Most Radija Slobodna Evropa: Vučić i Dodik

O odnosu Aleksandra Vučića i Milorada Dodika prema opoziciji s novinarom Omerom Karabegom razgovarali su dva opoziciona poslanika - Draško Stanivuković, poslanik Partije demokratskog progresa u Narodnoj skupštini Republike Srpske i Balša Božović, poslanik Demokratske stranke u Skupštini Srbije.

DRAŠKO STANIVUKOVIĆ: Za onoga ko misli svojim glavom kažu da ne voli Republiku Srpsku, da je protiv srpskog naroda, da ruši institucije. Danas se borba za svoj stav, za svoje mišljenje plaća ili otkazom ili odlaskom iz zemlje. Od 1.200.000 stanovnika, koliko je pokazao popis, danas nema ni 800.000 onih koji noće u Republici Srpskoj. Kad zbrojite sve one koji u inostranstvu rade na crno, koji preko ljeta rade na moru kao sezonski radnici - nema ih ni toliko. Ovo više nije politička borba, nije borba da opozicija dođe na vlast, ovo je borba za opstanak naroda i za opstanak građana koji žive u Republici Srpskoj.

BALŠA BOŽOVIĆ: Vlasti u Srbiji i Republici Srpskoj nisu se odrekle onog čuvenog da svi Srbi žive u jednoj državi. Beograd podržava rukovodstvo Republike Srpske koje građanima vlada čvrstom pesnicom. U Beogradu je situacija nešto povoljnija s obzirom da je Beograd pod budnim okom Evropske unije. Evropska komisija je u poslednjem izveštaju ogolila Vučićev režim ukazujući na loše stanje ljudskih prava i odsustvo vladavine prava.


STANIVUKOVIĆ: Prvi dan Nove godine proveo sam u pritvoru. U pet-šest dana tri puta sam hapšen, mada ništa protivzakonito nisam uradio. Imam prekršajnih naloga za 15.000 eura, šest krivičnih prijava, prijeti mi 12 godina zatvora zato što sam navodno izvršio državni udar, oštetio službeni automobil, glasno uzvikivao. Ja sam rekao da želim da ovdje bude bolje, a onda su njihovi režiseri, montažeri, javni servisi i mediji od mene napravili najgoreg čovjeka koji ruši institucije, iako institucije ovdje ne postoje.

BOŽOVIĆ: Režim Aleksandra Vučića to radi na mnogo perfidniji, ali i brutalniji način zato što to za njega radi mafija. To ne radi policija. Nije na udaru samo opozicija, nego i nezavisni mediji. O kakvom je režimu reč najbolje govori konferencija koju je oktobra prošle godine organizovala organizacija koja se zove Nacionalna avangarda, finansirana novcem iz veoma sumnjivih fondova koji vode do Moskve. Na toj konferenciji, kojoj je prisustvovala premijerka Brnabić, Marko Parezanović, visoki zvaničnik Bezbednosno-informativne agencije, rekao je da je deo novinara, nevladinog sektora i opozicije u destruktivnoj i subverzivnoj funkciji. Oni se po njemu ponašaju maltene kao državni neprijatelji.

STANIVUKOVIĆ: Nakon svih hapšenja, kada su mene i mog prijatelja - onako kako to samo oni znaju da namještaju - optužili da rušimo zemlju, donio sam odluku da na šest-sedam dana odem
iz zemlje i da se presaberem, kako se to kaže. Pred odlazak telefonom sam razgovarao s jednim mojim prijateljem i samo je on znao za taj razgovor. Sutradan su na televizijskom javnom servisu objavljeni segmenti našeg privatnog razgovora. Zar ima boljeg dokaza da prisluškuju moj telefon? I ne samo moj. Režim prati svakog neistomišljenika.

BOŽOVIĆ: U Srbiji već sedam godina tabloidi rade svoj prljavi posao i to na najbrutalniji mogući način. Ne štede nikoga iz opozicije, posebno su im na meti predsednici Demokratske stranke. Za ovih sedam godina oni su provučeni kroz najgore blato srpske političke scene.

STANIVUKOVIĆ: Dodik javno prijeti, kaže - ko ne glasa za Savez nezavisnih socijaldemokrata dobiće otkaz, a penzionerima poručuje da mogu vratiti povećanje penzija, ako ne glasaju za njegovu stranku. Centralna izborna komisija to nije sankcionisala, što je nevjerovatno.

BOŽOVIĆ: Kada pogledate kako se vlada danas i kako se vladalo devedesetih godina, razlika je samo u tome što je onda bio rat. Danas rata nema, ali i Vučić ima svoje satelite u regionu kao što ih je Milošević imao u republikama bivše Jugoslavije. Bez obzira što je Dodik dočekao i ispratio mnoge na vrhu srpske političke scene, mislim da je on danas apsolutno pod kontrolom Aleksandra Vučića. Bez njega Dodik ne može da donese nijednu ključnu odluku. Vučić je mnogo veći politički igrač na ovom prostoru nego Dodik.

KARABEG: Ko je od njih dvojice veći autokrata?

BOŽOVIĆ: Dodik je brutalniji, a Vučić veći autokrata.
STANIVUKOVIĆ: Pošto nikad nisam glasao za Dodika, evo sada svoj glas dajem njemu.

(Radio Slobodna Evropa)

LJUBODRAG STOJADINOVIĆ: Prljavi Hari u Nišu

Foto: Predrag Trokicić

Ruski car VV Putin je pokazao otvorenu srdžbu: na demonstrante u Moskvi poslao je svoju brutalnu pretorijansku gardu. Uhapšeno je oko 1.000 ljudi, broj premlaćenih nije poznat. Surovost je siguran znak straha od gubitka ambijenta vladarske nadmoći. Vlast se u Rusiji više i ne može braniti demokratskim sredstvima.

Uhapšeni opozicioni lider Navaljni se u modernoj varijanti Lubjanke verovatno sreo sa nekim iz brojne porodice ruskih Bordžija. Otrov je postao omiljeno sredstvo političkih smaknuća, uz podmukliju verziju Staljinove vladajuće lozinke: Taj čovek pravi probleme? Nema čoveka, nema problema!

Vladimir Vladimirovič, međutim, ume i sa prijateljima. Novi ruski ambasador u Beogradu doneo je Vučiću ličnu poruku gospodara Kremlja i cele Rusije. Šta tamo piše primalac nije želeo da kaže, stvar je intimne prirode. Bratska ljubav ne zna za granice, za vreme i prostor. Zaobilazi zemlju i vazduh, velike reke i moćne zabrane.

Uz pozdrave i zagrljaje (poljupce ne šalje još od Nikolićevih vlažnih nasrtaja na njegovu čast), Putin je poslao specijalni ratni poklon. Desetak borbenih izviđačkih (patrolnih) vozila BRDM-2 prikazano je kao trijumf srpske vojničke pameti i neodoljive komandne volje.

I pored rumunske zabrane da konvoj sa izviđačkim vozilima prođe velikim plavim putem, on se ipak provukao, ni sam đavo ne zna kako. Ili možda zna! Vučić kaže da su vozila nekako došla, ili pala s neba. Kako se to dogodilo, naša je stvar. Tako je rekao. Ali, nije dopustio nikome iz struke da mu pomogne u javnom obrazlaganju značaja te bratske donacije. Pa je sam smislio i rekao: „Ovo je potvrda naše spremnosti da očuvamo suverenitet i preventivno delujemo prema svakome ko bi ga eventualno ugrozio. Nemamo nikakve osvajačke planove prema bilo kome.“

Navedene rečenice su u potpunom neskladu sa borbenim nemoćima pristiglih vozila. Ona nemaju osobine koje bi ih učinile pouzdanima i superiornima u ofanzivi. Niti u odbrani ili izviđanju koji nadilaze taktički nivo. Potvrda spremnosti, ali za šta?

BRDM-2 je, kao nadgradnja broja 1, prvi put sišao sa trake još davne 1962. Proizvodnja je konačno obustavljena 1989. godine.

Autor ovog teksta je početkom osamdesetih bio na dužnosti u komandi 212. motorizovane brigade. Izviđačka četa je u svom sastavu imala tri takva vozila, na kojima se nisu mogle sakriti mane. Posade su imale stalni nedostatak saznanja o borbenom ambijentu, i utisak o presudnoj dezorijentaciji. Borbena sposobnost ovih vozila je slaba do umerena, jer nije moguća njihova primena za aktivno izviđanje bez podrške tenkova ili samohodnih artiljerijskih oruđa. Nivo zaštite posade je nedopustivo nizak, a potrošnja goriva rasipnička.

Sve to je dovodilo do fenomena izviđačke neekonomičnosti, osećanja ugroženosti, akutne klaustrofobije i nemoći i skučenog saznanja posade o svojoj poziciji na borbenoj (izviđačkoj) prostoriji. A naročito o cilju izviđanja, koji je često ostajao nedostižan.

Ne bih zamarao poštovane čitaoce navođenjem svih mana koje su uočene na vežbama ili realnim borbenim dejstvima. Zapadne zemlje (izuzimajući Francusku) odbacile su proizvodnju sličnih modela i opredelile se za kreativnije i pouzdanije, dakle bezbednije i ofanzivnije borbeno izviđanje.

Ali, zanimljiva je istorija ovih vozila, koja je inače, osim u zemljama Trećeg sveta, uglavnom okončana. U operativnoj upotrebi ruske vojske više ne postoje verzije koje su, ko zna kako, isporučene nama. Takva Putinova širokogrudost mogla bi se razumeti kao pametno odlaganje rabljenih stvari na deponiju koja ih rado prima.

BRDM-2 je korišćen u sedmodnevnom ratu Izraela i arapskih zemalja 1967. godine. U svom sastavu imali su ga Egipat i Sirija. Zapažena je njegova skromna pouzdanost u građanskom ratu u Angoli i u sovjetskoj invaziji na Avganistan. Prilikom povlačenja sovjeti su ostavili skoro sva takva neoštećena vozila, koja su ostala talibanima, ili regularnoj avganistanskoj vojsci. I još su tamo.

Isto borbeno vozilo je primećeno u desetodnevnom ratu JNA protiv jedinica slovenačke teritorijalne odbrane, i u mnogim epizodama ovdašnjeg građanskog rata.

Najbizarniju ulogu ovaj je junak naše priče dobio i odigrao 15. novembra 1982. godine. Na sahrani Leonida Iljiča Brežnjeva, BRDM-2 je imao čast da do grobnog mesta preveze lafet sa telom pokojnika.

U suštini, to je danas autentični muzejski primerak, ali još je ponegde u aktivnoj službi. U tehnološko-organskoj paraleli, to je starac rođen početkom Drugog svetskog rata, kome je ugrađeno nekoliko baj-pasova: pre svega ojačan je oklop, koji štiti od puščane i lake mitraljeske municije. Ali ne i od mobilnih raketnih sistema. Povećana mu je vatrena moć i obezbeđen video nadzor prostora.

Nismo, dakle, dobili ništa što bi promenilo odnos snaga u našu korist, na bilo kom nivou. Po svojoj suštini, ovde ovlaš opisano borbeno vozilo, deo je tehnološke praistorije i zanimljivi antikvitet za uvrnute kolekcionare. Svedok je brojnih ratnih poraza u kojima je njegovo prisustvo bilo skoro neizbežno. To je Putinov dar prijatelju u nevolji: ko zna šta i jednoga i drugoga čeka već ove jeseni. Ako već ne valja za izviđačka borbena dejstva, to je idealno policijsko sredstvo za suzbijanje demonstracija.

Šta se onda dogodilo u Nišu, šta je izazvalo toliku javnu galamu i militarističko slavlje? Zna li neko uopšte kakvi su standardi u nabavkama borbenih sistema za domaću vojsku? I gde je nestao „lazar“?

Standardi, naravno, ne postoje, niti vojska dobija ono što joj je zaista potrebno. Ali, sve je to pomoglo izvođenju još jedne jeftine marketinške i tabloidne čarolije. Poruka je standardno besmislena: niko nije jači od Srbije, a zna se odakle dolazi ta nedostižna sila.

Prema svima oko sebe, predsednik SNS-a se u Nišu ponašao kao nervozni, ali neranjivi Prljavi Hari. Vidite kako sam mudar i lukav i šta sve imam.

Hajde sad da vas vidim prezreni moji neprijatelji, zle komšije, opozicijo, Amerikanci i svi drugi. Svi vi koji me mrzite i želite da padnem. Ovo je BRDM-2, najmodernija stvar u mom arsenalu. Potegnite prvi. Ulepšajte mi dan!

Peščanik.net, 31.07.2019.

Preminula pjesnikinja Enisa

Iz mraka prašume,

Izgubljen i tanak,

Drhtav, kao zalutali list,

Doplovio je do mene

Tvoj glas, nestvarno čist...

(Enisa Osmančević Ćurić: OPORUKA)

Enisa Osmančević Ćurić

1945 – 2019.

Posljednje godine svoga života, posljednje svoje dane Pjesnikinja je odživjela kao antička junakinja velike privatne tragedije. Ona i njen Lojzo godinama su se borili za zdravlje svoje kćeri. Ta borba je označila njihov život i njihovo stvaralaštvo. Iako je ’’u čvor svezala suze’’, njena poezija je u bolu, bijelom bolu. Majka ’’uspjeva da se ne uruši’’, spašava je Vedrina njezine kćeri.

Gubitak brata, gubitak muža suborca... Pjesnikinja nastavlja proživljavati borbu svoje Lavice. Njen Lojzo u amanet je ostavio portret, oslikavši je kao ’’Lijepu majku koja i prsima i leđima, mislima, snovima, dahom svojim, nadom, saburom, krikom galeba prkosi crnom pauku, dostojna Bogorodice i svih nena i ebejki. Osnažena vodama ilidžanskog zdravlja uznosi na brdo više Graba, krikom ljubavi i ludilom materinstva tetovirana, ne da sumnji da priđe našoj Vedrani!’’ I poručivši joj ’’Bit ću tvoja sedra, volim te!’’

Duga bitka za zdravlje i život Lavica je izgubila. Pjesnikinja je utonula u Tišinu, pjesmom je ovladao pelin.

I kada se činilo da Enisa ima još snage, da će sa svojom unukom povratiti stvaralački i životni elan, srce je otkazalo.

Pjesnikinja Enisa Osmančević Ćurić je rođena u Banjoj Luci, nakon Gimnazije u rodnom gradu diplomirala na Pedagoškoj akademiji, do 1992. djecu u banjalučkim školama učila maternjem jeziku i stvaralačkoj igri sreće otkrivanjem najboljeg sebe, svoga slova. Objavljivala pjesme i priče, kao i eseje o dječijem stvaralaštvu. Autor je pjesama koje su uvrštene u čitanke i antologije. Prevođena ne više jezika. Više od 40 godina član je Društva pisaca BiH. Grad Banja Luka joj je dodijelio 1985. nagradu za književni rad ’’Veselin Masleša’’, dobila nagradu ’’Mali princ’’ za doprinos književnosti za djecu i nagradu ’’Nasiha Kapidžić Hadžić’’ – ’’Vezeni most’’. I kad je bilo opasno i teško ostala je u svom gradu gdje je živjela u svojoj pjesmi.

Važnije objavljene knjige za djecu i odrasle: PRAMČIOK, KLEMPAV OBLAK, SVJETLAC U KOPRIVAMA, PEDALJ VEDRINE, USPAVANKA ZA TINU, BERITE SVOJE SNOVE, AGDA I PELIN, RIJEČI IZA TIŠINE.

(mm)

*********************

Posljednji oproštaj sa pjesnikinjom Enisom Osmančević Ćurić

Komemoracija: Banski dvor, Vijećnica - subota, 3. VIII 2019. 10 h

Sahrana: Groblje ’Sveti Marko’ - subota, 3. VIII 2019. 13 h

Svetislav Basara: Filozofija bede

Davnih smo dana apsolvirali da beda nije krpež, trpež i besparica, nego stanje duha, a da su krpež, trpež i besparica posledice.Takođe smo apsolvirali da biti bedan nije stvar ukletosti ili hira sudbine, nego čin slobodnog izbora.
Ovo drugo apsolviranje izazvalo je cunami ibretenija u podfamoznom komentatorluku (svih boja). Šta ovaj priča - odjekivala je podfamoznost - da li je on lud kad tvrdi da bi bilo ko (osim kliničkih luđaka) svojevoljno izabrao da bude bedan.

Podfamoznost je, rekoh, odjekivala, ali ja sam i dalje držao čas, iako sam, predvidivo, džaba krečio. Ja, međutim, nisam ni rekao da biti bedan znači svesno hteti biti bedan, nego da se bednim postaje tako što se hoće biti bogat (ili bar dobrostojeći) ali bez muke i na tuđi račun. I - da vidite vraga - jednom malom procentu to doista i pođe za rukom, ali "više nego" ubedljiva većina završi na prosjačkom štapu. Vragovima nikad kraja. I manjinci koju su se obogatili na filozofiji (i praksi) bede - iako imaju puno para, kvadrata i silikonskih kurvi - ostaju bednici u duši, većini se to vidi i na spoljašnjosti. Nebrojeno sam puta bacio pogled na sliku u novinčinama (ili naTV) i pomislio: gle, bednik u armani odelu, sa bulgarijem na ruci.

Uz časne izuzetke (koji su uglavnom davno zbrisali iz Srbije) mi smo sirotinjsko društvo u kome je beda državna ideologija, a prosjačenje način života, s tim što je naše prosjačenje samosvesno i kurčevito, tako da mi Srbijica često zaliči na prosjakinju koja se - umesto da prolaznike saleće bogorađenjem "daj mi, bato, za leba, živa ti duša" - mušterijama obraća "daj mi, bato, neku kintu, treba mi za silikonske sise".

Jugonostalgičari tvrde da u SFRJotu nije bilo tako, ali nisu u pravu. SFRJot je isto tako živeo od prosjačenja, samo što je ondašnje naše Vrhovno Biće bilo prosjak visokog - umal ne napisah "elitnog" - stila, što nije čudo jer je zanat peklo na visokim bečkim i moskovskim školama, a ne na Đilasovim i Ćosićevim seminarima. Razlika između Tita i posttitovskih vrhovnih bića u pokušaju istovetna je razlici između nabudžene silikonske starlete iz takozvane "poslovne pratnje" i dromfulje iz Picinog parka. Da li "nas" ja ovo huškam na povratak prosjačenju Titovog stila i čekanju da se pojavi prosjak Titovog formata. Jok! Govorim da bi bilo dobro okanuti se prosjačkog mentaliteta, ali ne huškam, dosta sam džaba krečio. Ispričaću vam umesto huškanja "priču iz života". Saleti me - pre 35 godina recimo - neki klinac, prosjak otrcanom replikom "daj mi, bato, za leba" ja mu poučitelno kažem da tako neće daleko dogurati, da izazivanje sažaljenja nervira ljude, da je bolje da pokuša u japijevskom stilu "daj mi neku kintu, treba mi za ferari". Pa dobro, reče klinja, daj mi neku kintu za ferari, ja mu dadoh neku siću, kad - viđi vraga - posle nekoliko godina vidim klinju, ne u ferariju, ali - u poršeu. Je li poslušao moj savet i kupio od prosjačenja? Jok. Digao ruke od prosjačenja i odao se kriminalu.

Svetislav Basara (‘Danas’)

Enisa Osmančević Ćurić: Četiri pjesme

iz knjige AGDA I PELIN

(AGDA I PELIN, pjesme, Banja Luka,2005.)

Tomislav Jakić: Osmominutna Hrvatska

Uspjeh filma ‘Dnevnik Diane Budisavljević’ potvrda je da za Hrvatsku još ima nade i da njena budućnost nisu oni koji inspiraciju za svoje djelovanje nalaze u propalim i davno poraženim ideologijama desne provenijencije.

Punih osam minuta trajao je aplauz publike koja se digla na noge nakon projekcije filma ‘Dnevnik Diane Budisavljević’ u pulskoj Areni. Punih osam minuta te je večeri unutar zidina drevnog rimskog zdanja živjela Hrvatska, ona prava Hrvatska, jedina Hrvatska kojoj bi trebalo težiti i koju bi svi njezini građani bez ikakvih ograda i rezervi mogli ne samo zvati svojom domovinom, nego je tako i doživljavati. Je li osam minuta dovoljno? Jest, u postojećim okolnostima, u vremenu agresivnog povijesnog revizionizma, bezočnog laganja o prošlosti, u vremenu kada je i znatno manje od iskazivanja oduševljenja filmom što je zasnovan na teškoj i strašnoj istini, ali – istini, dovoljno da se nekoga optuži kao ‘neprijatelja Hrvatske i svega hrvatskoga’ i osam minuta u kojima četiri tisuće ljudi stoji i aplaudira, dovoljno je da se kaže: još Hrvatska nije propala!

Za onoga koji ne zna, mada je – vjerujemo – malo takvih, film koji je, osim nezapamćenog aplauza u Areni pobrao i sve ključne nagrade pulskog festivala, govori o Austrijanki, supruzi uglednog zagrebačkog liječnika koja je u vrijeme tzv. Nezavisne Države Hrvatske spasila oko deset tisuća (10.000!) srpske djece iz ustaških logora. Film je zasnovan da dnevnicima Diane Budisvljević, a sastavljen je od dokumentarnih snimaka (ustaških!), igranih dijelova i razgovora s četvero od tada spašene djece. Film predočuje činjenice. Već i to je nešto što se vladajućima u današnjoj Hrvatskoj neće svidjeti. Jer, oni se ponašaju u skladu s navodnom izjavom jednoga od poznatih aktualnih ‘novinara’ koji je na primjedbu da nešto što je napisao ne odgovara činjenicama, lakonski odgovorio: ‘To gore po činjenice!’.

Činjenice, naravno, ne odgovaraju ni krajnjoj ustašofilskoj desnici koju od aktualne vlasti razlikuje samo to što je od nje radikalnija i u svojoj ustašonostalgiji otvorenija. A ne odgovaraju ni Katoličkoj crkvi koja zdušno radi na ‘lakiranju’ povijesti NDH i ustaštva kako bi mogla – zajedno sa svjetovnim vlastima – zaokružiti zajednički projekt ustoličenja novih uzora dolazećim generacijama – svetog Alojzija Stepinca i prvog predsjednika Hrvatske – Franje Tuđmana. U filmu se, naime, na osnovi zapisa iz dnevnika Diane Budisavljević, kaže kako tadašnji nadbiskup Stepinac ‘nije mogao’ pomoći u akciji spašavanja srpske djece, nego je Diani Budisavljević savjetovao da se, s obzirom na svoje porijeklo, obrati Nijemcima.
Napokon, film se neće svidjeti ni nekritičkim apologetima bivše jugoslavenske države, zbog sudbine one koja ga je inspirirala. Poslijeratne vlasti u Jugoslaviji najprije su uzele Diani Budisavljević kartoteku s podacima o spašenoj djeci, potom joj zabranile bilo kakvu aktivnost na
spajanju spašene djece s njihovim obiteljima i na kraju je, doslovno, prekrile velom zaborava. U vremenu partizanskih heroja (koji jesu bili heroji!) u sektaškom gledanju poslijeratnih vlastodržaca nije bilo mjesta za heroinu građanskog porijekla, k tome i Austrijanku (mada je i ona itekako bila heroina!).

Zbog toga nagrade u Puli, a iznad svega onaj osmominutni aplauz, izravni su udarac u lice ponajprije onima koji svoj izborni uspjeh tumače kao pokriće za stvaranje ‘nove Hrvatske’, zasnovane na lažima i na sve otvorenijem koketiranju s najmračnijim stranicama hrvatske povijesti. To jest udarac u lice svima, uključujući i aktualnu predsjednicu, koji nisu štedili ni riječi ni truda (nimalo suptilno, mora se priznati) da već i prije projekcije u pulskoj Areni iskažu svoje uvjerenje, što nije bilo ništa drugo nego vrlo jasna sugestija da nagraditi treba film Antuna Vrdoljaka posvećen generalu Anti Gotovini. U toj je priči Gotovina, ne prvi puta, bio pametniji od onih koji bi ga silom htjeli pretvoriti u svoju maskotu i zaštitni znak, pa je poručio da on na projekciju u Pulu neće doći, nego će jednom u miru zajedno s režiserom odgledati film. I mada je ta izjava bila poznata u javnosti, predsjednica nije odoljela, nego je na početku festivala ‘pozdravila Antuna Vrdoljaka kao svoga prijatelja koji je, osim što je redatelj, i veliki domoljub’ što je njoj, dodala je, posebno važno. S pravom redateljica ‘Dnevnika’, Dana Budisavljević, kaže kako se nada da predsjednica time nije htjela poručiti da ‘mi ostali redatelji nismo domoljubi’ i pomalo gorko dodaje: ‘Nije lijepo zvučalo’.

I doista – nije. Kao što vrlo vjerojatno neće lijepo zvučati reakcije iz desnog tabora na pulski uspjeh filma ‘Dnevnik Diane Budisavljević’. Oni koji bi najradije cijelu Hrvatsku pretvorili u poprište masovnih grobnica što bi ih grozničavo otkrivali i istraživali, povećavajući iz dana u dan broj ‘žrtava komunističkog režima’ (mada je nesporna istina da je u vrijeme toga režima, osobito u prvim mjesecima, zločina bilo i na strani pobjednika), a svakodnevni život u Hrvatskoj sveli na komemoriranje žrtava i Drugog svjetskog i Domovinskog rata (ali ne svih, a to je ono bitno!), svi oni – dakle – sigurno neće mirno primiti udarac što su im ga svojim odlukama o nagradama zadali publika i žiriji.

Nagrađeni film onemogućava, tako bi barem trebalo biti, da se i dalje govori o ustaškoj državi kao (i) o ostvarenju stoljetnoga sna hrvatskog naroda (jer nije taj nesretni narod valjda stoljećima sanjao masovne zločina što će ih počiniti nad ‘drugima i drugačijima’). Trebao bi onemogućiti svako dalje poricanje onoga što je, doduše ‘samo’ na temelju dokumenata, povijesnih istraživanja i izjava preživjelih suvremenika i do sada bilo poznato: da je, naime, Nezavisna Država Hrvatska bila zločin i u ideji i u praksi. No sve ključne pojedinosti o Holokaustu također su bile poznate, ali ih je tek četverodijelna američka televizijska serija prije nekoliko desetljeća nepovratno ‘usadila’ u svijest prosječnih ljudi širom svijeta (a nije slučajno što njemačka televizija upravo ovih dana tu seriju reprizira). U kojoj će mjeri biti omogućeno (ili onemogućeno?) da pulski pobjednik dopre do najšireg kruga potencijalnih gledatelja, tek ostaje da se vidi.

Vrijednost filma ‘Dnevnik Diane Budisavljević’ za kojega smatra da bi ga trebao vidjeti svaki učenik u Hrvatskoj, najnagrađivaniji hrvatski filmski režiser Rajko Grlić vidi ovako: ‘To djelo ukida svu demagogiju koju su nametnuli Crkva, dio političara i razne organizacije o tomu da je ustaštvo bilo nešto lijepo, plemenito i zaslužno. Taj film govori o korijenu ljudskog zločina, zato je tako veličanstven i zbog toga je tako izvanredno primljen u Areni.’ A taj uspjeh u Areni, i kod publike i kod ocjenjivačkog suda, potvrda je da za Hrvatsku još ima nade, da budućnost Hrvatske nisu oni koji inspiraciju za svoje djelovanje nalaze u propalim i davno (u svijetu barem!) otpisanim i poraženim ideologijama desne provenijencije. Ne, budućnost Hrvatske su oni koji se, makar i na samo osam minuta, trgnu i pokažu pravo lice Hrvatske kakva bi trebala biti. I zato je ta pulska ‘osmominutna Hrvatska’ toliko važna. Danas, a pogotovo sutra.

(Novosti)

LJUBODRAG STOJADINOVIĆ: Šešelj, čudovišni portret režima

Foto: Peščanik

Ta se stvar nikako ne smiruje, niti je to, samo po sebi, uopšte moguće. Šešelj dr Vojislav je perpetuum mobile zlih vremena u Srbiji, pa se zbog dugog trajanja u poluraspadu sopstvene istrulele supstance, čini večnim. Nigde osim u Srbiji to nije bilo moguće. Stigao je ovde ko zna iz koje divlje zverojebine sa zavežljajem, zauzeo i inficirao prostor uz mlake otpore, i pretvorio se u čudovište. I dalje ide stazama evolucije postajući nešto još gadnije, ako je to uopšte moguće.

Neko ga je juče nazvao opasnim političkim klovnom, ili tako nekako. Nisam u stanju da se složim sa takvom odrednicom, makar ne potpuno. Politički su klovnovi, naime, samo javne budale, ako su već iz posla koji je veština mogućeg, napravili palanački cirkus. Teško je zamisliti vojvodu kako se vere uz konopac, ili istovremeno jaše dve bedevije. Ili se krevelji, ofarban u sve kombinacije masnih boja.

Biti klovn, to je težak, ozbiljan, tužan posao, u kome artist gubi svoje lice i sebi pravi novo, a onda ga obriše na kraju igre.

Zbog toga Šešelj nije klovn, njegova je fizionomija formirana godinama, i usklađena sa svime što on jeste i nije. Dakle nije klovn, niti je oko njega bilo šta veselo. A jeste zlo. Bez maske i farbe, vidljivo i gordo na sebe i „zločin koji nosi u krvi“.

Možda je neko zaboravio Vulinov vapaj, kad su Šešelja odvezali i pustili sa robije. Taj režimski paničar odbrane, ne shvatajući potpuno način preživljavanja radikalske metastatične supstance, izneo je javno svoju strašnu zamisao: eto, zapad pušta Šešelja da bi rušio Vučića! Nešto slično se otelo i Dačiću, političkom arlekinu, koji je u svim režimima bio uz vlast, i u svima imao položaj čira na zadnjici.

Uloga povratnika Šešelja na mesto zločina, u režimu koji je lično projektovao, bila je sasvim drugačija. Uz neke benigne primedbe na račun vlasti koju je zauzeo njegov deformisani pobačaj, postao je prirodna, nakazna režimska ikona.

Dok je još bio u Hagu, a Nikolić sa Vučićem ovde nosio majice sa njegovim dragim likom, stigli su glasovi da je vojvoda bolestan na smrt, i da je već blizu agonije. Samo je pitanje dana, govorilo se, kad će da zamakne u pakao. Radikali su ga molili da napiše testament, a oni su među sobom birali pisca nekrologa i beseda na tužnom zboru, koji bi bili usklađeni sa neizmernim dimenzijama mrtvaca.

Iz zatvora se, međutim, VŠ vratio zdraviji nego kad je tamo utekao. Posle kratkog skeniranja stanja u radikalskoj državi nastavio je tamo gde je stao. Video je pred sobom svoje savršeno delo, koje je ostvarilo njegovo oštećeno čedo.

Kao ratni zločinac ostao je u parlamentu, dobivši počasnu ulogu kotrljana vlasti, koji svoju balegu razbacuje gde mu se ćefne. Sve to čini iz sopstvene zamašne kanalizacije. Tako je konstruisan, sve svoje sobom nosi.

Onomad je nasrnuo na novinarku Danasa, Snežanu Čongradin, uz pretnje i uvrede. Da je na vlasti, a jeste, dao bi joj dvadeset godina robije. Gazio bi nju i mnoge koji mu nisu pri srcu, džipom na koji je stavio gusenice.

Malo je ljudi stalo u njenu zaštitu. Brani se uglavnom sama, i to čini dobro i nadmoćno.

Ali zanimljiva je sekvenca, koja proizlazi iz Šešeljeve, pa tako i radikalske i naprednjačke čudovišne estetike.

Uz sve ostalo, VŠ je predočio svom delu elite i plebsa, da je Snežana „ružna kao mungos“. Dakle, sve njene akcije protiv srpstva, po tvrdnji zločinca, dolaze od ružnoće.

Nisam imao čast da lično sretnem Snežanu. Ali Draža je uradio pravu stvar. Uz tekst koleginice Čongradin, videli smo sliku mlade, lepe žene, ne samo zbog toga potpuno sigurne u sebe.

Ta okolnost, koja je navela autora ovog teksta da se, izvan svake mizoginije ili seksizma, u ovom tekstu ovlašno bavi licima bar dve ženske osobe, pokazuje ne samo estetska merila, nego i nastranu samoljubivost radikalske klike.

Tvrdnjom da je Snežana ružna, vojvoda nam poručuje da nema mesta sumnji u njegovu apolonsku lepotu. I da je, kao takav spreman da se obnaži pred nekim režimskim kiparom, kao antičko-arijevski model radikalskog savršenstva.

Gde bi to veliko delo stajalo, zaista ne znam. Vesić će znati. Ali, potpuno zaslužujemo takav božanski spomenik.

U toj kampanji vojvodi je svim poganim leksičkim snagama pomagala Vjerica Radeta, ozbiljni kandidat za Afroditu Šešeljevog estetskog sveta, boginju mudrosti, lepote i požude.

Sva ta opasna zagađenja odvijaju se u naprednjačkoj skupštinskoj menažeriji potpuno neometano, uz upadljivo odobravajuće ćutanje poglavnika i svih doglavnika.

Za njih Šešelj nije kreatura koje se valja stideti pred svetom, nego poštovani osnivač dinastije. On je patrijarh naprednjaštva, čija je ovulacija i evolucija počela u njegovom gujinom gnezdu. On je živi spomenik zla, počasna figura vodećeg čudovišta u izlogu režima. Ali on nije epizodista, niti je to ikada bio. On je njihova reptilska zvezda vodilja.

Njegovo najmlađe jaje ne vlada sobom, ali vlada zemljom.

Zato Šešelj nije klovn, niti eksces. Niti slučajnost.

On nije sluga režima. On je režim.

Peščanik.net, 19.07.2019.

Most Radija Slobodna Evropa: Migrantska drama

Kakav je odnos prema migrantima i izbjeglicama u Bosni i Hercegovini i Srbiji? Sa novinarom Omerom Karabegom razgovaraju Nidžara Ahmetašević, novinarka i volonterka iz Sarajeva koja pomaže izbeglicama i Radoš Đurović, direktor beogradskog Centra za pomoć tražiocima azila.

NIDŽARA AHMETAŠEVIĆ: Vlast u Federaciji nije uradila ništa da pomogne migrantima i izbjeglicama. Kantonalne vlasti u Tuzli i Sarajevu ignorišu te ljude. U ovom trenutku u Sarajevu nekoliko stotina ljudi spava po parkovima, na ulicama i u napuštenim zgradama. U Bihaću tim je ljudima ograničena sloboda kretanja, tuku ih na isti način kako to radi hrvatska policija.

RADOŠ ĐUROVIĆ: U tranzitnom centru u Adaševcima nema uslova za normalan život. Nema ni vode za piće. To mesto je izolovano, daleko od gradske sredine i ljudi tamo zaista teško žive. Posebno je ozloglašen kamp u Obrenovcu, gde se najčešće smeštaju muškarci-samci i maloletnici bez roditelja. Mnogi od njih nemaju ni svoj krevet. Migranti i izbeglice se žale na užasne uslove u kojima žive, na nasilje koje tamo vlada, a često i na ponašanje službenika Komesarijata za izbeglice.

AHMETAŠEVIĆ: U kampu Sedra u Cazinu, koji je napravljen u jednom hotelu koji je bio pred rušenjem, nema tekuće vode. Sobe su pune vlage, ljudi nemaju šta da rade, žive kraj puta. Slično je i u kampu Bira u predgrađu Bihaća. Kamp Miral u Velikoj Kladuši je mjesto horora gdje niko ne želi da bude. Prema migrantima se nasilnički ponaša i privatno obezbeđenje koje plaća Međunarodna organizacija za migracije i to u prisustvu službenika te organizacije. Najgori je novi kamp Vučjak koji je napravio grad Bihać.

ĐUROVIĆ: Deca i maloletnici bez pratnje roditelja su definitivno najugroženiji kod nas. Mnogo ih je na ulicama Beograda. Smeštaju ih u ozloglašeni kamp u Obrenovcu i u Centar za azilante u Krnjači gde su izloženi nasilju, krijumčarima i trgovcima ljudima koji haraju po tim kampovima. Jedan maloletnik je ubijen ispred kampa pošto su ga krijumčari tražili po kampu.

AHMETAŠEVIĆ: Svakodnevno sam u kontaktu sa ljudima koje izbacuju iz Hrvatske sa slomljenim rukama, nogama, zubima, sa teškim povredama. Srećemo se sa djecom koja su to gledala i doživjela teške traume. Nedavno sam pričala sa porodicom iz Avganistana koju su pretukli pred očima dvije djevojčice. A onda su jednoj od njih, dok je plakala, pale naočale, pa je policajac prišao i zgazio ih. Ne znam da li bi i to predsjednica nazvala samopovrjeđivanjem.

ĐUROVIĆ: Sva je prilika da će mnogi od migranata i izbeglica završiti na ovom prostoru. Međutim, pošto ih sistem ne i prihvata, postoji bojazan da će oni biti ugroženi poput Roma i drugih manjina. Bojim se da ih takva sudbina ovde čeka. Apsurdno je odbacivati te ljude, jer su
oni zahvalni za svaki hleb, za svaku pruženu ruku. I oni bi u budućnosti itekako mogli da doprinesu našim društvima.

AHMETAŠEVIĆ: Bosanci i Hercegovci masovo odlaze iz svoje zemlje. Dešavaju se apsurdne situacije da nas migranti iz Alžira i Maroka pitaju zašto ovdje ostajemo, zašto ne krenemo zajedno s njima. Bojim se da je Bosna i Hercegovina već postala limbo u kome smo svi zajedno zarobljeni - i oni i mi.

(Radio Slobodna Evropa)

Viktor Ivančić: Police blues (Bilježnica Robija K.)

Mi ekipa na Bačama mažnjavamo stvari od strenđera. Strenđeri dolaze na Bače za okupat se. Strenđeri stave boršu sa stvarima i šugamane na plaži na pjesku. Onda oni sa šugamanom pokriju boršu ka da im ne vidi se. Onda se oni skinu u mudantine i kostime i piče u more.

Moj drug Dino piči u more za strenđerima. Onaj Kane Šteta ostane u plićaku malo se šljapkat. Ja ka slučajno sidnem na plažu na pjesak do šugamana i borše od strenđera. Dino ima zadatak da maše iz mora Kani Šteti ako se strenđeri vraćaju sa kupanjca na obalu. Kane Šteta ima zadatak da maše meni ako mu Dino maše. Ja imam zadatak da maknem šugaman sa borše i otvorim je.

U borši su bile same bezvezne đinđe i minđe. Đinđe i minđe su četke za kosu i kreme za sunčanje i slične đinđe i minđe. Samo onda sam ja u borši od strenđera vidijo roza smartfon. Ja sam u roku munja utira ruku u boršu i ćopijo sam ga. Onda sam ja iša da ću se dignit i opalit bris. Samo onda je neko iza mene rekao: ‘I? Šta ćemo sad?’ To je bijo onaj barba Evelin iz pandurije.

Barba Evelin je sidijo na pjesku iza mene i keserijo se. Ja sam promucao: ‘Ne razumin pitanje…’ Barba Evelin je rekao: ‘Šta ti radi ti roza smartfon u ruci? Jel sad razumiš pitanje?’ Ja sam porumenkijo po faci i rekao sam: ‘Iša san vidit jel me ko zva!’ Barba Evelin je rekao: ‘Aaaa, tačno kužim šta ti je sad u glavi! Sad dumaš ovako – barba Evelin je glupi pandur, a glupi pandur će mislit da je normalno da te neko zove na tuđi telefon! Jel tako?’ Ja sam snuždijo facu prema pjesku i rekao sam: ‘Nije…’ Barba Evelin je pitao: ‘I šta ćemo sad?’

Ja sam dubinski uzdahnijo sa tugicom i rekao sam: ‘A ništa! Saš me odvest u stanicu i zvat mi mamu i tatu! Tako ću bit izložen i murijskom zlostavljanju i roditeljskoj brutalnosti!’ Barba Evelin je rekao: ‘Ja da te vodin u stanicu? Nema šanse, čoviče!’ Meni je tu uletijo u glavi živi ršum i iznered. Barba Evelin je rekao: ‘Nisan lud da hapsin budućeg ministra! Šta ti misliš, jebate, da san ja pa s kruške?’

Ja sam piljio u barba Evelina sa tupilom od nekuženja. Barba Evelin je mene značajski pogledao i rekao je: ‘Ne bi ja tija bit taj koji te koči u razvoju karijere! Razumiš, miki? Pa da sutra rečeš: E jebente živote, ja bi bija posta ministar, a možda i premijer, da me barba Evelin nije uvatija u lupeštini čim san počeja krast! A sad san obični pošteni jadnik! Tipična hrvacka guba! Mogu poć il u Irsku il u kurac! A barba Evelin, koji je u korjenu sasika moje talente, nek ide u tri pizde strinine! Pa jel meni triba da me ti cili život proklinješ?’

Ja sam promrmorijo: ‘A ne triba…’ Barba Evelin je rekao: ‘Bome da ne triba! U zadnje doba se često sitin onog momka sa frčkavon kosom…’ Ja sam pitao: ‘Kojeg momka?’ Barba Evelin je rekao: ‘Bija je prije pusto vrimena jedan momak šta je maznija mercedesa nekom guzonji! Ja ga uvatin, jebiga, dečko je odleža šest miseci zatvora! I posli kad je izaša, vidimo se mi na ulici, dođe on do mene i kaže: Eto, da me nisi uvatija dok san mažnjava mercedesa i zakočija me u razvoju, bija bi dogura do potpresjednika vlade! A sad ti je potpresjednik vlade tip koji je kra škode! Pa jel to nije za bogu plakat? Ja mučin, šta ću, neman šta reć, a momak vrti glavon i kaže: Ova zemlja ne može nego nizbrdo!’

Barba Evelin je zapalijo španjulet i uzdahnijo je. Ja sam piljio u njega i šutijo sam. Barba Evelin je rekao: ‘Jel kužiš ti, Robi, u kakvu smo kašetu brokava upali mi iz pandurije? Zamisli da mi vatamo sve koji kradu odma u mladosti? Pa sutra se ne bi moglo nać lupeže koji bi vodili ovu zemlju! A nikad je nije vodija niko osim lupeža, jel tako? Ko san ja, molinte lipo, da na ti način iden krojit kadrovsku politiku hrvacke vlasti? I da svaki put kad hapsin mlade kriminalce nanosin udarce budućem režimu! Jesan li ja onda policija ili opozicija?’

Ja sam gledao u barba Evelina sa teškom zbunjozom. Onda sam ja slegnijo sa ramenima i rekao sam: ‘Neam blage…’ Barba Evelin je potegnijo žešći dim iz španjuleta i rekao je: ‘Vidiš, Robi, ja san uša u panduriju zato da čuvan, a ne da rušin poredak! A ako je vlast lupeška, ako u vladi sidi lopina do lopine, ne mogu čuvat poredak tako da vatan one koji kradu! To ne bi bilo logično, jebemu mater, tako bi rušija poredak! Drugin ričima, mogu bit pravi murac jedino ako ne radin svoj posal! Jel bereš tu bazu, miki? Ja jesan samo ako nisan! Pandurija u Hrvackoj postoji zato da je nema!’

Ja sam rekao: ‘Ne kužim, barba Eveline, šta onda vi radite na Bačama?’ Barba Evelin je rekao: ‘A šta radin… Sad san ti ja samo promatrač! Hadezeov skaut za mlade talente!’ Onda je on nagnijo se prema meni i šapnijo je: ‘Kako ne bereš, klipsone, da van je hadeze namistija boršu na plažu! Onda sinjaju priko skauta ko će izvest lupeštinu, da ga mogu primit u stranku ka perspektivni kadar i pripremat za odgovorne dužnosti!’ Ja sam šapnijo: ‘Nemoj me jebat? Znači ovo je hadezeov smartfon?’ Barba Evelin je mignijo i šapnijo je: ‘Ovkors! Strenđeri su samo paravan!’

Ja sam zinijo od ošamuta. Onda sam pitao: ‘Pa šta da ja sad radin?’ Barba Evelin je rekao: ‘Ne mogu se ja u to mišat! Sad si na životnoj prekretnici, miki! Koliko ja beren, imaš dvi mogućnosti! Iliš vratit ti smartfon u boršu i srozat se na poštenog građanina koji će sutra bit gladan, gubav i ogorčen! Iliš lipo maznit smartfon i postat istaknuti hadezeovac, sa ozbiljnin šansama da doguraš do ministra, a možda i do premijera!’ Tu sam ja skupijo usta i bacijo sam teže dumanje. Barba Evelin je pitao: ‘Onda, miki? Štaš napravit?’

Ja sam još malo dumao i rekao sam: ‘Pitaću dida!’ Barba Evelin je rekao: ‘To ti je pametna odluka! Kad god ne znaš štaš činit, pitaj onog ko će bit kriv ako faliješ!’ Onda sam ja na smartfonu utipkao didin broj. Kad je dida javio se ja sam njemu ispričao sve šta je bilo. Plus sam mu rekao da barba Evelin kaže da imam dvi mogućnosti. Onda je dida meni odvalijo spiku. Kad je on završijo ja sam njemu rekao: ‘Dobro, dida!’

Barba Evelin je pitao: ‘I? Šta kaže mudra starina?’ Ja sam rekao: ‘Kaže da ima i treća mogućnost!’ Barba Evelin je pitao: ‘A koja?’ Ja sam rekao: ‘Ova!’ Onda sam ja dignijo se iz pjeska i svom forcom sam zafrljacnijo smartfon u more. On je letijo priko Kanine glave i bućnijo je u vodu. Barba Evelin je zinijo: ‘Šta si to napravija, glupsone?’ Ja sam rekao: ‘Razjeba san hadezeu smartfon!’ Barba Evelin je pitao: ‘Ali zašto, jebate?’ Ja sam rekao: ‘Zato šta je hadeze mom didi razjeba Jugoslaviju!’

Robi K. (IIIa)

Angel T.: Susreti u Banjaluci ' Olimpijski šampioni

Dragi moji,

stvarno sam imao mnogo lijepih susreta sa meni dragim ljudima,mojim prijateljima,sa kojima prije mog odlaska u USA (prije skoro 25 god.) imao divne  susrete,divna druzenja u nasoj B.Luci...Da, poceo bih od nasih nosioca zlatnih medalja za Olimpiskih igara,oni su bili i ostali vjecni ponos naseg grada,nase zemlje,nase Juge...

1.Abaz Arslanagic,po mnogim vrhunskim svjetskim rukometnim strucnjacima najbolji rukometni golman svih vremena,koji je uneo nesto novo u rukometu,nesto sto su mnogi poslije kopirali,tzv. "lepezu"...U nas grad je donio zlatnu Olimpijsku medalju u rukometu iz Minhena 1972,zajedno sa Karalicem,Popovicem,Selecom...Sa "Borcem"je 1976 god. osvojio Kup sampiona Evrope,sto je prakticno znacilo da je nas "Borac" bio najbolji tim svijeta...Sa Akom smo se ovog ljeta skoro svakodnevno druzili,najcesce u basti ispred "Palasa"...

2.Milorad Karalic,nosioc zlatne Olimpijske u rukometu iz Minhena 1972,kapiten RK"Borca" kada su 1976. osvojili Kup sampiona Evrope.Slikali smo se na njegovim teniskim terenima,terenima koji su dobili ime po njegovom broju rukometnog dresa "K-4"...

3.Anton Josipovic, nosioc zlatne Olimpijske medalje u boksu u Los Andjelesu 1984. Svake godine se srecem s njim,bacimo pricu na nekadasnje lijepe dane,na vrijeme kada je nasa BL bila jedan od najznacajnih sportskih gradova u Jugoslaviji,a ove godine s nama je bio poznati BL novinar,nas prijatelj Slobodan Pesevic...

Pozdrav Vasim porodicama,Pozdrav Vama.Vas Angel