Pre svega, za mene je Banjaluka prošlost, dakle
detinjstvo, fikcija. Ali kakva prošlost i kakva fikcija? Ne znam da li ti je
poznato, nisam siguran da li sam ti ikad spominjao da sam odrastao na Korčuli?
Da li sam ti ikada pričao u kojoj meri Mediteran utiče na mene, u prvom redu na
moje pisanje?! Ta nepouzdanost u sećanje (dalje: u jezik), toliko se razgranala
u mojoj imaginaciji da katkad pomišljam kako sam u nekom od prošlih života kočario, dakle živeo u stanju
neprestanog odlaska / povratka. Istodobno mislim da pripadam poslednjoj
generaciji koja je upamtila rat, ali, kao što znaš, mi ga nismo upamtili u njegovoj
ogoljenoj, sirovoj formi, u agoniji (kratkom rezu), već u izvesnoj letargiji, pasivnosti, napokon – a ne
želim da ovo zvuči grubo – u stilizovanom obliku.
Živim sa Natašom i sinom Koljom na jednoj
mansardi podalje od Grada; noću sa prozora, dok posmatram grad, čujem pisak
voza / vlaka, i uprkos protivljenju, shvatam da to ne može biti ni-je-dan drugi
(tavni) vilajet.
Voki Erceg
(književna Banjaluka)
No comments:
Post a Comment