Danas kada svijet slavi 70 - gidisnjicu pobjede nad fasizmom vise je nego ikada ocigledno da nekadasnji saveznici iz Drogog svjetskog rata danas to vise nisu. Podijeljeni su cak i u proslavi. Jedni slave u Moskvi, drugi u Parizu i drugim mjestima. Zanimljivo je kako se prema toj novoj podjeli u svijetu snalaze nase zemljice, nastale iz nekada antifasisticke zemlje zvane Jugoslavija. Razlicito. Evo, na primjer, cetnicki vojvoda Nikolic, vojvoda onih koji su bili saveznici fasistima u drugom svjetskom ratu odlazi u Rusiju na paradu povodom poraza fasista da predstavlja partizane Srbije.... Meni se sada vrti u glavi!
Zanimljivo je procitati kako je umjetnik Cedomir Petrovic dozivio odlazak srbijanskog predsjednika, zajedno sa srbijanskim vojnicima na vojnu paradu u Moskvu.
Prije desetak godina nisu ih zvali jer su tada imali mnogo vecih i znacajnijih prijatelja na toj istoj paradi. Danas... Nisu ni prijateljstva ni saveznistva sto su nekada bila...
***************************
Ako još jednom budem sanjao Zoranu, dajem ostavku: Tomislav Nikolić, ophrvan noćnom morom
Počinju pripreme za put. Pored Nikolića je sve vreme Oli, za one koji ne prate strip od početka - Oliver Antić, dugogodišnji aktivni član SRS koji je govorio na svim većim naučnim skupovima o Vojislavu Šešelju. Napustio je SNS, ali ostao glavni savetnik predsednika Nikolića. On postaje nešto više od običnog savetnika. On kao senka ulazi u čoveka zbog koga je bio u senci i obojica postaju senke, odnosno, oni se stapaju i postaju jedna duša u dva tela.
Oli otvara orman. U njemu na vešalicama vise tri odela. Uniforma četničkog vojvode, civilno odelo i uniforma Vrhovnog komandanta Vojske Srbije. Koje odelo poneti. Oli pakuje ovo poslednje. Pakuje untrciger i debele zimske gaće. Pa šta će mi te debele gaće? Sada je maj mesec? E, moj gospodine predsedniče. Rusija je to. Tamo je uvek vreme prevrtljivo i nikad nije sigurno šta nosi noć a šta dan. Oli, da li si proverio avion? Provereno, „min njet“. Ne zajebavaj se, Antiću. Neću gospodine predsedniče. Da li nosimo dovoljno odlikovanja? Četiri sanduka, svaki po tonu, već su poslati vozom. Da nije malo? Ovi ne mogu da postignu više, rade u tri smene. Da idemo sa ovim ruskim bajkerima, bićemo sigurniji. Gospodine predsedniče, trebalo bi nam nekoliko dana da stignemo do Moskve a i istruckali bismo jaja, pa bismo morali ponovo na operaciju krajnika.
U kabinet uleću Dačić i Vulin u špilhoznama, držeći se za ruke i ližući lilihip. Izbezumljeni od sreće skaču oko Nikolića. Čika Tomo, povedite i nas, povedite i nas. Sedaju mu u krilo. A gde da vas vodim? U Moskvu, u Moskvu! Pa, šta ćete tamo? Hoćemo da vidimo teta Miru. Koju teta Miru? Pa teta Miru Marković. Au, jest bogati, potpuno sam zaboravio da je ona tamo. Ići ću i ja s vama do nje, samo ne znamo gde stanuje? Čika Mrka ima adresu, on je svaki dan s njom na vezi.
Spakovali smo se, možemo da krenemo: Oliver Antić Oli, putna posluga
U avionu dosta napeta atmosfera. Jedan iz obezbeđenja pita hoće li neko kafu ili pileća krilca? Otvaraju vrata aviona i izbacuju ga. Predsednik Nikolić odlazi u kabinu da se pozdravi sa pilotima. Kucne o rame glavnog pilota, on se lagano okreće i mi vidimo da je to Zorana Mihajlović. Nikolić krikne i pada u nesvest.
Budim se, a jedva čekam da ponovo zaspim i da vidim nastavak.
Moskva. Parada. U nepreglednoj ledenoj centralnoj loži od tamnog mermera, atmosfera je krajnje opuštena i srdačna. Osmesi, zagrljaji, poljupci. Svi se ljube tri puta. Treći je u usta. Krljaju jezičine jedan drugom, šamaraju krajnike, rukovanja koja traju po pet minuta da se pokaže snaga ruskog rukovodstva. Jedan od generala ima protezu umesto desne ruke, izgubio ruku u ratu, rukuje se sa Nikolićem. Nikolić prihvata način rukovanja i počinje da trese i drma ovog generala i na kraju Nikolić uspeva da mu iščupa ruku. Krikne i padne u nesvest.
Opet se budim, ali brzo zaspivam.
Prolazi jedna raketa čiji je početak ispred lože a kraj još uvek u nekom predgrađu Moskve. U, jebote, kolika je?! Eh, da imam jednu ovakvu pa da skenjam sve one oko mene i šire, setno razmišlja Toma.
Domaćin parade: Sveti Vladimir Plinarski
Uveče svečana večera za rukovodioce koji su došli. Toma popio malo više, pa da napravi štimung, prilazi Putinu. Tavariš Putin, da li vi znate šta je moskovski gudački kvartet? Oli ga neprimetno cima za pantalone. Prastari vic, svi ga znaju a o Putinu i da ne govorimo, ali da učini “plezir” gostu pravi se da ga nije čuo. Nje znaju. To vam je moskovska filharmonija po povratku sa turneje po SAD! Toma počinje da se upišava od smeha, a onda primeti da u sali vlada mrtva tišina. Putin gleda u Tomu pogledom koji se ne može opisati, ali u trenutku se nasmeje kao da se ništa nije dogodilo. Tavariš Nikolič, sutra idemo svi na izlet u Sibir, da vidite kako na prirodan način, u ledu, držimo zamrznutu ribu i meso za našu vojsku. Neeeeeee, u Sibir! Ja sam alergičan na hladnoću i odmah počnem da se gušim. U svakom slučaju vidimo se sutra pre nego što pođete. Putin krene, pa zastane. Duga pauza. Okreće se ka Tomi i izgovara rečenicu – Sutra nikome nije obećano. Odlazi sa svojom svitom.
Toma leži u krevetu, nešto manjem od košarkaškog stadiona. Na vratima pločica na kojoj piše “Soba duhova”, koju Toma nije primetio. Ne može da zaspi. Stalno mu je u glavi ona Putinova rečenica, Sutra nikome nije obećano.
Predsednik je u nekom bunilu i polusnu. Počinju da defiluju pored kreveta, Zinovjev, Kamenjev, Buharin. Ljubazno se javljaju predsedniku Nikoliću i on njima odpozdravlja. Iz dubine pojavljuje se Lenjin sa svojim neizbežnim kačketom u rukama. Oprostite tavariš Ljenin, nešto moram da vas pitam. Nu, što? Hteo sam i ranije ali ste onda bili napunjeni… filovani… hoću da kažem… preparinani. Mislite balzamovan? Pa, da to mislim, na vrh jezika mi al ne mogu da se setim. A, šta ste hteli da me pitate? Zašto uvek kad skinete kačket s glave, nosite ga u rukama, što ga ne spustite negde? Nasmejao se Lenjin od srca, odjekivalo je deset minuta, dok se jeka nije stišala. E, moj tavariš Nikoljič, jednom sam ga spustio i više ga nisam našao. Ukrali ga. I to članovi najužeg partijskog rukovodstva. Idem, ovoga ne mogu očima da vidim.
S druge strane kreveta stoji Staljin. Dubokim, zagrobnim glasom kaže – Zdravstvujte. Toma vrisne i opet padne u nesvest.
Dolazi k sebi. Bocka ga šipkom za lomljenje leda. Trocki. Nailazi jedan očito pripit, mračan tip. U svakoj ruci nosi po jednu flašu. Tavariš Nikoljič, može jedan koktel? Moj izum, ubija koliko je jak. Uh, baš bi mi dobro došlo nešto tako žestoko. Mračni tip mu pruža flašu. A, ko ste vi? Poznati ste mi ali ne mogu da se setim. Ja sam Molotov, Vjačeslav Molotov! Toma krikne i po ko zna koji put pada u nesvest. Molotov hvata flašu svog koktela u letu, da ne padne.
Toma dolazi sebi. Pored njega je Oli u pižami. Tu sam ja gospodine predsedniče, ništa ne brinite. Oli, šta je hteo Putin onom rečenicom – Sutra nije nikome obećano! A, to, pitao sam ga, kaže da je želeo da proveri vaše znanje iz istorije filma. U jednom, jedan kauboj kaže Klintu Istvudu – Vidimo se sutra, a on mu odgovara – Sutra nije nikome obećano. I sad mi to kažeš. Oli, daj da priguramo ovaj orman na vrata, za svaki slučaj. Počinju da guraju orman, vrata se iznenada otvaraju, unutra stoje dva pukovnika KGB, naoružani do zuba. Mi smo vaša noćna straža. Slobodno vi spavajte.
Doći ću ti u snovima, kada noć proguta dan: Josif Visarionovič Staljin, neprebolni
Do zore su predsednik i Oli preležali u krevetu gledajući u plafon.
Jedva su čekali da se avion podigne i krene put Srbije. Stjuardesa je išla od jednog do drugog i pitala šta bi da pojedu ili popiju, normalno kafu nije pominjala. Kada je došla do Tome, nagla se i šapatom pitala – Da li ste za nešto, gospodine predsedniče? Možda za jedno prevremeno glasanje za predsednika Srbije?
On je pogleda i vidi Zoranu Mihajlović obučenu u stjuardesu. Vrišti, grabi padobran koji stoji pored Olija, stavlja ga na leđa, otvara vrata aviona i iskače.
Oli se trgne, pogleda oko sebe, kao da traži nešto i upita prisutne – Da li ste možda videli negde moj ranac?!
Jedna razdroćkana jetrena pašteta udara u prozor aviona.
(iz e-Novina, bez dozvole autora - koji se nece ljutiti)
No comments:
Post a Comment