Sedim u velškoj prestonici Kardifu i gledam kako sedam ratnih brodova, među kojima je i razarač HMS Duncan, obazrivo manevrišu na svoje položaje u zalivu. Brodovi su tu da upotpune armiju od 10.000 pripadnika raznih policijskih i bezbednosnih jedinica, koja će držati grad u blokadi dokpredstavnici zemalja članica NATO jedu na banketu u gradskom zamku. Još od susreta Henrija VIII sa francuskim kraljem 1520. u Pikardiji (na „polju zlatnih krpa“) nije viđeno toliko ekstravagancije da bi se prikrila tolika nemoć. Sa zidina zamka državnici ispaljuju prazne pretnje Rusiji i Islamističkoj državi, dok ove čereče Ukrajinu i Irak, dve države za koje je Zapad do nedavno tvrdio da ih je „oslobodio“. Oni kao da ne vide da je i njihova domaćica Britanija u sličnom problemu. Reakcija NATO saveza na globalni revolt protiv preterano centralizovanih i neosetljivih država je da nategne šampanjac i obruši se na kanapee.
Šta god da ispadne od predstojećeg referenduma o nezavisnosti Škotske, Britanija toj zemlji duguje reči zahvalnosti. Čitavih šest meseci trajao je festival demokratije, parada argumenata. Nema političara, radio talasa, gradske skupštine, nema zida, drveta ni saobraćajnog znaka koji nisu zahvaćeni diskusijom. Ako izlaznost bude preko 80 odsto, kao što se procenjuje, biće to uspeh po sebi. Kad je zaista važno, politička participacija cveta.
Kako bih ja glasao? Kao britanski građanin koji živi u Londonu, opredelio bih se protiv nezavisnosti. Bio bih zaprepašćen time kako su engleski vladari uspeli da navuku gnušanje i nepoverenje prvo većeg dela Irske, a sada i polovine Škotske. Ta nesposobnost je dosegla vrhunac u „kampanji protiv“, ruganjem, pridikama, novcem opsednutom „operacijom strah“, zamišljenom da opomene Škote da se drže svog staratelja. Već je sama pretpostavka da se nezavisnost svodi na pitanje novca dovoljno loša. Gora od toga bi bila još samo podrška uniji koju šalju slavni bivši sugrađani – zašto su uopšte otišli od kuće? – i dizanje panike zbog toga što će Škotska ostati bez monarha, vojnih raketa, pameti i BBC-a, a zauzvrat dobiti samo siromaštvo i teroriste.
Nadao bih se, dakle, da bi glas protiv nezavisnosti mogao navesti London da potraži neki novi oblik federacije za svoje posede u „prvom engleskom carstvu“[1] , na tragu „istog zakona za sve“ Herberta Askvita iz 1912. Potresi iz protekle godine mogli bi biti upozorenje engleskom establišmentu da je vreme za ustavne reforme. Možda bi se tako malo popunile i prazne priče premijera Kamerona o lokalizaciji; moglo bi se sprečiti poniženje propale unije.
Ali kao Londonac, nisam u prilici da glasam. Morao bih da odem u Edinburg i da zamislim da sam Škot. U tom slučaju nema rasprave. Glasao bih za nezavisnost.
Siguran sam da ishod referenduma, na koju god stranu da prevagne, neće dosegnuti upozorenja i obećanja nijedne strane. Kako god razumeli fiskalnu autonomiju, kao „maksimalnu devoluciju“ protivnika nezavisnosti ili „lajtnezavisnost“ njenih pristalica, razlike praktično nisu velike. Oba stava podrazumevaju osobenu Škotsku, ali i dalje blisku Engleskoj. Kakav god aranžman usledio posle referenduma, biće dvojnih boravišta, otvorenih granica, zajedničke valute, bankarstva, sporazuma o socijalnoj pomoći, bezbednosti, oporezivanju i emitovanju televizijskog programa. Možda će Škotska odrediti drugačije poreze, ali će prostor za drastične promene u svakom slučaju biti ograničen. Već je mogla da podigne ili snizi porez na prihode, ali nije se usudila.
Kad je reč o valuti, o tom pitanju se vodi žestoka i potpuno besmislena rasprava. Konsenzus izgleda glasi da bi se nedostatak 10,5 milijardi funti neto transfera Škotskoj mogao otprilike nivelisati zamišljenim prihodima koje bi Škotska imala od nafte. Nezavisna Škotska bi izgubila milijardu funti subvencija godišnje za vetroparkove iz džepova engleskih energetskih potrošača, a moglo bi se desiti i da sa sobom ponese preko 100 milijardi funti duga. To ne bi bilo lako, ali to je cena nezavisnosti. Podaci iz istraživanja javnog mnjenja pokazuju da škotske glasače ne uznemirava dizanje ekonomske uzbune u kampanji protivnika nezavisnosti, i da misle da pitanje novca treba da reše političari.
Glasao bih za nezavisnost, jer protivnička kampanja ne nudi ništa novo. Vizija lidera te višepartijske kampanje, laburističkog poslanika Alistera Darlinga, svodi se na predstavu unije kao jedinog garanta prosperiteta. Ovakav paternalizam već pola veka drži Škotsku zarobljenom u zavisničkom odnosu i nedostatku inicijative. Nije jasno ni šta ta ponuda maksimalne devolucije u stvari znači. Ako bi Škotska bila u stanju da prikupi više sopstvenih poreza, rizikovala bi da je državni trezor možda kazni rezanjem subvencija. Škotsku bi mogla očekivati nešto pustolovnija budućnost u uniji, ali bi ostala u političkim okovima.
Vizija škotskog premijera Aleksa Salmonda jednako je manjkava. Njegov socijalistički raj poreza i potrošnje koji pluta po moru nafte, izvesno je besmislica. Salmond nudi glasačima dodatnih hiljadu funti po glavi nakon izglasavanja nezavisnosti, dok realnost nalaže stezanje kaiša javnog sektora. Škotski budžet bi izgubio podršku centralnog trezora. Njegovi zajmovi bi postali rizični. Njegovi ministri bi morali da se oslone na sopstvene snage. Finansijska kriza bi značila surovu štednju u grčkom stilu, usled čega bi birači mogli da zbace Salmonda. Torijevci bi čak mogli da se vrate na vlast kao partija discipline i ofšor kapitalizma.
Mada ne verujem ni Darlingu ni Salmondu, glasao bih za nezavisnost jer bi Salmondove laži bar izazvale krizu u kojoj bi Škotska morala da zasuče rukave, motivisana dobro znanim prednostima novorođenih država i prisnijih vlada. Prestalo bi cmizdrenje i okrivljavanje Londona za sve nevolje. Otvorio bi joj se put ka istinskoj samodovoljnosti, dobila bi šansu da zaliči na Dansku, Norvešku, Irsku ili Slovačku, kao utočište za brze preduzetnike.
Odslušao sam nebrojene diskusije o referendumu. Njima dominiraju iseljenici kojima ne pada na pamet da se vrate kući, ali uživaju da iz Londona podučavaju Škote šta da rade. Oni uniju u velikoj meri vide kao što su njihovi preci videli imperiju, kao istorijsku nužnost koju treba braniti uprkos svemu. Mnogi od njih su slepi za licemerje žalosne britanske pokornosti Briselu, dok insistiraju da Škotska bude pokorna Londonu.
Ujedinjeno Kraljevstvo u stvari ne postoji još od odlaska Irske iz njega 1922. U proteklih pola veka zaokret ka samoopredeljenju je bio nemilosrdan. Tokom 1970-ih, 40 odsto Škota smatralo je sebe „Britancima“; sada samo 23 odsto. Njima nisu važne rasprave o valutama, subvencijama ili nafti. Oni razmatraju suštinu demokratije – ko bi njima trebalo da upravlja? Raspravljaju o ustavu, a ne o finansijskim izveštajima.
Većina Škota zna da nezavisnost može biti samo delimična, ali i dalje bi da se o njoj pregovara među suverenim narodima. Ova žudnja za većom autonomijom regiona obuzela je čitavu Evropu, od Španije do ruske granice. Ona vodi u sukobe samo kada se, kao u Jugoslaviji, centralne vlasti ogluše o njene zahteve. Bilo da Škotska 18. septembra izglasa nezavisnost ili ne, ona će o tome odlučiti sama. U tom smislu, već imamo zametak suverene države.
Peščanik.net,
No comments:
Post a Comment