Most Radija Slobodna Evropa: SRBI I RUSI

Na temu ‘Koliko je jako prorusko raspoloženje u Srbiji’, novinar Omer Karabeg razgovara sa Srđanom Bogosavljevićem iz IPSOS-a, agencije za istraživanje tržišta i javnog mnijenja, i Đorđem Vukovićem iz CESID-a, Centra za slobodne izbore i demokratiju.

SRĐAN BOGOSAVLJEVIĆ: Mi već 16 godina radimo svakog meseca bar jedno istraživanje. Između ostalog postavljamo i pitanje o odnosu građana prema drugim zemljama. Rusija je uvek na prvom mestu.

ĐORĐE VUKOVIĆ: Sve relevantne agencije dobijaju vrlo slične podatke kada je u pitanju odnos prema Rusiji kao zemlji sa kojom se ljudi u Srbiji poistovećuju. Ja bih to nazvao pozitivnom predrasudom. Naime, mi smo u nizu istraživanja postavljali pitanje - koja zemlja najviše pomaže Srbiji. Dugi niz godina smo dobijali odgovor da je to Rusija, iako to nije ni blizu stvarnom stanju. Kada u istraživanjima postavimo pitanje - koju zemlju najviše volite, najveći deo navede Rusiju. Ali kada postavimo pitanje - na koju zemlju bi Srbija trebalo da se ugleda kada su u pitanju razvoj i koncept unutrašnjeg uređenja, onda tu prednjače skandinavske zemlje, Zapadna Evropa i Sjedinjene Američke Države, a Rusija bude negde pri kraju.

KARABEG: U Srbiji ima političara, pa i onih na najvišem nivou - recimo, predsednik Nikolić - koji ne kriju izrazitu naklonost i divljenje prema Rusiji.

BOGOSAVLJEVIĆ: To je tačno, ali je takođe tačno da je uticaj predsednika Srbije, gospodina Nikolića, dramatično pao i da on više ne spada u političare od ogromnog poverenja i samim tim ni od ogromnog uticaja. U ovom trenutku mnogo je važnije šta govori premijer Vučić.

VUKOVIĆ: U Srbiji postoje jake vanparlamentarne stranke i civilne organizacije koje rade na propagiranju ruske države i crkve - i svih elemenata koji uz to idu. Pritisak koji dolazi od vanparlamentarnih stranaka - kao što su Demokratska stranka Srbije, pa i ‘Dveri’, kao i od nekih drugih organizacija koje pripadaju civilnom sektoru - izuzetno je snažan i jako uticajan.

KARABEG: Putinova popularnost je tolika da bi on, po nekim mišljenjima, na izborima pobedio svakog domaćeg kandidata.

BOGOSAVLJEVIĆ: Verovatno bi. Možda bi ovde imao problem sa Vučićem, ali već u Republici Srpskoj ne bi imao taj problem. Kad pitate ljude u trolejbusu koji su to veliki državnici i veliki predsedenici, setiće se Putina i Obame i onih koji više nisu među živima - de Gola i tako dalje. Interes za spoljnopolitičke teme nije u Srbiji veliki.

VUKOVIĆ: U zapadnim zemljama postoje razvijeni partijski sistemi koji iznedre političare i oni su zato promenjiva kategorija. Tamo su stranke konstanta, a lideri su promenjiva kategorija. U Rusiji je to potpuno drugačije. Sve drugo je promenjiva kategorija osim Putina, a mnogi ljudi u Srbiji, koji su konzervativnih i autoritarnih nazora, vole da vide tu konstantu.

BOGOSAVLJEVIĆ: Prihvatanje Putina kao najboljeg i najuspešnijeg lidera na svetu i kao nekog našeg zaštitnika je rezulat činjenice da je autoritarni model u Srbiji tracionalno duboko usađen, mada mnogi ne žele da to priznaju.

VUKOVIĆ: Naš čovek ima negativnu percepciju Evropske unije, on će vam reći sve najgore o toj zajednici, ali na pitanje da li bi želeo da Srbija uđe u Evropsku uniju on odgovara - da. Jer, najveći broj ljudi u Srbiji gleda na Evropsku uniju kao na nekakvu svetlu budućnost, kao na zajednicu koja ljudima obezbeđuje solidan socijalni i ekonomski status i gde se poštuju pravila koja omogućavaju da se smanje korupcija i kriminal koji su rak rana društva u Srbiji.

BOGOSAVLJEVIĆ: Procenat podrške se smanjivao onda kada se govorilo da je priznanje Kosova uslov za ulazak u Evropsku uniju ili kada su, recimo, Haradinaj i Gotovina bili pušteni iz zatvora, ali i tada je uvek bilo više onih koji su bili za Evropsku uniju nego onih koji su protiv.

VUKOVIĆ: Ljudi imaju pozitivne predrasude prema Rusij i vole je, ali racionalno im je jasno u kom pravcu Srbija treba da ide.

BOGOSAVLJEVIĆ: Tačno je to tako. Dakle - volim Rusiju, ali ako treba da biram između Moskve i Berlina, izabraću Berlin, ako treba da biram između studija u Americi i Rusiji, izabraću Ameriku, ako treba da odlučim da li ću dete da šaljem u Austriju ili Rusiju, poslaću ga u Austriju. Postavljali smo takva pitanja i uvek smo dobijali odgovore koji su pokazivali jasnu racionalnost.

(Radio Slobodna Evropa)

Dragoslav Dedović: Etno-trans i fudbalski džez (1. dio)

Već više od dve decenije živim u zemlji čiji stanovnici većinski veruju da igraju najbolji fudbal na svetu. 2014. uspelo im je da to četvrti put u istoriji dokažu, osvojivši u Brazilu titulu svetskog prvaka, pa će ta tvrdnja ostati zvanično utemeljena, bar do narednog velikog prvenstva.

Fudbal, tačnije rečeno, plemensko okupljanje na stadionu kao u hramu i obožavanje igrača kao totema ima svoju igralačku, ludičku ali i svoju političku dimenziju.

U ludičkom smislu fudbal je nadmetanje u veštini baratanja loptastim predmetom od kože uz pridržavanje određenog seta pravila. U tom nadmetanju nema obostrane dobiti: Na kraju je neko poražen, a neko pobednik, neko je dole a neko gore. Međutim, oko fudbala kao masovnog sportskog, društvenog i medijskog fenomena razvili su se i masovni rituali.

Bez obzira na to da li se radi o susretima seoske lige ili reprezentacija, na stadion se odlazi da bi se horski pevalo, aplaudiralo, kolektivno negodovalo, psovalo i klicalo.

Ili, kako to jedared ispisaše Zvezdini navijači po jednom zidu kod pijace na Senjaku (pozajmivši ime jedne muzičke kuće iz Holandije): In trance we trust. U ludačku komponentu fudbala spada i njegova estetska fascinantnost.

Lopta iz slobodnog udarca precizno zakucana u rašlje može izazvati čak i divljenje protivnika. Slalom jednog protiv petorice izaziva ushićenje: ritam driblinga, veština uzastopnih varki, prostorna inteligencija, sve to dovodi fudbal u blizinu umetničkog plesa.

Recimo, kombinatorika koja je proslavila Barselonu pa Španiju - tika-taka - ili na srpskom ‘sitan vez’ jeste estetski čin.

Estetski magnetizam zrači isto tako iz skladnog navijanja desetine hiljada ljudi. Neki nastupi navijača lepi su svojom usklađenošću i monumentalnošću na isti način na koji je lep strojev korak.

Dakle, bogosluženja religije zvane fudbal mogu biti razigrana i lepa.

Ali to ne može sakriti i ružnu stranu priče.

Naša nadmoć i njihova nemoć, ta vrsta zluradog trijumfalizma ne samo u odnosu pobednika i pobeđenog već i u odnosu nacije pobednika i nacije gubitnika, jeste suština motivacije za praćenje utakmice. Naš trans je onda trans nadmoćnih. Naše slavlje je neka vrsta podrugivanja poraženom, ples oko leša protivnika.

Zato me nije iznenadio sličan ples šestorice nacionalnih heroja nemačkog fudbala koji su pred stotinama hiljada fanova na slavlju u Berlinu zapevali pesmu koja ponižava Gaučose i slavi Nemce. Stotine hiljada grla je prihvatilo tu pesmu.

Da li je kritika koja je potom usledila u delu nemačkih medija preterana?

I jeste - i nije.

Taj trijumfalni ples je bio tek metaforičko držanje skalpa protivnika na uvid plemenu.

Igra jedanaestorice naših Izabranih protiv jedanaestorice njihovih Izabranih jeste uvek i simbolički substitut za rat jednog milionskog kolektiva protiv drugog.

Džordž Orvel je to odavno lapidarno izrazio, rekavši da je fudbal war without the shooting. Na stranu što je zabeležen i Fudbalski rat između Hondurasa i Salvadora krajem šezdesetih prošlog veka - njegovi uzroci uprkos raširenom verovanju ipak nisu bili fudbalski.

U fudbalu postoji nešto ratničko. Samo, kad se to izgovori, kao što je jednom učinio Ćiro Blažević, svi se ljute.

Ipak bi svet da zadrži razliku između pravog i teatralizovanog nasilja.

Razliku između stvarnog i simboličkog nasilja neće da priznaju samo huligani. Fudbalski fanovi inače mogu da likuju nad drugima, da ih mrze i ismevaju, da ih doživljavaju kao protivnike ali - u dozvoljenim granicama fer pleja. Problem je samo kada se te granice pomere.

(Priče iz rasejanja)

( nastavice se...) 

************

Dragoslav Dedović  rođen je u Zemunu 1963, odrastao i studirao je Bosni i Hercegovini. Objavio je niz pjesničkih knjiga, eseja i prevoda s njemačkog. Nagrađivan je u Srbiji, BiH i Njemačkoj, prevođen na nekoliko jezika. Živi u Kelnu.

Adnana Karahasanović Zeljković: Čaj

Ljetna kiša

         i lipe u cvatu.

         Cijeli grad je

         šolja toplog,

         mirisnog čaja.

********************************

Nakon dugo vremena neko  ko se do sada nije javljao na ovaj blog  je osjetio potrebu da svoje osjecaje pretoceno u pjesmu posalje u Parkic. 

Dobro dosla Adnana. Pjesama je lijepa. 

Ponovo sam mirisao lipu u mjesecu lipnju u nasem gradu. 

Hvala ti i javi se opet. 

Svetislav Basara: Kasapski um

Cinik bi rekao: kakvi putevi takav pravopis. I ne bi mnogo pogrešio
Doguzeljasmo do vikenda, hajde da malo danemo dušom od subkarukaturalne politike i da se pozabavimo stvarima „od kojih se ne živi" ali koje i te kako umeju da zagorčaju život. Uzmimo primer pravopisa. Kao i sve ostale stvari koje nastoje da unesu nešto reda u okolni haos - zakoni, na primer - pravopisi su puni rupa, a rupama naročito obiluje Pravopis srpskog jezika. Cinik bi rekao: kakvi putevi takav pravopis. I ne bi mnogo pogrešio. Nije stanje puteva baš toliko nepovezano sa stanjem pravopisa.
Pravopis srpskog jezika ipak ima više dodirnih tačaka sa srpskim ustavima. Opštepoznato je da nas, Srbe, ustavno mesto ne drži, sledstveno čemu smo tokom novije istorije promenili iha-ha „najviših pravnih akata", da bi naša konstitucionalna neuračunljivost kulminirala na prevaru i lopovluk izglasanim najnovijim ustavom, u kome su vlažni, državotvorni snovi - pritom polupismeni - postali ustavna kategorija. Gorepomenuti cinik bi rekao: Ako vam je već ustav donet na lopovluk, zašto se onda čudite što se ni ustavotvorci i njihovi saslužitelji ne ustručavaju od lopovluka, iliti eufemistički - korupcije.
Mnoštvo, međutim, naših ustava ne može ni prismrdeti mnoštvu naših pravopisa. Bog sami zna koliko ih je bilo i da li nam skorih dana preti neki novi. Odmah da vam kažem: Kao čovek koji si laska da srazmerno dobro zna srpski jezik, ja na srpske pravopise ne dajem ni pet sitnih para, poglavito zbog toga što ih prave takozvani lingvisti, ljudi koji, fakat, dobro znaju gramatiku, ali o jeziku uglavnom nemaju pojma. I - šta radim? Pišem li onako kako mi se ćeifne, kao što se pisalo u predvukovska vremena? Pa i ne baš. Nije sve loše u našim pravopisima, samo ih se ne treba držati kao pijan plota.
Ali ne misle svi kao ja. Daleko od toga! Kad su ono umesto kolumni na ovom mestu išli odlomci mog novog romana - jedan je nedremani komentator, od sorte lovaca na greške, uočio da sam na jednom mestu napisao„kasabski zloduh" (ili tako nešto), umesto da sam sledio jezikopravilo i napisao -„kasapski zloduh" Pravilo saglasno kome „b" ispred suglasnika prelazi u„p"vrlo je polezno i dušekorisno, ali ja držim - i ne hajem šta o tome misle lingvisti i komentatori - da se ono ne bi smelo nekritički primenjivati na reči nesrpskog i neslovenskog porekla. Posledično - ne pišem „supkultura" jer - sledeći Vukovo uputstvo - tako i ne govorim, ali „supstancu" pišem „supstanca" jer je tako i izgovaram. Da bi se, dakle, čovek petljao u jezičke stvari, osim dobre volje i bubanja, morao bi imati i malo sluha, a ni povremeno uključivanje mozga nije naodmet. Jer ako uključiš mozak, odmah ti pukne pred očima da je „kasabski zloduh" jedna stvar, a „kasapski zloduh" sasvim druga, iako se, u stvari, svode na isto.
Svetislav Basara
(Danas)

Aldo frizer

Vec godinama frizer mi je Italijan Aldo. Vec godinama pokusavam ga nagovoriti da malo promijeni sablon frizure koji pravi. Svaki put , nakon sto mu objasnim kakvu promjenu zelim, Aldo klimne glavom u obavezan:"OK!"
I zaista nakon desetak minuta Aldo napravi otprilike frizuru koju sam trazio. Nije to nesto mnogo razlicito od njegovog sablona, ali eto ja bih da malo promijenim onu istu facu koju mi je vec postalo dosadno gledati u ogledalu ...
A onda, nakon tih prvih desetak minuta, dolazi faza precisnog dotjerivanja - otprilike desetak minuta. I u toj fazi dorade moj Aldo svaki put vrati frizuru na onaj svoj sablon.
Vidjeci da nista ne vrijedi - prestao sam nadati se i traziti promjenu frizure.
Nedavno, opametim se i odnesem Aldi na jednoj stranici bezbroj slicica sa frizurom koju bih zelio, isprintanih sa Interneta, i kazem Aldi:
" Odaberi jednu od ovih slicica i napravi da bar licim na nju."
Aldo letimicno pogleda papir i kao iz topa:
" Znas sta, ja jesam frizer, ali nisam madjionicar!"
Naravno, Aldo je vec imao slicna iskustva i spreman odgovor koji je uljepsao dan prisutnima u njegovom salonu.

Zeljo S.: Indijanci iz plemena Apache,Fenix-Arizona...

-U Banjaluci su juce,u organizaciji Americke ambasade u BiH,gostovali Indijanci iz plemena Apacha,clanovi Plesne grupe “Golden Bird”,iz Fenixa,Arizona.

Ken DUNCAN,njegova supruga DORIN,dva sina,snaha i zet…U americkoj bi blioteci u Banjaluci odrzali su umjetnicku radionicu,gdje su brojnim mladim prikazali kako se od kukuruzne komusine,u njihovom plemenu,prave lutke i razne druge igracke.Kenu Duncanu je tom prilikom,Zeljo Saric (koji je 1964.godine,kao Tonto pripadnik Mescaleros Apacha,glumio uz nedavno preminulog Pirrea Bricea-filmskog Winnetoua) poklonio svoju fotografiju sa snimanja i dekorativni indijanski bubanj,kojeg je sam napravio - kao “dokaz” da i van Arizone ima potomaka Apacha !

  Mr.Duncan je bio odusevljen paznjom i Zeljinom pricom,pa ga je zamolio,da isto vece prisustvuje njihovom koncertu,ispred Galerije Savremene umjetnosti,i da ga upozna sa  svojim sinovima i ostalim clanovima trupe.Clike govore dovoljno same za sebe…

-„The Yellow Bird” je grupа profesionаlnih plesаčа pod rukovodstvom Ken Duncana, člаnа San Carlos Apache plemenа, koju čini više od 15 plesаčа iz Arikаri, Hidаtsа i Apаche plemenа koji svojim nаstupom slаve jedinstveni duh аmeričkih Indijаnаcа.

Trаdicionаlnim plesom , pričom i igrom, oni kroz аutentično kulturno iskustvo prenose znаnjа o znаčаju životne sredine, očuvаnju životа u prirodi i rаzličitosti kulturа.

U svojoj dvаdesetpetogodišnjoj kаrijeri The Yellow Bird su putovаli i nаstupаli kаo kulturni аmbаsаdori svoje zemlje nа brojnim festivаlimа u Evropi, Sjevernoj i Južnoj Americi.

2012 godine snimili su spot sа poznаtom pop pjevаčicom Nelly Furtаdo, i pojаvili se nа American Billboard Music Award Show-u.
Gosti su bili i nа populаrnom NBC-ovom večernjem šou sа Jay Len-om kаo i učesnici ceremonije otvаrаnjа ljetnih Olimpijskih igаrа u Londonu 2012. godine.

Ovo je im je prvа posjetа Bosni i Hercegovini, u sklopu koje će nаstupаti jos u Sаrajevu, Tuzli, Brčkom i Bjeljini.

Najljepse Lagane Pjesme EX-YU

Malo doktorskih

Kaže jedan lekar drugom:
- Ovaj pacijent hitno treba da bude operisan!
- Zašto? Šta ima?
- Novce.
******************
Pacijent leži na krevetu, oko njega njegov lekar, advokat, supruga i deca.
Svi čekaju njegov samrtni izdisaj, kad odjednom, pacijent se digne,  pogleda oko sebe i kaže:
"Ubice, lopovi, nezahvalnici, nitkovi".
Vrati se iz sedećeg u ležeći položaj, a onda lekar, sav zbunjen, reče:
"Ja mislim da mu se stanje popravlja".
"Na osnovu čega to zaključujete, doktore?" - pita supruga."Zato što nas je sve prepoznao".
***************
Lekar kaže pacijentu glasom prilično ekspresivnim:
- Sledećih nekoliko meseci ne smete pušiti, piti, izbegavajte žene, nema poseta skupim restoranima i nikakvih putovanja ili godišnjih odmora.
- Dok se ne oporavim, doktore?
- Ne. Nego dok ne otplatite ono što mi dugujete!
**********
Lekari su upravo izvodili operaciju jednog pacijenta, kad je iznenada uleteo drugi lekar u salu, vičući na sav glas:
- Prestanite odmah sa svim! Zaustavite transplantaciju. Iskrslo je neprihvatanje!
- Neprihvatanje? - Možda bubrega, doktore? - pita jedan od lekara.
- NE! Čeka! Ček nema pokriće!
**************
Čovek iščekuje rezultate hirurškog zahvata na supruzi.
Nakon izvesnog vremena lekar izlazi iz operacione sale i kaže da je slučaj bio jako težak i ozbiljan.
Kaže čoveku da će morati da hrani suprugu, jer vise neće moći micati rukama, da će je morati nositi na WC, oblačiti je, kupati itd, jer se ona neće moći pokretati.
Muž na to počne očajnički plakati, a lekar mu kaže:
- Ne plači. Samo sam se šalio, čoveče! Ona je već umrla!
**************

Neka žena je izvršila plastičnu operaciju svega: nosa, vrata, ruku, kože, lica, itd.
Nakon zahvata hirurg je pita:
- Dakle, gospođo, želite li još nešto?
- Da. Želela bih da imam krupnije i izražajnije  oči.
- Ah, nista lakše od toga, draga moja gospođo.

- Sestro, donesite račun, molim lepo.

******************

Hirurg i operisani:
- Doktore, potpuno razumem zašto ste u belom, ali zašto tolika svetlost?
- Sine moj, ja sam Sveti Petar......

Vedrana Rudan: Moj brat dragovoljac

Moj brat je bio dragovoljac. Mi smo Hrvati, mislim moj brat i ja. Tata i mama su nam bili ustaše ali su nažalost umrli. Da nisu sad bi imali ustašku penziju koje u Hrvatskoj nema ali se ipak dijeli. Moj brat dragovoljac bio je na svim prvim crtama bojišnice. Nikad nikome nije rekao koliko je četnika pobio jer heroji o tome ne govore. Kad braniš rodnu grudu ko ti brani da ubijaš? Ubijanje u ratu je borba za demokraciju.

Oslobodio nas je, moj brat. Nažalost, u borbi je izgubio lijevu ruku. Ne, nije istina da je pijan pao iz džipa koji je uzeo od prijatelja. Tada, na početku rata, svi koji su imali džipove morali su ih, da bi nama danas bilo bolje, dati onima koji ih nisu imali. Mome bratu je bio vječni san da sjedne u džip i vozi džip i da svi Hrvati i sve Hrvatice budu svoji na svome. I danas vozi džip. Na njega ima pravo jer je u Domovinskom ratu pao pod džip i još nema onu ruku.

Moj brat je umirovljen zato jer je dao ruku za Hrvatsku. On misli da mu je mirovina mala i da bi svi koji su u ratu za Hrvatsku dali dio svoga tijela morali imati više od onih koji za Hrvatsku u miru daju čitavo svoje tijelo. Jedno je dati dio tijela kad padneš sa džipa a sasvim je drugo kad bez ruke ostaneš u nekoj hrvatskoj njemačkoj tvornici zato jer se vlasniku Nijemcu jebe za zaštitu na radu. Uostalom, moj brat se nije borio protiv Nijemaca, oni su naši prijatelji, on se borio protiv četnika i još se bori protiv četnika. Četnici su svuda oko nas.

A onda su moga brata pozvali u šator neka tamo bude i govori za medije kako su on i ekipa dragovoljci i kako su za Hrvatsku dali dijelove svoga tijela i kako je danas tisuću eura mjesečno kurac od love. Moj brat dobiva mjesečno više love ali i to je kurac od love. Kako je do toga podatka došao moj brat?

Kad su ga pozvali u onaj šator rekao je, ne idem, nemam zube, svaki zub tisuću eura, to mi je pola penzije a treba mi bar dvadeset zuba. Onda mu je jedan dragovoljac rekao, ne seri, odi u Beograd, tamo imaš super zubare, ja sam tamo platio zub četiristo eura i još mi je zubar dao smještaj badave i mobitel i plaćao mi je taksi.

Moj je brat rekao, neću četničke zube, pizda ti materina, pa je otišao u Beograd. Jučer je poslao u kurac predsjednika vlade, danas će ministra zato jer je život u Hrvatskoj skup a uskoro nećeš sa dragovoljačkom penzijom moći platiti ni srpske zube nego će oni koji su za Hrvatsku dali dijelove svoga tijela morati džipom otići u Beha.

Zašto je moj brat i danas dragovoljac, zašto se on i danas bori iako smo i on i ja i svi naši svoji na svome? Zato jer zbog male penzije mora nositi četničke zube, zato jer ova Hrvatska koja ne da pravo dragovoljcima da imaju hrvatske zube u hrvatskim ustima širi bratstvo i jedinstvo.

Moja prijateljica je za vrijeme Domovinskoga rata imala petnaest godina i bila je na crti bojišnice i ostala je bez obje ruke i bez obje noge ali se nije borila za Hrvatsku tako da ona svoje dijelove tijela nije dala Hrvatskoj nego je samo ostala bez njih. Nju nitko ne vozi u šator jer za nju nema šatora. A ne može u usta staviti četničke zube jer nema džip a nema ni mirovine.

Njezina mama radi u Italiji kao sluškinja. Za koju godinu moja prijateljica Ana će od mame dobiti kolica. Žao mi je što nemam zube, rekla mi je Ana kad je vidjela moga brata na televiziji. Bolje da ih nemaš, rekla sam ja, to su četnički zubi.

Izvor: Blog autorke

NBA play-off, cetvrta utakmica

Vjerovatno je vama koji pratite NBA rezultat cetvrte utamice poznat.
Na moju radost, Golden state Warriors su u Cilvelendu ubjedljivo pobijedili Cavalierse.
Necu o utakmici. Vi koji to pratite ste je vec vidjeli ili procitali izvjestaje. Izgleda da Cavaliersi gube snagu, da ne mogu vise pratiti tempo koji su sami nametnuli u prve dvije utakmice. Pored toga, nisu se uspjeli prilagoditi niskoj postavi Warriorsa sa odlicnim Iguodalon, koji je izvanredno cuvao LeBrona, u prvoj postavi. Da se malo ispravim. LeBrona, niko ne moze cuvati. Moze ga samo prisiljavati ( i to samo ponekada) na najteza moguca rjesenja. Pa onda , ako nije njegov dan, on ce fulati a ako jest, sto je mnogo cesce, on ce i tada bosti iz svake pozicije ili dijeliti lopte kao na tanjiru.
Sinoc nije bio LeBronov dan i Cavaliersi su izgubili.

Medjutim, ja bih, povodom ove utakmice, o necemu drugome. U prvom poluvremenu LeBron je u jednom prodoru na kos bio fauliran, pao na kamermana i glavom udario u njegovu kameru. I pored dvije velike rasjekotine na glavi koje su krvarile, nastavio je igrati. Sta drugo ocekivati od njega. On je jednostavno zvijer na terenu i primjer igraca koji ce poginuti za pobjedu. Sigurno najbolji kosarkas danasnjice koji ce vjerovatno jednog dana biti proglasen najboljim kosarkasem u dotadasnjoj istoriji kosarke. On objedinjuje kvalitete dvojice najvecih, Jordana i Megic Johnsona. I dodatno snazniji je od njih dvojice zajedno.

E kad se takav div vidi na patosu sa dubokim rasjeklinama na glavi, onda covjek ne moze a da ne upita da li ti kamermani trebaju da budu na samo metar ili dva od ceone linije ispod kosa. Koliko sam vec puta to pitao gledajuci utakmice i gledajuci kako se ti danasnji gladijatori sudaraju sa kamermanima i njihovom skalamerijom i povrijedjuju. Sve to samo zbog toga da bi "sredstva informisanja" imala ekskluzivna mjesta da snime ili prenesu svaku akciju iz najboljeg moguceg ugla. I tu nema dileme, to je odluka NBA rukovodstva, vlasnika lige, klubova... Jer informisanje je veoma vazno. Popularise sport, donosi nove gledaoce, nove dolare. Kosarka je veoma profitabilan sport. Milijarde dolara se vrte oko NBA lige. Ugovori za prva na TV prenose su ogromni.
Koliko god smatram da je NBA liga vodjena pametno, mislim da u ovom segmentu zbog dolara i zarade rizikuju zdravlje igraca. A to je ipak nedopustivo.

Vec se moze predvidjeti da  ce se nakon ove utamice, jer radi se o povredi najveceg igraca i onoga koji donosi najvece zarade, u NBA razgovarati o pomicanju kamermana dalje od ceonih linija. Vjerovatno se oni koji vode tu ligu u strahu  pitaju sta bi bilo, i koliko bi zarada opala da se LeBron teze povrijedio i da nije u stanju da nastavi igrati do kraja play-offa.
Predvidjam da ce dolar ponovo biti odlucujuci faktor.
Zivi bili - pa vidjeli!