*Čitav radni vek posvetili ste izučavanju grada. Recite nam nešto o sukobu gradskog i vangradskog.
Taj sukob postoji, praktično, od kada postoje gradovi. Još su arijevci, kad su silazili u područja civilizacija u dolini Inda razarali velike gradove, a u svojim spevovima nisu umeli da opišu ratničke podvige jer jednostavno nisu imali pojam za grad, nisu znali šta je to. Za nomade gradovi su uvek bili privlačna, ali zabranjena mesta. "Stari zavet", "Kuran", "Ilijada", puni su citata o uništavanju gradova. Interesantno je da su, po pravilu, potomci tih osvajača gradova postajali nosioci sjajnih gradskih civilizacija.
Današnji čovek se, bar prividno, ne plaši grada. Gradove ugrožava gradoljublje. Iz čežnje za gradom, a mnogo više iz očajanja, prema velikim gradovima teku velike lokalne seobe naroda. U najbližoj budućnosti te seobe biće veće od one koja je dva milenijuma posle razaranja Troje uništila Rim i mediteranski svet bacila u potpuni haos.
Marginalno, neobrazovano, nedoučeno, proletersko, nekultivisano, negradsko stanovništvo hrli u gradove. Kada broj stanovnika grada pređe određenu cifru, on se obnavlja spolja, mehaničkim priraštajem i to je normalan proces. Ali ti ljudi moraju prihvatiti gradski način života, običaje, ponašanje, manire... Oni moraju suzbiti netrpeljivost prema gradu, privoleti se dubljim normama gradskog života.
Danas, uzgred rečeno, grad se samorazara i svojim nenormalnim rastom, svojom veličinom. U megalopolisima se gubi pravi urbanitet, gubi se, da tako kažem solidarnost među građanima, intima, poznanstva, uzajamno razumevanje. Aristotel je govorio da grad ne treba biti veći od prostora dopiranja ljudskog glasa, ne misleći, naravno, na fizičko prostiranje glasa, već na mogućnost komunikacije i održavanja kontakata između građana, mogućnosti da građanin čuje i da bude saslušan. U ogromnim urbanim sredinama to nije moguće i onda nastaje disonancija, nastaju gradske gerile, porast kriminala, otuđenje, a kod nas još pseudogradske, folklorne subkulture, jer kod nas ne postoji underground subkultura već folklorna.
*Mržnja prema gradu je, dakle, glavni razlog razaranja gradskog prostora u ovom ratu?
U uzavrelom vremenu, kakvo je ovo, netrpeljivost prema gradu poprima patološke oblike. Pravi seljak kad dođe u grad lakše se uživljava od polugradskog ili prigradskog čoveka. Polugradski svet je hendikepiran jer je napustio svoj etnički milje, a još se nije uklopio u novi, gradski. Ljudi koji žive na prilazima gradu, u prigradskim naseljima, na periferijama, ljudi koji su stigli u gradove, a da još nisu shvatili gde su stigli, ljudi koji su prikraćeni ili im je sujeta ugrožena, ljudi koji su bez posla, bez prihoda, izbili su u prve redove boraca u ovom ratu. Postali su vojvode, vojskovođe, ratnici, zaslužnici. Oni osećaju duboku averziju prema gradu i gradskom stanovništvu. Oni su na putu da stvore novu buržoaziju čime se završavaju svi ratovi. Ratovi često i nisu ništa drugo do oružane migracije. Kad ovo kažem ne mislim da su ove osobine svojstvene nekoj naciji kao naciji, već je reč o dostignutom civilizacijskom nivou.
*Kako ocenjujete period posle smrti Josipa Broza? Da li je rat bio neizbežan u zemlji koja je 45 godina provela pod nedemokratskim režimom?
Ja sam naivno verovao da je moguća transformacija komunizma u Jugoslaviji u društvo slobodnog tržišta, i da je tu promenu moguće izvršiti mirnim putem. Da se na partijskim kongresima češće čula reč socijaldemokratija, da se Partija podelila na levo i desno krilo, na, uslovno rečeno boljševike i menjševike, da je nakon toga uspostavljen višepartijski sistem i sprovedeni izbori i uspostavljene ostale demokratske institucije i kontrola vlasti, danas bi stvarnost bila radikalno drugačija. Pretpostavljam da je to bio scenario Zapada, ali su stvari izmakle kontroli, u prvom redu zbog eksplozije nacionalizma.
Jugoslavija je imala šanse da prva uđe u evropski sistem i sa Markovićem je to moglo da se desi, ali je sve učinjeno da do toga ne dođe. Da je na vreme pregovarano o konfederalnim odnosima i da je oko toga postignut sporazum, rata ne bi bilo.
Iako je teško reći kakva je uloga "mračnih sila", i sivih eminencija, kakvi sve interesi velikih sila postoje, šta se sve krije u glavama oficira i političara, ne verujem da je našu situaciju neko smislio. Ona je toliko apsurdna da nije mogla biti smišljena. Niko nije mogao da smisli da se Slobodan Milošević ponaša ovako arogantno i inadžijski, da braneći Jugoslaviju sruši Jugoslaviju, da navodno braneći Srbiju sruši Srbiju, da sve dovede do nule. On je "genije" nihilizma i demon nihilizma, on samorazarajući nagon nosi u sebi, i prenosi ga na druge.
*Da li su pripreme za rat počele još posle "istorijske" Osme sednice CK SK Srbije?
Činjenica je da je propaganda za rat sprovođena kroz duhovnu sferu. Romani Dobrice Ćosića, davali su, sve u svemu, ipak idiličnu sliku rata. Za razliku od, recimo, ratnih romana Dragiše Vasića. Isto tako ratni filmovi u kojima Bate Živojinovići ubijaju Nemce na snopove stvarali su kod nekih slojeva naroda iluziju da je rat onakav kakav nije. Veliku odgovornost snosi i akademski serkl i intelektualna i ova druga čaršija koja je stvarala atmosferu da je srpsko-hrvatski rat neophodan, neizbežan, da će biti dobijen i da je, maltene, koristan. S druge strane, nije postojala antiratna protivteža.
*Šta mislite o ideji nezavisnih intelektualaca da napišu "antimemorandum"?
To je zdrava ideja, ali joj je, figurativno rečeno, jedina mana što je racionalna, a kod nas danas ništa što je racionalno ne prolazi. Realizacija te ideje mora da počne od sistematske promene mentaliteta. To nije neizvodljivo u savremenom svetu - i to se najbolje vidi u razlici mentaliteta u dve nemačke države. Zapadni Nemci su solidno prevaspitani, nema sumnje. Zatim, treba shvatiti da je lepše živeti u zemlji sa više kultura, nego u monokulturnoj sa više religija, nego samo sa jednom. Stranci su shvatali vrednost jugoslovenskog multikulturalizma bolje nego mi - prednosti raznolikosti pejsaža, folklora, nošnji, običaja, arhitekture, tipova ljudi...
Na Balkanu pojedinačna rešenja nisu moguća, niti trajna. Odnosi između balkanskih naroda se moraju rešavati globalno. Mislim da polazište "antimemoranduma" koji bi nabacio neke od takvih ideja, treba da bude demilitarizacija Balkana, dosledno razoružavanje, simboličan značaj granica, isti standardi ljudskih prava, stvaranje objektivnog informacionog prostora i, neizostavno, slobodno tržište. To su preduslovi za normalan život na Balkanu.
Neposredni ciljevi nezavisnih intelektualaca? Pa da jedni drugima pomognu da žive u mraku! Možda nam predstoje godine mraka i mračnjaštva, verskog, nacionalnog i svakog drugog.
*Prokomentarišite tezu o Srbima kao "božanskom" i "kosmičkom" narodu. I, uopšte, šta je to "dobar Srbin"?
Metafora o božanskom narodu je smejurija i ja je u krajnjoj liniji ne razumem. To je znak teškog primitivizma i liči na jevtin okultizam. Kreatori takvih metafora treba da pre razmisle šta sve tom "božanskom" narodu nedostaje, u memoriji i u stvarnosti - nedostaje formiranje nacionalne svesti. U uspomenama manjka aristokratija, prosvećeni apsolutizam, nedostaje pravi obrazovani kler. Da imamo milion dobro obrazovanih jezuita oni ne bi lupetali o Srbima kao kosmičkom narodu, već bi teološke teme na neki fini način povezali sa nacionalnim. Kad je već o jezuitima reč, zamislite da jedan francuski intelektualac vernik, tipa Tejar de Šardena objasni Francuzima da su "kosmička nacija". Ceo bi se Pariz tresao od smeha.
Dobar Srbin je pametan Srbin. Srbin kosmopolita, Srbin koji se ne plaši da živi u "velikom svetu" i da taj svet priziva k sebi, dobar Srbin je laička pojava sa laičkim shvatanjem kulture, dobar Srbin je odelio nivo religije i nivo opštenja sa Bogom, sa apsolutom i on voli svoj samostalni religiozni život. Dobar Srbin je onaj koji shvata da Srbi, rasejani po Balkanu, mogu da žive samo u simbiozi sa drugim narodima. To je srpska politika i intelektualci bi odavno trebalo da utuve u glavu svakom Srbinu, od Garašanina naovamo. Dobar Srbin treba da ima nagon ka integrisanju, nasuprot danas dominantnom nagonu ka izdvajanju i zatvaranju. Onog trenutka kad se ovo ludilo okonča, kad postane jasno da je srpski velikodržavni projekat bio težak promašaj moraćemo početi iz početka svi na ovim prostorima. To će biti vreme novih balkanskih patriotizama, koji će se zasnivati i povezivati na, da ga tako nazovem, "filozofskom erotizmu". Na Balkanu može da se opstane samo ako se ljudi vole.
*U novogovor su ušla nova značenja termina "neprijatelj", "izdajnik" i njima sličnih. Kakav je položaj intelektualca koga su aktuelne vlasti anatemisale?
Čudna je situacija - postoji privid slobode štampe, možete da napišete svašta, da vređate ljude, da Miloševića nazovete magarcem i da zbog toga ne budete osuđeni. Ali nemoguće je da Miloševića pitate neke stvari, pogotovo neki ljudi to ne mogu, ja ne mogu da odem na televiziju i da ga pitam šta je sa Kosovom, šta sa olako obećanom brzinom, ko je odgovoran za rasturanje Jugoslavije, za izbijanje rata, za besmislene žrtve koje su pale... Imamo privid slobode, a defakto su neki ljudi pod apsolutnom medijskom i svakom drugom blokadom i izloženi hajci.
Naš današnji novototalitarizam ne uzbuđuju toliko finalni proizvodi mišljenja već tehnologija mišljenja. Nije problem šta ću reći nego kako ću reći. Ne šta mislim, nego kako mislim. Forme mišljenja su na udaru. Ljude nije iritiralo što sam kontrirao u idejama niti što sada pričam protiv vlasti, već način na koji to radim. Mišljenje menja znak, ali to je isti diskurs. Promenjene su vrednosne kategorije, ali je mehanizam isti. Prisiljeni smo da se suočavamo i mirimo sa klišeima, u politici, u kulturi, u jeziku... a i to je sve neka vrsta totalitarizma.
*Kako reagujete na optužbe da ste bili bliski bivšoj strukturi vlasti i da ste bili "državni arhitekta"?
Bio sam graditelj. A graditelji, otkad je sveta i veka, grade po nalogu careva, kraljeva, velmoža, kondotijera, bankara. Posle, ako su bili valjani graditelji, njihovi se naredbodavci pominju, ukoliko se pominju, više po njihovim no po sopstvenim delima.
Bliži primer: Treću internacionalu niko neće pamtiti po Zinovjevu, pa ni po Lenjinu, već po Tatlinovom spomeniku, bez koga nema nijedne istorije moderne umetnosti... U okvirima morala mog zanata trudio sam se da budem apsolutno samosvojan, o čemu, valjda, svedoče moja dela i moje knjige. Ne, ja se ne moram odricati ni svojih dela ni svojih knjiga. Ne bih bio srećan da iza mene ostaju tomovi marksističkih, neomarksističkih i, docnije, marksističko-antimarksističkih rasprava. Učestvovao sam u vlasti, "učestvovao", ako tako može da se kaže, četiri godine i imam razloga da razmišljam da li je to bilo pametno, i da li se zbog ove ili one tuđe gluposti ili svinjarije trebalo povlačiti. Možda ću jednom zaključiti i da je trebalo. Ali to su danas sasvim idilični, mirnodopski razgovori. Danas je reč o drugim, mnogo težim ostavkama - političkim, moralnim, intelektualnim, o ostavkama onih koji snose ma i deo krivice za desetak, dvadesetak hiljada mrtvih, za osakaćene mladiće, za sluđenu mladost, za ubistva na Kosovu, za varvarski razorene, sažežene gradove. Kad se sve završi, ko ostane čista obraza stojim mu na raspolaganju da nastavimo ovaj razgovor.
*Pančevac, 7. februar 1992; preuzeto iz knjige “Glib i krv”
