Dođe nekad vreme kada se moraju vratiti neki zakoni davno zaboravljeni, mada smo bili ubeđeni da se više nikad neće povratiti. Ali kao što uvek ima od pamtiveka do dana današnjeg dobra i zla, tako ima poganih neljudi, monstruma, onih koji nije trebalo ni da se rode. Ima masovnih ubica, lopova, silovatelja, pedofila... Ima mnogo onih koji provedu ceo svoj život nanoseći bol drugima. Ukinuta je smrtna kazna. Mnogi misle drugačije.
Bila je strahota u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj. Bilo je nespremnosti. Dezorganizacije. Zaboravljena je preventiva. Pamtim razorne zemljotrese u Skoplju 1963. godine, i Banja Luci 1969. i Crnoj Gori 1979. i mnoge prirodne katastrofe kojima ne možemo upravljati i mnoge katastrofe koje je čovek učinio čoveku i koje opet nismo mogli zaustaviti.
I onda se pojave neki koje ne možeš nazvati nijednim imenom, jer još nije izmišljeno niti će ikad biti. Slični su lešinarima, vrsti ptica koja se hrani ostacima žrtve. Ima ih i među neljudima. Bilo ih je u krvavom ratu koji se vodio na našem tlu pre dvadeset godina. Išli su od kuće do kuće i pljačkali i mrtve i žive, silovali. Ubijali za televizor, frižider, traktor...
I danas ih ima. U trenucima kada se žene i deca dave. Starice i starci nestaju u podivljalim rekama. Spasioci daju svoje živote. Stoka i živina strada. Kuće građene godinama u koje su domaćini uložili sav svoj novac, trud i ljubav, nestaju u trenutku. Otpadnici ljudskog roda, oni koji nije trebalo da se rode pljačkaju ostavljene kuće pod vodom.
Tu nema druge. Preki sud. Bez suđenja, streljati na licu mesta. Neka EU okrene glavu na drugu stranu i svi kojima to smeta.
Za dečju lutku zaboravljenu u krevecu, za stolicu, za goblen, za šporet... Za bilo šta ukradeno iz ostavljenih kuća, streljati na licu mesta. Bez suđenja. Od malena nisam bio siguran da li je trebalo streljati partizana zbog ukradenog crvenog šala. Sada sam ubeđen da je trebalo. Ne vredi jedan štrikani obični crveni šal života jednog čoveka. To je mikroskopski zločin a kazna strašna. Ali da se nije tako postupilo, zločin bi rastao sve više i više i širio se kao virus. Zahvatio bi celu vojsku i tu više spasa ne bi bilo. Ovako je kazna uticala na disciplinu ostalih, da više nikome ne padne na pamet da tako nešto uradi. Kasnije je crveni šal služio za sprdnju. Krale su se fabrike, preduzeća, rudnici, fondovi, narod, čitava zemlja...
Pored lešinara koji kradu, javljaju se i lešinari u obliku pojedinih i ne retkih urednika i novinara, onih koji su od početka dolaska na vlast bili protiv Aleksandra Vučića i SNS. Da li posprdnim umanjenjem katastrofe ili sladostrasnim uveličavanjem poplave do kataklizme i mrtvima koji plutaju Srbijom. Tu ne možete upotrebiti preki sud jer bi onda došlo do kršenja „ljudskih“, novinarskih prava i slobode pisanja. Do cenzure i samocenzure.
Jasno je da su „ovi“ protivni svemu. Oni koriste sve moguće da destabilizuju ovu vlast i da unesu strah i paniku u narod. Ne bi se treznili danima kada bi sad udario jedan razorni zemljotres, ili se pojavila opet variola vera, ili neki nezaustavljivi požar... Njih narod Srbije i ova zemlja ne zanima. Njih interesuje da što ogavnije i gadljivije napišu bljuvotine i time dobiju od svojih gazda veći honorar, možda neku povišicu i napredovanje u službi. Njihov cilj je rušenje ove vlasti i povratak onih odavde koji ih finansiraju, potpomognuti inostranim politikama.
A onda se pojavilo nešto zašta smo tvrdo verovali da se više nikada neće pojaviti u ovim krajevima. Ima to u nama i tinja. Ni sami nismo svesni. Ne može se nikada ugasiti i da hoćeš. Dođe ovako nešto strašno. Hoće sve da nas uništi i onda kuljne iz tebe sve ono godinama i decenijama potiskivano i potopljeno. Probija se teško kroz svo zlo i mržnju koja je u tebi i grune na videlo - čovečnost. Krenu da se vraća nevera u veru prema ljudima. I pomešaju se svi i više ne znaš ko je Hrvat, Bosanac, Srbin, Slovenac, Crnogorac, Makedonac. Svi postaju isto. Svi postaju jedno. Pritisla teška nevolja i hoće da nas uništi. Bilo nekad Brčko – Banovići, Put Bratstva i Jedinstva Zagreb – Beograd, Šamac – Sarajevo... Bilo vodonoša, kolica, žuljeva, lopata, mladosti i ljubavi i lepote. Bilo mira. A onda dođe najgori ološ i krvoloci preuzeše vlast da ubiju, spale, ukradu, unište, da poseju seme zla i mržnje uz pomoć crkve i uz pomoć ovakvih koji i danas pišu umačući pero u sopstveni izmet i žuč. Svi oni zajedno ubiše jednu zemlju. Dobru zemlju.
Nedostaje vojska. Nikada je nisam voleo preterano, ali se sada vidi koliko je značila JNA. Uvek je bila prva tamo gde je najteže. I naši narodi, koji su vekovima navikli na vojsku, bili su sigurni da će biti dobro kada su oni tu.
Kada sve ovo prođe neka ne prođu i uspomene i fotografije da možemo zajedno ne samo kada smo svi ugroženi. Možemo mi i dalje. Pomozimo svi ostali ako je u nevolji samo jedan od naših naroda. Pa onda još dalje. Neka se sastane jednom godišnje, uvek u drugoj zemlji sva omladina iz svih naroda koji su pomagali unesrećenima. Ima i dalje, ali se mora polako i veoma pažljivo.
ve će proći. I voda će se povući i videće se sav užas koji je ostavila za sobom. Pojaviće se i zmije i pacovi i smrdeće leševi stoke. Poplava izbaci mnogo toga. Ima onih koji će voleti te prizore i držati ih uramljene na zidu.
Ima ljudi, čudnih ljudi, obraduje ih i zasmejava pogrebna muzika. Oni se najslađe najedu i napiju na daćama. Požališ takve ljude.
(Sa portala Tacno posredstvom e-Novina)
No comments:
Post a Comment