institucija demokratije: imamo izbore ali ne i prave rezultate, imamo parlament ali ne opoziciju, imamo sudove ali ne i pravdu, imamo kulturu ali samo kao aparat za očuvanje tekovina ratova za „srpski svet“. Naposletku, imamo predsednika koji u sebi sadrži sve prethodno pobrojane institucije. I mnogo više, budući da on funkcioniše kao zakonodavna i izvršna vlast, strateg medija i kulture, glavni ekonomista kao i filozof koji promišlja budućnost Srbije.

U skladu sa predsednikovom filozofijom negiranja ratne prošlosti, te genocida u Srebrenici, izvršena je koordinacija između Beograda i Banjaluke, koja je tokom 30 godina potkrepljena bezbrojnim „ugovorima o saradnji“ – vojnim i civilnim. Jedan od onih koji nije potpisan, a koji je važniji od svih, odnosi se na negiranje genocida i ratne prošlosti. Moglo bi se reći da je Dan belih traka jedan od onih datuma koji spadaju u osnovne predsednikove aktivnosti, budući da je on taj koji pronalazi rešenja za „krpljenje medijskog softvera“ koji povremeno zahteva doradu, jer iz regiona, a ponekad i iz samog društva u Srbiji probije neka informacija koja izaziva turbulenciju. Brisanje sećanje na 3.176 žrtava iz Prijedora, od vremena ulaska VRS i JNA u ovu opštinu do eliminacije nesrpskog življa, te izmeštanja posmrtnih ostataka u sekundarne grobnice, predstavlja jedan od glavnih imperativa naprednjačkog vođe. Poštujući postulate generala Ratka Mladića, koji je o uklanjanju tragova zločina razmišljao po sistemu „ukloniti spaljivanjem, mlevenjem ili na neki drugi način“, predsednik Srbije se opredelio za ovo treće – dakle, „na neki drugi način“ izbledeti sećanje na taj događaj.

Stoga je u Prijedoru ovog 31. maja pokušano da se demonstrira moć ružičaste imperije u strateškom i taktičkom smislu. Naime, za taj dan zakazano je više skupova, dok je zabranjen samo jedan – onaj koji je najavljivao protestnu šetnju povodom Dana belih traka. Prvi skup je najavljen već za 8h ujutro i njime se obeležavao Dan borbe protiv duvanskog dima, drugi je bio vučićevsko-dodikovski oblikovan kao set nacionalnih vrednosti i njime je trebalo da se obeleži: dan rođenja Željka Mitrovića, vlasnika Pinka; dan rođenja Viktora Orbana, premijera Mađarske, kao i dan inauguracije predsednika Vučića (onaj iz 2017, kao dan aktuelne inauguracije). Nakon toga je usledilo obeležavanje Dana belih traka, na koje su došli građani u grupama, uprkos policijskoj zabrani. Položene su crvene ruže (po jedna za svaku žrtvu) na Trgu majora Karlice, koji je dobio ime po nekadašnjem učesniku u etničkom čišćenju i devastiranju Prijedora. Treba podsetiti da je Čaršijska džamija spaljena i porušena do temelja upravo 30. maja 1992. Informacija o tom događaju danas stoji na tabli ispred renovirane džamije, ali bez ključnih podataka o tome ko je to učinio.

Bila je ovo prva policijska zabrana javne protestne šetnje za poslednjih 9 godina. Umesto toga, ponuđeni su veliki datumi kada su rođena dvojica velikana, dok je treći na taj datum dva puta inaugurisan u predsednika Republike Srbije. Šta spaja ovu trojicu velikana? Pre svega vrlo specifičan odnos prema stvarnosti koji se ostvaruje centralizacijom i kontrolom medija, koji se naposletku presvlače ružičastom bojom, zaštitnim znakom televizije Pink. Viktor Orban je patentirao ovaj uspešni model kontrole u svojoj neliberalnoj demokratiji, usmerivši ga pre svega prema političkoj opoziciji. Vučić je ovaj model unapredio, upotrebivši ga kao opšti regulator stanja svesti jednog društva, bilo da je reč o politici, ekonomiji ili kulturi. Bilo da se podiže strah od rata, suseda ili se podiže histerija masovnog pražnjenja državnih resursa šećera. Kada je fantomska NVO „Princip“ u Banjaluci konkurisala za novac koji bi poslužio za organizovanje ružičaste proslave na glavnom prijedorskom trgu, niko se nije pitao o sadržaju performansa, već samo o novcu koji su za to dobili. Ipak, građani Prijedora demonstrirali su neposlušnost: prvi nisu izašli na proslavu Mitrovića-Orbana-Vučića, dok su se drugi oglušili o zabranu okupljanja koja je doneta na liniji Beograd-Banjaluka.

Peščanik.net, 01.06.2022.

Realizovano u saradnji sa forumZFD-om.

BIJELE TRAKE – PRIJEDOR

Vladislav Bodnaruk-Toba:U Kabareu banjaluckog Pozorista(7)

 U Ponedeljak ... kako smo rekli! 

I to je to ... gotova prica, nemam tu vise nista dodati! 

Ah, da opet sam se zajeb'o ... ima jos jednu da kazem ... prica je glupa da ne moze biti gluplja, ma nema ni nekog smisla!

Meni, ovolikiii,  minus za to!

Ali eto tu je! Tako je bilo! Glupo, znam ja to al' sam ipak priznao ... mozda mi se pola i oprosti! Ne mora sve! U dokolici vise niko ne laze za "Olimpijadu lazi"! 

Ratovi su ozbiljnije teme a i price su zesce od onih nasih glupih prica! 

Laze se danas bez prijeke potrebe, ne kao nekada da se Raja razgali! 

Laze se danas, da ti se povjeruje - a ne za gajbu pive ... kako smo se mi trudili! Laze se egzistencijalno. Za Diplome! Mi "supci" smo za to isli u Skole, pa sad jebajiga ... neko se i uhvati kakva postena papira! 

Nase lazi nisu smisljene da u to neko povjeruje, nego da se grohotom smijemo! A smijeh, k'o smijeh ... kao neki put ka sreci! Kad je sve pusto i prazno i kad niceg nema, jedina hrana za prazna srca je ... zajebancija!

I zamislite ... najbolje lazi u banjaluckom Kabareu su pricali

mastoviti ugledni banjalucani, najcasniji ljudi! (Ne bih tu spominjao imena!) 

Velika laz se pricala, da se nekom' lice razvuce u sretan osmijeh!

Prica k'o ispiljeno kopile, koje nikom ne treba! A dusa ... sita! 

Moj bi profesor srpsko-hrvatskog jezika, Irfan Kapetanovic Kajko rek'o: "Toba, tebi ni pocetka ni kraja, a i kad bi neko trazio, dje ce tu neko naci neki svoj smisao!?"

"Sjedi! Ne bi' te ocjenjivao danas! Al' sam te razumio! Svega mi! Ne moras vise ni biti na casu! Evo dvojka, da sad bas ne idemo na jedinicu, evo neka mala dvojkica!" Tako i upisa! 

A za kraj godine zakljuceno toliko ... al' cvrsto, k'o kuca! Mada ispod  te dvojke, nije ostalo puno!

 Mozda je u tome i smisao svega, dragi moj Profesore!? I ja sam Tebe razumio! Mozda je smisao u tome, da sam u zivotu ... polozio, prosao ... cist se provukao, da nisam neka banjalucka luda ili ne daj boze nekakva fukara!

Ha, ha! Razumjeli smo se Profesore! Valjda!? Razne su staze, pa i precice drugacije. Sto me nenauci tome, nego ja k'o kakva volina samo glavom naprijed!?

A sjecas li se Ti moj dragi Profesore kada si mi ti davao i petice za moje radove?

Jos onda(k), kad sam slagao petice iz Fizike i Matematike ...  sve dok nisam popustio!? A nije bilo samo do mene, no do tog juznog vjetra sto covjeka povuce. Pa krene!

Kontam, konam ... neko se nije uklopio!

Zapelo nedje!

Do mene je! Ima i takvih ljudi!

Jednom, Ti rece:" Cista savjest, miran san!" a meni nikako ... da usnim, nego vas sve vucem sa sobom k'o da sam ja neki Golijat, Veli Joze ili takvi! 

Dje sam se to preletio? 

Jebajiga!

(Nema vise ni za one koji su citali sve do sada)