Vladimir Gligorov

Iz knjige Zašto se zemlje raspadaju

Slučaj Jugoslavija

Suštinsku odliku balkanizacije verovatno predstavljaju osporavani
identiteti. Svakom ko je proučavao Balkan jasno je da na tom području
nisu osporavane samo teritorije, već su osporavani, što je mnogo
važnije, i identiteti većine stanovnika koji žive tamo (pojedinaca
i naroda). Pojedinac je, da bi preživeo, veoma često morao da se
krije iza lažnog identiteta, potpuno zaboravivši svoj prvobitni,
što je dovodilo do neprekidnog rađanja novih mitova o stvarnim
identitetima naroda i država. U stvari, celokupni problem izražavanja
pojedinačnog identiteta presudan je za Balkan na isti način na koji je
presudan u političkoj filozofiji uopšte.

********************

Na Balkanu većina ljudi govori istim jezikom.39 Ali to doprinosi manjem,

a ne većem razumevanju. Naravno da nije neophodno da onaj ko

govori engleski bude Englez, niti je neophodno da Amerikanci

govore američkim jezikom da bi bili Amerikanci. Međutim, na

Balkanu se nacionalni identiteti obično identifikuju sa jezikom, čak

i kada lingvističke razlike zapravo ne postoje. I zato Hrvati moraju

da imaju svoj hrvatski jezik, na isti način na koji Srbi moraju imati

srpski.40 Ovo zbunjuje i više nego što bi trebalo, jer na Balkanu zaista

postoje nacionalnosti koje su prvenstveno određene svojim jezikom

(Slovenci, na primer).

(U jednom momentu je bilo pokušaja da se stvori bosanski jezik, što je posebno

interesantno, jer se ne bi radilo o nacionalnom, već o regionalnom jeziku.)

********************

U Jugoslaviji postoji sukob istorije i politike, jer su istorijski ciljevi većine jugoslovenskih naroda prilično različiti.

Političko stvaranje Jugoslavije većini Srba je izgledalo kao političko rešenje njihovih

istorijskih problema; Hrvatima i Slovencima je to bilo istorijsko rešenje njihovih

političkih problema. Svi su želeli da reše svoja nacionalna pitanja i to rešenje je nađeno

u stvaranju ili ponovnom uspostavljanju nacionalne (etničke) države.

*****************

Postoje zemlje koje su iznutra prilično nestabilne, ali im nikada

ne preti raspad. Veći deo vremena, Jugoslavija nije bila iznutra

nestabilna (bar u poređenju sa onim što se pod političkom stabilnošću

podrazumevalo u nizu evropskih država), ali ravnoteža koju je

uživala je bila nesigurna, jer je bila potkopavana mnogostrukim

fundamentalnim sporenjima o osećanju i stepenu (etničke) pravde

koju obezbeđuju institucije države. Način na koji su ova sporenja

obuzdavana i kako je njima manipulisano predstavlja okosnicu

jugoslovenske političke istorije; izbijanje i pogoršavanje tih sukoba

dovelo je do moralno užasavajućeg kraja te istorije, ali utoliko pre je

važno da razumemo taj proces.

**********

U stvari, u slučaju Bosne, kao i u slučaju Hrvatske, u sporu onih koji su

zagovarali majorizaciju i onih koji su bili za konsenzus, bilo je nečeg

ironičnog. U slučaju Hrvata i Muslimana, oni koji su se zalagali za

konsenzus u Jugoslaviji bili su za majorizaciju u Bosni i Hercegovini

(i Hrvatskoj), dok su se Srbi zalagali za konsenzus u odlučivanju u

Bosni i Hercegovini (i Hrvatskoj), mada su ga odbacivali u samoj

Jugoslaviji (isto tako, Hrvati su branili ideju konsenzusa za Albance

u Srbiji, ali ne i za Srbe u Hrvatskoj, dok su Srbi tražili konsenzus u

Hrvatskoj, ali odbijali da takva prava daju Albancima u Srbiji).

**********

Prvi koji su istakli svoje interese bili su Albanci; sledili su

ih Srbi. Zatim su došli Slovenci. Njihov slučaj je strateški zanimljiv.

Ponekad se dokazuje da je Jugoslavija mogla da preživi otcepljenje

Slovenije i Makedonije, ali ne i Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Politički

je to više nego pogrešno. Sledeći nekakvu sličnu ideju o posebnom

položaju Slovenije u Jugoslaviji, slovenački komunistički političari su

se zalagali za nešto što su nazivali asimetričnom federacijom. To znači

da bi ono što se događa u Jugoslaviji bivalo primenjivano na Sloveniju

samo uz njen pristanak. Ovo je bio skoro politički neodgovoran stav

uzimajući u obzir važnost etničke pravde za jugoslovensku politiku.

Pored toga, ako bi se Slovenija povukla, ravnoteža moći u ostatku

Jugoslavije bi se dramatično poremetila u korist Srbije. Ovaj slučaj

ilustruje karakter jugoslovenske političke ravnoteže. Svi su morali da

ostanu u Jugoslaviji (uključujući i Albance) da se cela građevina ne

bi srušila. Jednom kada su Slovenci odlučili da napuste Jugoslaviju,

država je bila osuđena na propast.

*******