Zapazicete vjerovatno ono sto sam i ja zapazio, da je jedina razlika u odrastanju u Somboru i Banjaluci tih godina bilo korzo. Ono je u Banjaluci bilo srednjeg, a u Somboru muskog roda.
*******************
Kada je brat pošao u drugi osnovne, mama je odlučila
da je vreme da počne sam da čisti svoje cipele, a brat je odlučio da neće, ako
i Seka sama ne počne da čisti svoje cipele. I tako sam ja već u petoj godini
postala čistač.
U četvrtoj godini išla sam sa bratom u podrum da ga
branim od polumraka, dok ne uzme ono po šta ga je mama poslala, iako je bilo
dovoljno samo upaliti svetlo.
U četvrtoj godini, stalnim zapitkivanjem, naučila sam
da čitam latinicu, jer živeli smo u Osijeku; u petoj ćirilicu, jer doselili
smo u Sombor; u petoj sam, sigurna u sebe, sama naučila da vozim bicikl, odmah
veliki; u petoj sam, bili smo u gostima u Vukovaru, sigurna u tatinu ruku i
talase Vuke, preplivala; u šestoj, mama je odlučila da postanem član Pionirske
biblioteke, a bibliotekarke su odlučile i naterale me da naglas čitam i
latinicu i ćirilicu - jer demonstrativno sam odbila da uzmem slikovnicu.
U sedmoj, počela sam da treniram gimnastiku, mama je
odlučila da je krajnje vreme da prestanem da se svojevoljno kotrljam po svim
mogućim travama, pentram po drveću i preskačem sve moguće prepreke.
Kada sam dovoljno prerasla visinu šporeta, mama je
zaključila da mogu polako da učim i da kuvam.
Vrlo brzo počela sam i da joj pomažem u šivanju,
naučila da iskrojeni materijal ufircam za probu, isprobani da produžavam,
skraćujem, porubljujem raznim bodovima, na način koji to materijal zahteva,
naučila sam da šavove izrađujem da se ne čijaju, da pravim rupice, prišivam
dugmad, drikere, prevrćem kragne, ali kako se kroji - nisam. Mama je krojila
direktno na materijalu, krojačkim santimetrom, kredom i makazama.
Vrlo brzo počela sam, ručno, sama da perem i peglam -
samo svoj veš.
Spremanje moje sobe bilo je odavno - samo moje.
I, u petnaestoj godini, kada su treneri videli da
izrastam u normalno visoku devojku, sa svim oblinama, gimnastiku sam i pored
dobrih rezultata, s tugom morala napustiti.
I, sve znam da kuvam, dobro kuvam, ali kuvanje nikada
nisam zavolela. Peglanje jesam.
I, sve znam da sašijem i ručno i singericom ali da
krojim - nisam poželela.
I, plivam ko riba, čitam nesvesna da li je napisano
latinicom ili ćirilicom, vozim bicikl, ne bojim se mraka, ne bojim se spremanja
kuće...
A cipele - uvek blistaju.
***
Korzo se u Somboru nalazio na polovini Glavne ulice,
na širokoj stazi s leve strane, dugačkoj 600 koraka.
Na korzo se stizalo najkasnije u sedam sati uveče,
kada su svi dućani već bili zatvoreni. Desnom stranom Glavne žurno su
prolazili prolaznici, sredinom Glavne auta i biciklisti, a na korzou se -
šetalo.
I disalo punim plućima ispod blagorodnih krošnji
bođoša i platana
Na korzo sam prvi put koraknula u toku letnjeg
raspusta posle završenog osmog razreda. Iako su telo i mozak još uvek u
raskoraku, iako treperiš od nekog čudnog, neprepoznatljivog iščekivanja - baš
taj raspust, baš to vreme, bilo je za skoro sve Somborce stečeno pravo. Jedno
od prvih što ti po svim pravilima odrastanja pripada. Kao i obaveza da si kod
kuće najkasnije u devet.
Šetnja bi uvek počinjala desnom stranom te leve
staze.
Ana, Olgica, Vera i ja, drugarice iz istog kraja
lagano smo se pridruživale koloni šetača koja je bila ispred nas, razdragano
čavrljale - i najmanje jedna drugu gledale. Pogled je bio usmeren na levu
stranu, kojom je, u susret nama nogu pred nogu koračala druga kolona svojom
desnom stranom I njihov pogled je bio usmeren na levu stranu. Na nas.
I svi, kada stignemo do tog šeststotog koraka
napravimo polukrug, pa koraknemo drugom stranom staze nazad. I opet smo na
desnoj strani staze i opet gledamo levo.
Između svih u koloni je pristojan razmak i vrlo brzo
dve kolone postaju živa elipsa obima hiljadu dvesto koraka.
Oči koje tražiš nekako uvek sretneš na sredini elipse,
u mimohodu ih upijaš, pa opet i opet, do osam sati, kada ujednačeno pulsiranje
korza polako prestaje, elipsa se sve više proređuje, a šetači odlaze dogovorenim
putevima. U bioskop, u poslastičarnicu, u park, u kafanu, na igranku, a nas
četiri, oko pola devet - kući.
Sa očima u našim očima. I nadom da ćemo ih sutra
ponovo sresti.
******
Moja prva igranka bila je po završetku osmog razreda,
u prostorijama somborske osnovne škole "21.
oktobar". Po podne, uz sendviče, sokove, gramofon i budne oči nastavnika
a sva lica su zračila. Proslavljali smo što više nismo osnovci. Proslava je
bila - proslava. Nije se zvala ni "velika" ni "mala
matura", ni "banket". I uopšte se ne sećam muzike, da li sam i
sa kim plesala, a sigurno jesam, ne sećam se ni svečane haljine. Jedino
pamtim da sam prvi put u životu obula cipele sa štiklama i na sveopšte čuđenje
odraslih - hodala u njima kao da mi oduvek pripadaju.
Bez budnih očiju odraslih jedne subote zavrtela sam se
prvi put u velikoj sali Trećeg rejona, uz muziku i glasove somborskih
"Tajfuna", posle završenog prvog razreda srednje škole - i stečenog
prava da kući dođem u jedanaest sati. Noću.
Sa moje prve, prave igranke.
Bilo je to vreme kada su momci postepeno imali sve
dužu kosu, devojke sve kraće suknje, vreme kada su se pojavili
"Bitlsi", kada se nije "đuskalo", već "šizilo", a
uz laganu zabavnu muziku, ako želiš, plesao "stiskavac"; vreme kada
nije bilo kafića diskaća - i straha kako ćemo Ana Olgica Vera i ja same doći i
same otići sa igranke. Peške, jer svuda se išlo peške.
Tog leta, jedna subota
pretvorila se u svaku subotu. I dobro pamtim kako sam "šizila" i sa
kim sam plesala. Uz prigušena svetla bez stiskanja.
ZDENKA
FEĐVER
(‘Vreme’)
.JPG)
