Dragoslav Dedović: Etno-trans i fudbalski džez (1. dio)

Već više od dve decenije živim u zemlji čiji stanovnici većinski veruju da igraju najbolji fudbal na svetu. 2014. uspelo im je da to četvrti put u istoriji dokažu, osvojivši u Brazilu titulu svetskog prvaka, pa će ta tvrdnja ostati zvanično utemeljena, bar do narednog velikog prvenstva.

Fudbal, tačnije rečeno, plemensko okupljanje na stadionu kao u hramu i obožavanje igrača kao totema ima svoju igralačku, ludičku ali i svoju političku dimenziju.

U ludičkom smislu fudbal je nadmetanje u veštini baratanja loptastim predmetom od kože uz pridržavanje određenog seta pravila. U tom nadmetanju nema obostrane dobiti: Na kraju je neko poražen, a neko pobednik, neko je dole a neko gore. Međutim, oko fudbala kao masovnog sportskog, društvenog i medijskog fenomena razvili su se i masovni rituali.

Bez obzira na to da li se radi o susretima seoske lige ili reprezentacija, na stadion se odlazi da bi se horski pevalo, aplaudiralo, kolektivno negodovalo, psovalo i klicalo.

Ili, kako to jedared ispisaše Zvezdini navijači po jednom zidu kod pijace na Senjaku (pozajmivši ime jedne muzičke kuće iz Holandije): In trance we trust. U ludačku komponentu fudbala spada i njegova estetska fascinantnost.

Lopta iz slobodnog udarca precizno zakucana u rašlje može izazvati čak i divljenje protivnika. Slalom jednog protiv petorice izaziva ushićenje: ritam driblinga, veština uzastopnih varki, prostorna inteligencija, sve to dovodi fudbal u blizinu umetničkog plesa.

Recimo, kombinatorika koja je proslavila Barselonu pa Španiju - tika-taka - ili na srpskom ‘sitan vez’ jeste estetski čin.

Estetski magnetizam zrači isto tako iz skladnog navijanja desetine hiljada ljudi. Neki nastupi navijača lepi su svojom usklađenošću i monumentalnošću na isti način na koji je lep strojev korak.

Dakle, bogosluženja religije zvane fudbal mogu biti razigrana i lepa.

Ali to ne može sakriti i ružnu stranu priče.

Naša nadmoć i njihova nemoć, ta vrsta zluradog trijumfalizma ne samo u odnosu pobednika i pobeđenog već i u odnosu nacije pobednika i nacije gubitnika, jeste suština motivacije za praćenje utakmice. Naš trans je onda trans nadmoćnih. Naše slavlje je neka vrsta podrugivanja poraženom, ples oko leša protivnika.

Zato me nije iznenadio sličan ples šestorice nacionalnih heroja nemačkog fudbala koji su pred stotinama hiljada fanova na slavlju u Berlinu zapevali pesmu koja ponižava Gaučose i slavi Nemce. Stotine hiljada grla je prihvatilo tu pesmu.

Da li je kritika koja je potom usledila u delu nemačkih medija preterana?

I jeste - i nije.

Taj trijumfalni ples je bio tek metaforičko držanje skalpa protivnika na uvid plemenu.

Igra jedanaestorice naših Izabranih protiv jedanaestorice njihovih Izabranih jeste uvek i simbolički substitut za rat jednog milionskog kolektiva protiv drugog.

Džordž Orvel je to odavno lapidarno izrazio, rekavši da je fudbal war without the shooting. Na stranu što je zabeležen i Fudbalski rat između Hondurasa i Salvadora krajem šezdesetih prošlog veka - njegovi uzroci uprkos raširenom verovanju ipak nisu bili fudbalski.

U fudbalu postoji nešto ratničko. Samo, kad se to izgovori, kao što je jednom učinio Ćiro Blažević, svi se ljute.

Ipak bi svet da zadrži razliku između pravog i teatralizovanog nasilja.

Razliku između stvarnog i simboličkog nasilja neće da priznaju samo huligani. Fudbalski fanovi inače mogu da likuju nad drugima, da ih mrze i ismevaju, da ih doživljavaju kao protivnike ali - u dozvoljenim granicama fer pleja. Problem je samo kada se te granice pomere.

(Priče iz rasejanja)

( nastavice se...) 

************

Dragoslav Dedović  rođen je u Zemunu 1963, odrastao i studirao je Bosni i Hercegovini. Objavio je niz pjesničkih knjiga, eseja i prevoda s njemačkog. Nagrađivan je u Srbiji, BiH i Njemačkoj, prevođen na nekoliko jezika. Živi u Kelnu.